Obitavam u sferi irealnog, moj stil, moja potreba, magija i moć. Hodam ulicom, zamišljam močvaru, iz vode strše burad s mazutom, u daljini su u magli crne piramide iznad kojih lete ždralovi. Kepeci u crvenim odijelima veslaju u čamcima. Ne sanjam, to je moja stvarnost, jedina moja radost.
Mozak je krcat crnjacima ko poštansko sanduče papirčinama pred izbore. Ovoj ljepoti želim smrt u mukama.
Objavio sam svoj prvi roman, mati je došla na promociju, morao sam biti fin, nisam smio cugati da štap ne bih dobio u glavu. Bookstan se zalaufao, promocija romana je bila spektakularna sa dvadeset ljudi na stolicama. Pucala me zajebana energija, groznica me drmala. Majku je komšinica odvela autom kući. U bašti knjižare za stolom sjedile su dvije pin-up mace, pozdravile su me. Predstavio sam se kao pisac, iz police knjižare izvukao roman da ga pogledaju. Crvenokosa ljepotica nasumice je otvorila knjigu, izustila: “Gledaj šta piše, istovario sam se u klozetu. Fuj! Kakva je ovo knjiga?” Skontao sam da sam se srušio, fasovao dum-dum metak u glavu, s lijepom idejom sam ga popušio. Dugo mi je knedla stajala u grlu.
Ležim u pidžami na tepihu, mrtav od dobrostivosti i boljitka, odbijam dimove cigarete zagledan u plafon. Davno sam mobilisan u regimentu ljudskog otpada.
U ova zla vremena ako neko kaže da mu je dobro, pouzdan je znak da je poludio, da hvata kurs za sunovrat.
Draga žena rekla mi je da u svojim tekstovima driblam čitaoce. Tačno. Poslije driblinga može se završiti sa frakturom na urgentnom bloku. Ko nema iskustvo u pisanju, nema snagu i dar u sebi ne može znati koje je to ludilo, strast, ljepota, na koncu tragedija.
Sejo, gazda cafea Adams's, Paulu McCartneyu u oči je stresao da su The Beatles proliv. Nesretni Paul gotovo da je umro od napada smijeha. Što ja nemam pravo da uništim i poništim autoritete koji mi ne leže? Sahranim pod crnu zemlju. U fajtingu koristim se katanom i šurikenom. Samuraj sam. Moram otići u Yokahamu po samurajsku odoru da uđem u zajebanu rigidnu kontemplaciju.
Jesen je stigla, kurvanjski, lopovski ušuljala se u mahalu. Njišu se čaršafi na štrikovima. Ništa se ne dešava osim crkavanja. Svakodnevno gledam famoznu raskoš propasti. Što nemam, to imam. Izlazim iz kuće da kisnem. Rezistentan na vlastiti udes spuštam se niz ulicu nasmijan od boli. Mokar sam, lud. Kako je to divno.
Zašto je moj komšija kroz prozor s drugog sprata bacio televizor? Što mi se drijema. Pada kiša.