Ujutro poslije buđenja pomaknem zavjesu sa prozora, behar na trešnji preko ulice buknuo, pomislim da je pao snijeg. Žutom mačku dajem komade mortadele, otresa glavom, toliko je mršav da zanosi u hodu. U podne pomažem majci da stavi muškatle u velike saksije, sa strašću i uživanjem trpa humus u saksije, poslije sa štapom u ruci silazi niz nezgodne stepenike, ispijam nescafé sa cigaretom među zubima.
Muka mi je kad vidim matorog tipa s rukama na dupetu. Da li jadnik zna da mu je grob blizu? Stresam se od osjećaja nelagode. Izbjegavam žene sa krapom, izraslinom na jeziku, bježim na ulicu brzinom skad rakete. Dan je osunčan, mnoštvo ljudi je na ulici, ludak-homeless statira pored buregdžinice od jutra do mraka, pjeva gange. Gugani špartaju pored njega.
U zlosvijetu stanujem, u tramvaju vidim tipa osušenog lica s tetovažama na nosu. Na licu su ispisane tercine poezije po njegovim afinitetima. Više narkomana i alkoholičara ima u gradu nego termita na otocima Papue.
Zajebani tipovi obitavaju u sjeni, mogu te reciklirati zajedno s krevetom i plafonom. Nisam naletio na tvrd orah, to se nije moglo ni desiti, samo sam jadni žalosni poeta sa ulice. U hodu pazim da se ne okliznem na pasji drek.
Dvadeset četiri sata me strah, ko brezov list drhtim na vjetru. Nikakav blam nije priznati da si kuko, odista nisam Koča Popović. Heroj sam u bijegu. Preferiram defanzivna bjekstva.
Ljupka, moja muza, boji se pauka, ja cvikam od penzije koja vrisne za šest dana. Ono siće od novca dovoljno je za štrik za vješanje o najbliže drvo.
Interesuje me dobar mezet i atraktivna žena u krilu à la Dolly Parton, nije ni loša opcija sa štajgericom s bahnhofa.
Poslije ubitačne zajebancije sa prijateljima lansirao sam ideju o snimanju jednominutnog filma. Kupljena je krmeća smrznuta glava. Svinjsku glavu trebalo je izborovati borerom, u rupu uvrnuti šaraf. Šaraf je bio i naslov tog izopačenog filma. Pet godina svinjska glava spavala je na frižideru, “projekat” se izjalovio, glava je završila u kontejneru. Kuriosum cijele priče: da je snimanje počelo mobilnim. Neću dalje da pričam, ulazim u zonu sumraka kojeg me strah.
Izvršio sam atak na sebe, strašan suicid svojom sumanošću. Možda se i desi da se oženim? Možda priželjkujem tu varijantu mentalne smrti, samo da nađem ženu spremnu na pogibiju. O ženama sve znam, ne znam ništa.
Srčem mrak, mozak je izranjavan šrapnelima ništine. Bezglasno se smijem. Svrbi me pupak. Kako je to grozno.