Umjesto da me grli žena, grle me ništavilo, očaj, ludilo. Boli nekog kurac što strašno patim. Nemojte me žaliti, milost i samilost mi se gade. Stotinu metara od kuće zastajkujem, kočim govno, stiščem šake, zubima grizem jezik. Hodam u dolami s razarača Missouri, ne gotivim mont jakne, samo treba da me naprcaju u batiskaf, ljudi u mont jaknama podsjećaju me na niške specijalce. Žar cigarete progori jaknu, momentalno se možeš posrati na nju, baciti je u kontejner, nemoj plakati za njom.
Nalupao sam se po tastaturi pisaćeg stroja, ležim u hladnoj sobi s priglavcima na nogama. U sobi je razvučena mreža za veš. Miholjsko je ljeto, tišina je iritantna, tiho je ko u sinagogi.
Žena-ćurka poželjele je dijete, predložio sam joj da me zovne u svoje odaje da je napumpam, poslije neka gura kolica Vilsonovim, mene neka zaboravi forever. Nemam love, ne mogu te, lutko, pogurati parama, država mi je uvela sankcije s invalidskom penzijom.
Jutros sam tražio čarapu, otišao u cafe, gluhonijemi čovjek mi je dodao čarapu, sa poda pored stolice, ispala iz nogavice hlača. U pozadini je frajko rokao priču o fisiji i fuziji, baražu reprezentacije, o cijeni barela nafte. Izašao sam van umoran, željan kauča.
Tvrd sam orah, endemska vrsta budale. Radnik motokultivatorom šiša travu pod prozorom, ubija me noise, dovodi do ludila. Odlazim u klozet, sjedim na wc-šolji, u mraku, bez razloga.
Ruže u ružičnjaku su poginule od studi, kona sjedi na terasi, gleda na ulicu kao sa osmatračnice, mačka šapom otvara prozor kuhinje, pokušava da uđe, da se ugrije. Pokušavam u plakaru naći kutiju sa trakama za pisaći stroj. Bolje je čuti odred vojnika kada marširaju nego mene kako bubam kažiprstom u tipke.
Jučer sam požderao suhe sprčene mantije, još uvijek mi se štuca. Zalivam grlo kompotom od jabuka. Dan se otegao kao slina iz usta babe u tramvaju, ne mogu na Karibe, mogu rezervisati krevet u ludnici da se odmorim od normalnih ljudi, picajzli s pričom o geopolitici, sveopštoj propasti svijeta i inim bljuvotinama.
Jesam blesav, ipak, dobro se nosim sa sobom, s tijesnim cipelama nikako. Svako jutro salijem stravu u wc šolju, krećem u akciju, ništa spektakularno ne očekujem. U mraku se tražim, osmišljavam dan, poslije dugog mukotrpnog promišljanja očigledno je da sam beznadežan slučaj.
Mecena Sutko častio me ručkom u aščinici, našopao sam se lešo telećeg jezika, meso dobro pobiberio, zalio vinskim sirćetom, komad je skliznuo s viljuške, saft je džemper pošpricao. Pred gostima sam nad lavaboom brisao fleku. Toliko sam se prežderao, teško disao, u troli me čopio napad spavanja.
S pozicije vlastitog iskustva, pisanje knjige je pilotiranje klipnim avionom, let u srce uragana. Ljepota, horor, momenti kada pomišljaš o suicidu, sam sebi odrediš lockdown. Poslije, pička materina. Počne zajebancija s tapšanjem, hvalospjevima, nemam želju da vidim knjigu na polici. Sreća u nesreći je što pisanje i život doživljavam kao igru. Jesam mahnit, sumanut, sebi sudbinu sam odredio, nisam ništa posebno, samo sam jedna od hablašina pogubljena u crnoj magluštini, ludak s glavom na giljotini stratišta usred pustoši.