Prije deset godina mati je otišla u Pennsylvaniju, ostavila mi fine pare u šteku. Prvi mjesec nisam osjećao krizu, pare sam ekspres sjebao, dvadeset dana žderao sam poparu da preživim. U provrlu ajnpren supu krhao sam komade kruha, torotan sam mogao da sanjam, pavlaka je bila puka himera. Padao sam u očaj, halc me vozio od bijedne hrane kakvu su davali zatočenicima u sibirskim katorgama. Jesam Pero Ždero, volim se ubiti dobrim zalogajem. Na jagnjeće pečenje ne smijem da pomislim. Jučer sam jeo burek u buregdžinici pored tržnice, golubovi su po stolu hodali, tjerao sam ih da u tanjir ne uđu.
Bacio sam veliki komad pite na asfalt, izustio: „Jedite, jebo vas otac gladni.“ Obožavam golubove, opservirao sam ih u svim varijantama, gledao ljubavni ples i teror alfa gugana koji je kljucao druge golubove u glavu da mrve prosutog kruha sačuva za sebe.
U osmoj godini komšinica teta Seka me pozvala na ručak, servirala supu s povrćem. Rekao sam joj da to neću jesti, da je supa puna bakcila, natrpao sam džepove klikerima, u gumenim čizmama istrčao van. Usput sam kupio frtalj crnog kruha i rum pločicu. Sendvič na koji sam otkidao. Brat Mišo donosi klikere, stavlja ih u veliku limenu konzervu, ja sam ih u potaji uzimao, gubio, praznih džepova se vraćao kući. Mi klinci poslije škole lajkali smo igru piklisa, svako od nas držao je drveni štap u ruci, do mraka smo udarali u malo zarezano drvo, svađali se, pjenili od bijesa poraženi, padali u trans od sreće u slučaju pobjede. Majka je mene i brata tjerala na kupanje, išla je večera i prisilni spavanac.
Na feriju kod ujaka dešavao se festival od uživancije. Kupanje u Ukrini, pecanje ribe, igra fudbala s čobanima, svi u familiji igrali smo pred večer žmire ispred škole u kojoj su ujak i ujna radili kao učitelji.
Na povratku u Sarajevo išli smo do Dragalovca, tu čekali brzi iz Zagreba. Ujak sa slamnatim šeširom na glavi, ujna Alma sa rodicom Natašom u naručju su slike koje mi se često vraćaju u glavu. Ja i brat smo bili nestrpljivi, oko željezničke stanice landarao je mršav stariji čovjek, govorio je gologuz u prljavoj košulji: „Jebat šefa! Jebat šefa!“ Među nogama mlatio je blavor. Ja i brat smo se kezili, tetka Ivka je brisala suze malom bijelom maramicom, ujna Alma stajala je pognute glave. Ujak Novica je vrisnuo: „Ide voz, sestre spremajte se za upad u vagon“. Ocu je vožnja vozom bila ko meni vožnja tramvajem. Ljuljao je lozu u bifeu, ja i brat smo se davili domaćom pohovanom piletinom. Nikada mi nije bilo jasno zašto žene na selu umaču kruh u fildžan s kafom. Kakav je to ćeif? Na selu je kafa pišoka, moja kafa je dinamit, majka je razblažuje vrelom vodom.
Poslije ručka tri debela sata sjedio sam na stepenicama ispred ulaza u knjižaru Buybook, zjale prodavao. U povratku odmarao sam se u parku Atmejdan, izbjegavajući trafiku u kojoj prodavačici plivam petaka za cigarete. Mati je sređivala ružičnjak, iz džepova trenerke izvadila lješnjake s lijeske pored kuće i dvije šake medenih šljiva. „Taman za knedli“, rekoh. Ona me pogleda. „Odjebaus“, obrecnu se.
Stresao sam kefir pred Vijećnicom. Kud sad? Šta sad? Nisam profil Ljube Zemunca, pjesnik sam koji ne mezi ljepotu riječi, rimovanu dijareju. Pomišljam da igram piljaka do ručka. Na crveno prelazim ulicu, jebu me u granapima s maskom. Nije prvi put. Nemam snage da do parka odteturam, najradije bih na asfalt legao. I od zajebancije sam smoren. Sutra će kiša udariti, udarit će šakom u lim kontejnera, popišat se na ovaj boljitak. Bar nešto smisleno, u ovom rusvaju. Čeka me podgrijan grah, koka nema na vidiku samo slijepi miševi na ulici, spodobe podzemnog svijeta. Strah me.
Iščupat ću iz zida kabl fiksnog telefona. Želim biti sam. Takav sam lud, crn i naopak.
Otresao sam drsku ženu u haustoru ko prljavu deku s balkona. Kakav krasan dan. Za duplu dozu apaurina.
Cunami mraka me odnio. Magični užas. Magični besmisao. Život je ozbiljna, opaka stvar. Ne mogu da se uozbiljim. Tragedija.
