foto: Dženat Dreković/NOMAD

Rodić: Svadba

U ranu jesen osvanu studena jutra, dobra stvar je da sam riješio problem prljavih cipela. Na putu do kafane prođem kroz orošenu travu. Mogu čistog obraza među ljude, ne ostavljam dojam prljave ruševine. Takve gadove srećem svaki dan, poželim da šest sekundi budem Mike Tyson. Žuta minuta je prezajebana stvar, obično u trenucima sjebanosti odem do parka i tamo sjedim dugo.

Prije dvadeset godina bio sam na svadbi u Varešu, rođak bratove žene se ženio. Došao sam u prkno od grada, počela je fešta. Mlada u vjenčanici, koju je držala rukom da se ne isprlja, izgledala je groteskno. Mladoženja je stajao pored nje, ukočen ko stalaktit. Eskivirao sam zajebanciju u crkvi, nije mi dobro u šemi priče o praštanju i ljubavi, povraća mi se od muke, tabani se znoje. Krenuo sam u šetnju, dao forcu kao da sam na Manhattanu. Prošao sam devastiranu željezaru, povukao ručnu pred kukuruzištem.

Volim da mi kišne kapi udaraju u tjeme. Koračam kroz lokve i često se kući vratim mokrih čarapa. Mračni, prljavi prozori u meni proizvode tjeskobu. Konotacija na rasap i neumitnu smrt. Volim svoje muškatle na prozorima. Za mene su cvjetovi univerzum; ne jebem miris, kažem majci. Ne želim da prozori izgledaju kao prozori kazamata.

U po bijela dana strašno mi se spava. Stotinu metara sam od kuće, dođe mi da legnem na klupu na parkingu ispred zgrade. Čitao sam poeziju Boba Dylana. Konsterniran sam. Kakav treš! Ne znam je li stihove pojeo prevod, ne prodajem se kao autoritet, feedback na verse laureata me zakucao za klozetsku šolju. Nije poezija vrijedna pažnje, dobar je purgativ. Ne moram u apoteci plaćati klistir u slučaju zatvora. Šta je Nobelova nagrada? Koja je svrha? Umjetnost nije utakmica, nije utrka konja, niti džukela na ekranu kladionice.

Poslije vizite na klinici sjedio sam u dnevnom boravku, čovjek potkresanih brkova gasio je cigaretu na ruci. Zapuhnuo me miris prženog mesa. Beriša, ortodoksni idiot ogrnut bijelim bade-mantilom, gulio je mandarinu. Na vratu čirevi u nizu izgledali su odvratno. Kragna uprljana gnojem i krvlju tjerala me na povraćanje. Frajko me pitao da li sam ikad bio na moru. Uši su mi pobijelile od straha. Oteturao sam do klozeta da vrisnem. Majmun velike glave stajao je pored radijatora, masturbirao, dahtao, nije me primjetio. Ina, medicinska sestra, gracilno je prolazila hodnikom sa infuzijom u ruci. Nasmijala se, rekla da je čula da sam pjesnik. Grgljao sam sebi nepoznate riječi, čekao tajming za šetnju bolničkim krugom.

Ne bi bilo dobro da na kontrolni pregled dođem u bijelom odijelu, bijeloj košulji s bijelom kravatom. Pišem ove redove, stisnuo mi se šupak od straha. Odista sve bi bilo uzalud, nikad se ne bih kao pisac ostvario da doktorica Alma nije likvidirala tablete u terapiji; čista lutrija. Svaku novu knjigu s poštovanjem poklonim vrloj doktorici.

Psihotične epizode su zajebane. Tončo, brat školskog druga Šimeta, oženio se, dobio sina. Radio je u pošti, zvala ga je žena i hladnim glasom rekla da će ubiti sina Darija. Tončo je trčao do pivare, u goloj vodi, bez snage da bilo šta kaže zatekao je ženu Bebu s harmonikom. Prebirala je tipke. Tončo je pitao šta radi, odgovorila je preko volje da sprema prijemni ispit. Kakav zajeb u životu. Poslije tri godine agonije bolesna žena izvršila je strašan suicid. Grozno.

Ispisujem ove redove, pazim da ne odem u vinkl. U fabrici sam pokušavao da pišem, uzimao od referenta pisaći stroj, pisao verse, gušio me miris farbe i tonera. Nikada za jedanaest godina rada nisam ništa uspjelo napisao. Sada znam, uvjeren sam u to sranje, poezija na papiru bila je zrela za Zlatnu malinu. Tresem se od jeze kada se sjetim epizode teškog očaja i užasa.

Cijeli dan jebe me gorušica, moram do kone po kašičicu sode bikarbone. Pozicija autsajdera me relaksira, muka mi je od pohvala. Nisam heroj, nisam pobjednik, ulazim u novi dan ispucan kao kugla flipera. Baš me interesuje na šta će ova šala od života izaći. Brine me kad se dobro osjećam. Volim haos; ostvarene su pretpostavke za uživanciju, dijaboličnu radost. Samo muškatle da zalijem pa ću se kaldrme uhvatiti, s otkopčanim šlicom i cigaretom u zubima. Smiješna harizma s mrakom ispod jezika sprženog nikotinom. Sve je u najboljem redu. Tramvaj klima do stanice, mogu koju minutu odspavati u svoju dušu zagledan.

Vuk Rodić

Rodić: Razorni smisao
Rodić: Osuđenik
Rodić: Lovac
Rodić: Vijađ
Rodić: Šaman
Rodić: Rat
Rodić: Prizma
Rodić: Coffee to go
Rodić: Sizif
Rodić: Iluzija
Rodić: Pustoš
Rodić: Subverzija
Rodić: Mizantrop
Rodić: Igra
Rodić: Depresija
Rodić: Kastrirani um
Rodić: Reminiscencija
Rodić: Ekser

RegionElle: Nora Verde
Škrgo: Fejso
RegionElle: Jasmina Hanjalić