Marković: Prokrustova postelja nacionalne književnosti

Pre par godina na Kupindu sam naleteo na istoriju ruske književnosti objavljenu u vreme staljinizma. Knjiga obuhvata rusku pismenost od XI veka, pa sve do Čehova. Prodavac je priložio i sadržaj knjige, da potencijalni kupci ne kupe mačku u džaku. Posebno je zanimljiv XIX vek, počinje Puškinom, potom sledi Ljermontov, njima su posvećena cela poglavlja, pa su u sledećem Čaadajev, dekabristi, petraševci, Batjuškov, Žukovski, Krilov, Baratinski, Tjutčev, Krilov i razni drugi pisci, onda slede poglavlja o Gogolju, Belinskom, Hercenu, Gončarovu, Ostrovskom, Turgenjevu, Černiševskom, Saltikov-Ščedrinu, Njekrasovu, Tolstoju… Svi su tu, dobro – skoro svi, nedostaju, recimo, Fet i Ljeskov, ali možda se pominju u okviru širih pregleda pojedinih decenija u književnosti.

Međutim, neko ipak nedostaje, a to odsustvo prosto bode oči. Nema posebnog poglavlja posvećenog Dostojevskom, njegovo ime se ne pominje čak ni u ovim zbirnim poglavljima, od Fjodora Mihajloviča ni traga ni glasa. Staljinistički istoričari književnosti su ga prosto izbrisali iz istorije, kao da ga nikad nije ni bilo. Dostojevski im je bio ideološki protivnik, konzervativac i monarhista, a pride je napisao i “Zle duhove”, roman u kojem je, da zlo bude veće, kroz teoriju Šigaljova najavio da će se komunizam neminovno izroditi u despotizam i totalitarni sistem. Zaista nezgodan protivnik, ko bi se s njim rvao, bolje je uzeti gumicu i izbrisati ga. Kad su staljinisti već bili majstori u retuširanju prošlosti, kad su ljudi volšebno nestajali prvo iz života, a potom i sa fotografija, za njih je izbacivanje jednog pisca iz istorije, koliko god bio značajan, luk i voda.

Lažna slika i prilika

S druge strane, zvanična istorija književnosti sovjetskog doba sačinjena je mahom od podobnih, soc-realističkih pisaca, slavljenih, hvaljenih, veličanih, nagrađivanih, povlašćenih – kojih se danas niko i ne seća. Tu je sve vrvelo od dobitnika Staljinove nagrade, tu se ređaju imena tipa Tičin, Kupala, Lebedev-Kumič, Antonovska, Tihonov, Bažov, Soboljev, ali zato nema Mandeljštama, Cvetajeve, Ahmatove, Harmsa, Zamjatina, Pilnjaka, Babelja, Harmsa, Nadežde Mandeljštam, Josifa Brodskog… Totalni falsifikat.

Kad se okončala epoha ideološke represije nad svim oblastima života, uključujući umetnost, bilo je neophodno prvo objaviti proskribovane pisce, a potom izvršiti prevrednovanje literature, postaviti stvari na svoje mesto. Mali predah, pa onda sve jovo nanovo – putinizam opet briše pisce, zvanična verzija literature ne poklapa se sa stvarnim vrednostima, najbolji pisci se opet brišu, jer su ideološki protivnici režima, gotovo svak ko nešto vredi napustio je Rusiju. Cenzura, krivotvorenje i prekrajanje književnosti nekad se vršilo u ime leve, danas u ime desne ideologije, a suština ostade ista.

Nije nelogično pomisliti da se i kod nas dešavaju slični procesi, da su pravi pisci gurnuti na marginu, a da su kanonizovani razni ideološki podobni mrčitelji ‘artije i monitora. Tome u prilog govore i silne književne kritike, akademski radovi i saopštenja žirija za dodelu literarnih počasti u kojima sve vrvi od pseudoteoloških pojmova, kao da ne govore o piscima i književnim delima, već o bogoslovlju.

Inflacija nagrada i poeta

A i nadrealna inflacija književnih nagrada svedoči u prilog tezi da su u ovdašnjem književnom sistemu stvari duboko poremećene. Predrag Čudić je svojevremeno napravio spisak od čak 387 književnih nagrada u zemlji Srbiji. Veliki je poduhvat sve te lovorike pobrojati, ali ovaj broj nije konačan, neke nagrade se gase, neke nove se osnivaju, teško je utvrditi koliko ih tačno ima. U svakom slučaju – književnih nagrada ima više nego pisaca. Tako je sasvim normalna pojava da imamo pisca, naravno patriotu, koji je dobio 30 ili 50 književnih priznanja.

