Danima sjedim na rasklimanoj stolici, heklam imaginarni stolnjak. Ne mogu da se motivišem da operem dva tanjira u zamašćenom sudoperu. Konačno sam kupio deterdžent za suđe. U komšiluku dere cirkular, ptice su utihnule. Mahala je mrtva, ulica je pusta. Dojam je da će svaki tren vakuum eksplodirati nad krovovima. Komšija pred pivarom reguliše saobraćaj. Kone bjesomučno voze trač, ponekad se čuje galama i urlik kao pucanj u pustoši. Žestoka je omorina. Vidim ptice otvorenih kljunova. Vreo zrak titra, siluete ljudi u prolazu izgledaju iskrivljeno. Konstantno sam ispod tuša, pazim da se ne usmrdim od znoja.
Luda lijepa žena me proganja. Sjedio sam na basamacima pred knjižarom Buybook, koka je špartala ko amsterdamska droca. Popela se na stepenice, pola sata stajala iza mojih leđa. Očekivao sam da će me pomilkiti po ćelki. Ljepotica napada žešće od pirane. Samo treba da stanem na ludi kamen, kažem životu pa-pa. Trošim se, praznim slično bateriji mobilnog telefona.
Država podsjeća na loše spremljen kredenac s prljavim futavim posuđem. Po difoltu država je lažirani inferno. Dokaz su mrtva lica koja srećem na ulici. Dobra stvar što je u blizini kafane u kojoj ordiniram javna kuhinja sa instaliranim tuš kabinama. Mogu se smočiti kad mi je kurcu ćejf.
Prije rata ocu dobrog prijatelja pričao sam o mađarskim pjesnicima. Inženjer mašinstva, učenik Sorbone, Mirko Savić tihim glasom je rekao da je mađarske pjesnike iščitavao u orginalu. Čovjek je poliglota, deset jezika govori, jedanaesti je urdu. Urdu je apsolvirao u Pakistanu, na projektu UN-a. Direktor Famosa zamolio ga je da s grupom inžinjera krene u Pariz, Mirko je otresao direktora rječima da nije u prilici, da mora okopavati krompir na vikendici.
Sinoć sam za vreline u dva sata poslije ponoći kuhao tarhanu. Tako mi je prijala i okrijepila me. Danima rokam filete skuše i srdele uz garnirung bijelog luka. Svaki vojnik Aleksandra Makedonskog u glinenoj bočici nosio je maslinovo ulje i bijeli luk. Nije tačno da luk danfa. Miris bijele kapule pikantniji mi je od parfema Coco Chanel. U prolazu kod Likovne akademije stanem pored konobe, uživam u mirisu bijelog luka, dugo stojim omađijan.
Mjesec dana nisam se šišao, podsjećao sam na šenutog filozofa, pramen s lijeve strane je stršio, vuklo ga je jako magnetno polje. Vidio sam da je vrag odnio šalu, izbrijao sam glavu, na ulici sa ćelke udara rikošet.
Nemam pojma kome sam šta dužan, danima kuhani kukuruz uzimam na veresiju. Zategnem teku u jednoj kafani, u drugoj otvorim. Ne mogu da iščupam novac iz bankomata zaboravio sam šifru kreditne kartice. Došlo mi je da sebe štociram.
Odavno nisam kafedžija. U sedam dana dva puta popijem kafu. Zapekla džezva i prljava šoljica danima stoje na tacni na frižideru. Navikao sam na gratis kafu u kafeu. Ipak mnogo draže mi je pivo. Desi se da mi se mozak zablokira, sličan stabilnom lešu hodam ulicom, nemam pojma kako se zovem, nemam pojma kud sam krenuo. Strah me pretjerano srdačnih nepoznatih ljudi. Konflikt visi u zraku. Moj kafanski sto je začaran. Ne dozvoljavam da me smrad ubija smrdljivom pričom. Naliječem na gomilu Arapa, turista s vodičem. Klasični eskadron šupčina. Bojim se da ne oljigavim od prizora. U gradovima koje sam obišao uvijek sam bio sam, noću se pijan vraćao u sobu smrdljivog prenoćišta, živio bez kompasa, fantastičan osjećaj slobode.
U filmu o meni, u napadu logoreje, nehotice sam izustio sjajnu misao: “Najbolje pišem kad nemam šta da kažem.” Ponekad imam potrebu da stavim flaster na usta.
Prolazi tako običan dan. Durmiš, kolko je praško?