lako je konceptualnim umetnicima
oni dematerijalizuju umetnička dela bez po muke
umesto da naslikaju sliku ili izvajaju kip
jednostavno izlože objekte pronađene
na đubrištu, u podrumu, na ulici, u glavi
ili napišu na zidu: Poetry made me do it
ili na tepihu: Umoran sam od skrivanja leševa
ili na belom platnu jastučnice: Srebrenica
pa ponove naziv toponima hiljadu
ili osam hiljada trista sedamdeset dva puta
multiplikuju reč krvavo crvenom bojom
slova se tiskaju, mešaju, prepliću, stapaju
replike najjeftinije srpske reči
gurkaju se, gomilaju i kamaraju
leže jedne preko drugih
kao da su, bože me prosti,
u masovnoj grobnici
a ne na etnički čistoj posteljini
u kojoj čak i koljači mirno spavaju
kao zaklani
lako je konceptualnim umetnicima
ali šta da radi pesnik
kako da dematerijalizuje pesmu
da je oslobodi od tradicionalnih slovnih znakova
od reči, rečenica, sintakse i jezika
od svih književnih oružja za masovno uništenje
kako da isprazni magacine pune artiljerijskih granata
memorandum-dum metaka
i druge bojeve municije
u slobodnom i vezanom stihu
ljudi su dematerijalizovani
oslobođeni od ploti
pretvoreni u zemlju
ispremeštana, fragmentirana i raspadnuta
tela su izgubila formu
a pesnici i kritici uporno forsiraju
stroge pesničke oblike
čak i obnovu i izgradnju vizantijskih žanrova
na čvrstim metričkim pravilima
mnogo čvršćim od skeleta koji se raspadaju
po primarnim, sekundarnim i tercijarnim grobnicama
sonet i dalje ima 14 stihova
(2X4+2X3 ili 3X4+1X2)
ništa mu ne fali
svaka strofa je na svom mestu
kosturi nisu tako okoštali i tradicionalni
jedna pesma u ljudskom obličju
biva rasuta u desetak podzemnih poetskih jama
svaki stih na svoju stranu
nikako da se sastavim
rekao bi skelet
kad bi ga neko nešto pitao
ali nikog ne zanima šta pokojnici imaju da kažu
jer mrtva usta ne govore
zato smo ih i preveli sa ovog na onaj svet
iz književnog života u smrt autora i čitalaca
žedne preko Lete vode
da nas ne bi uznemiravali
glasovima taman toliko drugim
da liče na naše
zato smo ih i oglasili za tuđince
jer ništa nije tako tuđe
kao ono što nam je najsličnije
pesnik oseća potrebu da piše o onome
o čemu se ne može govoriti
to je nalog onih koji više
ne mogu da proslove nijednu jedinu reč
onih čija su usta zapušena černozemom
hteo bi da bude glas onih koji glasa nemaju
kako se to veli
zgodno i prigodno
u angažovanim kolumnama
koje pišu ti isti pesnici
ali u procesu pisanja poezije
stihotvorac nailazi na stanovite poteškoće
jer njegov glas nije glas opravdano odsutnih
čije su odsustvo utemeljili
nezaobilazni i sveprisutni klasici
proglasivši ih nepotrebnim
suvišnim i marginalnim
sasvim nebitnim i nepodobnim
za život i istoriju književnosti
utešne laži su oruđe publicistike
ulivanje lažne nade u mehove stare
oveštale i prozukle
toliko prorupljene da iz njih
nada curi na sve strane
kao uskislo vino
šta ima da se lažemo
nisu to te reči
možda i nema pravih reči
niko ne zna šta bi mrtvi rekli
kad bi vaskrsli makar na jedan dan
jedan se jedini put probudili iz večnosti
ne živeli opet, već samo načas
oči svoje otvorili
pod nebom prepunim ptica
pod talasima mladim svetlosti
tek da sazovu konferenciju za štampu
na kojoj bi prozborili o svemu što im leži na srcu
koje je prestalo da kuca pre mnogo godina
ne samo od sebe, kako to sugeriše
prevarni gramatički oblik
već su ga prestali, utišali, presekli
zaustavili mu klatno
prekinuli mu danonoćni rad
iako se nije žalilo na uslove rada
bez godišnjeg odmora i bolovanja
bez vikenda i praznika
bez ijedne sekunde sna
čak i bez pauze za kafu i cigaretu
nije mu padalo na pamet da štrajkuje
niko ne zna šta bi rekli
ti privremeno živi mrtvaci
od kojih je svaki ustao
iz nekolicine grobova
da bi sklopio sebe kao nadrealistički kolaž
možda bi procedili kako ništa ne treba reći
jer nema reči koja bi obuhvatila neizrecivo
možda bi rekli kako samo treba ćutati
dok ne počnemo da povraćamo tišinu od muke
ili bi samo skandirali hur-bi-nek
tri besmislena sloga
koja je mumlao trogodišnjak
dete smrti, dete Aušvica
pa su mu logoraši od njih nadenuli ime
jer mali u stvari nije umeo da govori
niko ga nije naučio
samo je ispuštao neartikulisane glasove
koje su odrasli preveli kao Hurbinek
paralisan od struka nadole
atrofiranih nogu tankih kao čačkalice
dečačić koji nikada nije video drvo
niko o njemu ništa nije znao
pretpostavljali su da je rođen u Aušvicu
iz njegovog ćoška noću su dopirali
zvuci, mucavi pokušaji reči
mass-klo, matisklo, hike-hike, hur-bi-nek
u početku beše reč bez značenja
rasklopljena na slogove i slova
bunc i muc
izvan uma i umišta
jezik više nema šta da kaže
može samo da se pokrije ušima
da proglasi bankrot
i zatvori radnju
riječi su smrvljene u zrnca prašine
što se dižu s lopata kojima
zatrpavamo njeno dijete
napisao je slučajno preživeli
posle dženaze u Potočarima
pitajući se kako da zabeleži i zapiše
bol i prazninu majke kojoj su sahranili
ono što je ostalo od njenog sina
reč je svaka otrcana i štura
promašena i nedovoljna
kompromitovana i degradirana
osramoćena i diskreditovana
rečima se više ne može verovati
na reč
pesnik bi mogao da sroči poemu
koja ima tačno 8.372 spejsa
pa da potom izbriše razmake i spoji sve reči
u gotovo nečitljivu smesu
s onu stranu smisla i besmisla
ili da iskuca pesmu od 8.372 prazna slovna mesta
i da stavi akcenatske oznake
za petostopni jamb
blank verse
prazan stih kao nevidljivi spomenik
onima koji su izbrisani i nevidljivi
pesma bez reči
pesma nema od užasa
ili bi mogao da zgrabi
čekić tautologije
da raspali po gramatici i sintaksi
da presloži izdajničke reči
izneverena obećanja
u nemoguće sintagme
nikad više uvek
ponekad stalno opet
zauvek ponovo posle
pre ili kasnije sigurno
svakako još jednom nikako
opetovano nijednom svakad
sveudilj nipošto nekad
nimalo nikad više manje
sve te polomljene pa nanovo slepljene
jezičke školjke
skupljene na obali Never-mora
ćute kao zalivene
peskom
ne daju glasa od sebe
ne govore ništa
jer bi trebalo
da govore ništa
a to je nemoguće
to im nije u opisu
radnog mesta
naposletku beše reč
mass-klo
matisklo
hike-hike
hur-bi-nek
možda je to sve što ima da se kaže
o onome o čemu se ne može govoriti
o čemu se ne može ni ćutati