I kad profesori univerziteta, ugledni književni kritičari i ostali uglednici svi uglas tvrde da je neki poeta živi klasik, kad mu dodele sve moguće lente i ordene, kad ga kanonizuju i proglase genijalnim – objasni ti posle čitateljstvu da dotična persona piše banalnosti i budalaštine. Nema šanse, taknuto – maknuto, ko se kanona dokopa, iz njega teško izlazi, budući da je kod nas krajnje nepopularno prevrednovanje, ozbiljno čitanje i tumačenje, kao i kritičko mišljenje.

Evo, recimo, ima jedan poeta što je hvaljen na sav glas, Milosav Tešić se kliče, o njemu je napisano na desetine, ako ne i na stotine hvalospeva, štampaju se zbornici u njegovu čast, akademci pišu doktorske disertacije o njegovoj poeziji, odmah se vidi da je reč o geniju. A kako bi drugačije i moglo da bude kad kritika piše da pesnikov “poduhvat jezičke rekreacije i reanimacije obuhvata čitavu dijahroniju, gotovo sve poznate a zaturene jezičke, odnosno kulturne slojeve”. Ili sve ili ništa, kritika i nacionalni bardovi na manje ne pristaju.

Legura zlata i blata

Teško je pobrojati sva priznanja kojima je pesnički genije ovenčan. Evo samo nekih:  Nagrada „Miloš Crnjanski”, Zmajeva nagrada, Nagrada „Branko Miljković”, Nagrada „Stanislav Vinaver”, Disova nagrada, Nagrada „Meša Selimović”, Nagrada „Branko Ćopić”, Dučićeva nagrada, Nagrada „Desanka Maksimović”, Nagrada “Račanska povelja”, tri nagrade lista “Borba” za tri različite pesničke knjige, Nagrada „Žička hrisovulja”, Nagrada „Pero despota Stefana Lazarevića”, Nolitova nagrada, Nagrada „Petrovdanski vijenac”, Nagrada „Ramonda serbika”, Nagrada „Nj. K. V. Knez Pavle Karađorđević”, Prosvetina nagrada, Velika bazjaška povelja, Nagrada „Zmaj Ognjeni Vuk”, Paunova nagrada, Povelja na književnoj manifestaciji Vidovdanski pjesnički susreti, Nagrada „Zaplanjski Orfej” (višestruki dobitnik), Nagrada „Zlatni krst kneza Lazara”, Nagrada „Izviiskra Njegoševa”, Nagrada Ćirilična darovnica…

Kad neko osvoji više književnih počasti i odlikovanja nego Rilke, Rembo, Bodler, Malarme, Eliot, Cvetajeva i Mandeljštam zajedno – samo bi kakav podli cinik mogao da posumnja u vrednost pesništva dotičnog laureta. Zaista je zgodno davati imena književnim priznanjima po velikim pesnicima, onda laureat dobija podršku direktno od književne istorije, kanonski pisci ga takoreći podupiru poput potpornih stubova. Evo, da je naš poeta genije silom prilika priznaju i Branko Miljković, Dis, Crnjanski, Zmaj, Meša, Vinaver, Ćopić, mada ih niko nije pitao za mišljenje.

Ništa lepše od mrtvog pesnika, em možeš da ga prepariraš i falsifikuješ, okljaštriš i osakatiš, ne bi li ga prilagodio Prokrustovoj postelji nacionalne literature, em možeš po njemu da nazoveš nagradu, pa da je dodeljuješ podobnim stihoklepcima. I tako razni pojci postaju legitimni naslednici velikih pesnika i pisaca, uz malu pomoć kritičarske alhemije koja sve melje u istu neprobavljivu kašu sa nacionalnim predznakom. Umesto da traže formulu kojom bi u retortama napravili zlato od olova, kritičarski maheri pomešaju zlato i blato, pa od te mešavine načine leguru od koje potom izlivaju spomenike proizvoljno proglašenim nacionalnim veličinama.

Neuspela parodija turističkog vodiča

A zgodno je i da osnivaš nagrade sa duhovnim nazivima, bar u ovom periodu kad je slatko pravoslavlje neprikosnovena zvanična ideologija post-genocidnog srpskog sveta. Žička hrisovulja, Vidovdanski pesnički susreti, zlatna pera i srebrni kondiri srednjovekovnih vladara – to zvuči tako produhovljeno, isto kao što su nekad zvučala priznanja sa komunističkim nazivima, na primer ona posvećena sedmom julu. Vremena se menjaju, kao i ideološke oblande, a mediokritetska suština kameleonstva ostaje ista. Celo to zamešateljstvo jezgrovito je izrazio Predrag Čudić pesmom “Epitaf za srpsku avangardu” koja glasi: “Suve šljive i orasi / Komesari pa monasi!“

