Dva debela sata u kafani sjedim na tvrdoj stolici, dokoličarim. Balansiram na vrhovima prstiju. Pokušavam da se restartujem, nove cokule me ubiše. Noge su u žuljevima, opcija je da cokule završe u kontejneru. U café ulaze tri gariba, tri nakazne žene, šljakerice, eglenišu sa mnom. Dokazani sam ludak, gratis sklon parafiliji. Pokušavam da se fokusiram na jednu od njih da je ko kokoš očerupam. Koke su stereotipi, u folu federalnog dnevnika, turskih serija. Odlazim u kut kafane da odćejfim esspreso uz garnirung sladunjavih šlagera. Pola ispisanog teksta ostalo je u pisaćoj mašini, domišljam, premišljam kako da poentiram tekst, naravno bez zajeba.
Klima prži, vreo zrak udara u potiljak, pucaju me valunzi, skidam futrovanu jaknu, skidam džemper, u majici mi je fajn. Na majici je na rumunskom jeziku ispisano „Naoružaj beskućnika“. U pisanju preferiram riječi, rečenice oštrije od dlake neošurenog krmka. Kritičar iz Zagreba napisao je u žurnalu da pišem žestoko, u brutalističkom fonu. Jebe me osjećanje dosade, gubim prisnost sa sobom. Davno sam iščitao opus Alberta Moravije, nisam njegov fan, mnogo mi je pomogao njegov roman Dosada u dešifrovanju strašnog osjećaja, more za koju ne postoji lijek. U pet minuta prolazim kroz takva stanja, da kojim slučajem iskreno, otvoreno pričam sa psihijatrom, iz apoteke bih izašao s kesom smrdljivih psihofarmaka. Niština je moja imperija, moje carstvo. Napor mi je osmjehnuti se, prije će se rascvasti drvo breskve u Sahari nego da osjetim da me grije radost. Antarktik, inje je u mojoj duši. Ludilo je blagodet, moja štaka s kojom bazam kroz pogani život. Stihija anestetik za moju dušu.
Konstantno na ulicama grada nalijećem na idiote, nakotili su se, mater im jebem, ima ih više nego ešerihije u urinu.
Žurim kod brice na brijanje mašinicom, iskesam tri marke, furam u kafanu na doping. Ženi s kojom pijem kafu na teatralan način poklonio sam minijaturni kompas, naceren je gledao u oči. Žena je zanijemila, preblijedila, na izlasku iz kafane uzela katalog sa šanka, katalog je smrdio na olovo žešće od ruske Pravde. Okrenulo mi se u želucu od mučnine.
Pored mene je profurala Cicciolina, baba Jaga na skejtbordu, komšija sa dvoguzom pivom u ruci. Ruke su modre od studi. U očaju ljubim fasadu devastirane kuće, od muke uho čupam. U Miljacku bacam opušak, otvorenih usta ulazim u supermarket da kupim kalodont, srušen, stingerom pogođen.
Jedva čekam da se smrkne da se dlaka s dlakom krkne. Nemojte mi zamjeriti na ovoj digresiji. Lud sam. Lud. Lud.