Tajni život mojih prijatelja
Branka Otašević, reče mi da će mi fotografije, moji portreti, biti brzo gotove, da ih je predala na obradu i da će među njima biti vrlo interesantnih. Ja sedim-ležim u nekom ligeštulu i čekam da fotografije budu razvijene. Odjednom Branka iz torbe vadi kutiju sa cigaretama i spušta mi dve cigarete na stomak.
– Ja ne pušim, hvala. Ne pušim od prošle godine od kako sam imao infarkt – kažem, ali ne vraćam cigarete već uzimam jednu i počinjem Branki i Spomenki Nedić da objašnjavam kako je pušenje divno samo kada bi se imalo mere u tome.
– Eto, ja do doručka, a to je oko 10 sati izjutra, popušim skoro celu kutiju dok radim.
– To je mnogo – kažu obe u glas. – To je strašno – kaže Branka. – Ja popušim u toku dana samo 119 cigareta.
Ja pripaljujem jednu od ponuđenih cigareta i nastavljam da im držim predavanje: – Kada bi moglo da se puši tek s vrha, da dim ne obuhvati cela pluća već samo da dođe do pola dušnika, pa da se izbaci, to bi bilo idealno. Treba, dakle, pušiti mirno, bez nervoze, dopola, i sa velikim uživanjem – i dok objašnjavam ja vučem dimove, uživam u pušenju i nisam ni svestan da sam propušio posle godinu dana, skoro celu cigaretu bez ikakvih problema i uobičajene vrtoglavice.