Pa dobro, hajde konačno da vidimo kako peva dotični prenagrađeni poeta, ovenčan ovećom šumom lovorika. Evo nekoliko tipičnih prehvaljenih primera: “Sentandreja – Vasa Rešpekt / Davno beše – pluskvamperfekt”; “To je ono – nije ovo / Daleko je Kupinovo”; “S mene jutra triput sviću / i osvanu u nebiću”; “Morovićem, u osviće / Jednače se smrt i biće”; “U frulicu Gospod duva / Zimski refren: Svileuva”; “Plače dete popovo. / Češljan pamuk, olovo: / Kovačica, Opovo”; “Raduje me — a razara — / kolor platno Virpazara”; “Kiše toče. / Nije lako preko Foče. // Je li ona / bosa, gola / stigla jutros do Stambola?”
Dobro, šta je ovo, neka neuspela parodija na turistički vodič? – pomisliće naivni čitalac. Možda je reč o parodiji scenarija za TV emisiju pod radnim naslovom “Prođoh srpskim svetom kroz naseljena mesta”? Ređa naš pesnik toponime, dok s njega jutra sviću, i to po tri puta, pa potom osvanu u nebiću, koliko god to zvučalo besmisleno, ne boji se naš bard besmisla i apsurda, u njima je svoj na svome.

Alge zrače sa lomače

Samo je prava šteta što sebe shvata preozbiljno, mogao je da bude pristojan humoristički pesnik, ali avaj, nacionalni zadaci bili su preči. Kao što reče Predrag Čudić: “Kad ne bi bio smešan u svojoj svečanoj pretencioznosti, on bi mogao biti veoma humorističan i zabavan”. Pevanje o toponimima može da bude i zanimljivo, i inventivno, i zaista duhovito. Evo samo jednog primera, pesme “Oroslanj” Luke Stanisavljevića iz zbirke “Utičnice & priključenija”:

Tešić se nikada ne približava ovakvoj razigranosti, jer mu poziv nacionalnog pesnika zabrinutog nad sudbinom naroda nameće namrgođenu poziciju. Šta ćeš, takav je posao, ni on ga ne voli, kome još prija da povazdan dreždi na mrtvoj straži nacionalne kulture, ali ima ljudi koji su spremni da se žrtvuju. Prepuna je bardova poezija nehotične komike, kod njega alge zrače sa lomače, plamen je ljubičast rubac epilepsije – što goni testo preko tepsije, a puklost breskve s večernjeg nalonja prosipa celov kućom po nekući. U beskrajnom rimovanju gramatičkim rimama – čuje se kašalj, težak, hroničan, uljanik tutnji, paranoičan; ko ne haje – sklanja glavu sa promaje; sa title se skruni titlić u zamišljen Žitomislić… Zaista je u pravu rimer kad veli: “Rimovanje ne smiruje / no nesreću raskriljuje”. Na kraju ostaje samo ključno egzistencijalno pitanje: “Jovanović je li Paja / ona zvezda iznad gaja?”

Ništavilo i jezik

I onda književni kritičari, profesori univerziteta, doktori nauka literarnih zbore kako bard svoju poeziju piše “zajedno sa svim svojim sabornim pesničkim precima”, kako “lirski katalogizuje sve ili gotovo sve činjenice plemenskog postojanja”, kako je uspeo “da zaviri u najdublji kutak i u najzabačeniji džep zaborava”, i još “da ih obasja aurom svog individualnog dara i da nam otuda patinizovane delove našeg kolektivnog bića iznese u svetlosti svojih pesama”. Ili kako je nesrećni konzument Tešićevih stihotvorenija zapravo čitalac “našeg posvećenog služitelja tajni Pamćenja”.

Tja, kakva poezija – takva i kritika, nepismena, besmislena, lažljiva, nehotično komična, humorna bez predumišljaja. I uvek na liniji oficijelne ideologije, u službi nacije koju su stvarali njeni očevi sa Dedinja, iz Udruženja književnika Srbije, SPC-a, SANU-a, da bi potom tu ideologiju u delo sprovodili radnici na terenu, mahom ratni zločinci, pljačkaši i masovne ubice. Baš je zgodna ta visoka kultura, pogotovo nacionalna, može da posluži u razne svrhe, pa čak i za stvaranje retorike genocida ili za prikrivanje krvavih tragova.

Ako ovo zlo ikada umine, ako se nekako dokopamo kakvog-takvog regularnog stanja i mirnodopskog društva, veliki posao čeka istinske proučavaoce književnosti. Moraće ti budući rabotnici da pretresu krivotvoreni kanon, da detronizuju lažne veličine, da izvuku iz tame zaborava namerno skrajnute nepodobne pesnike, takozvane izrode i izdajnike, i da uspostave novi poredak vrednosti. Nepoznat neko bi morao da nastavi posao koji je Radomir Konstantinović započeo u “Biću i jeziku”. S obzirom na rez koji je stvoren u jeziku i kulturi književno-zločinačkim poduhvatom, na prazninu izrađenu pokoljima i genocidom, na odsustvo, apsurd i jezu, radni naslov te buduće studije mogao bi da glasi “Ništavilo i jezik”.

Tomislav Marković