Fratello Dženat Dreković prije godinu dana zvao me na fotkanje za Nomad. Obilazili smo kote, suflirao sam da me uljepša, da mi lice uglanca. Pred zgradom s oguljenom fasadom stajala je velika betonska cijev, Dženki je predložio da se zavuče u cijev, ja da čučnem. Rekoh: “Dženki, ako ja čučnem momentalno ću se usrat.” Frend je držao aparat u ruci, izustio: “Ako se ti ne osjećaš dobro ni fotka ne može biti dobra.”
Ne znam guliti krompir, veliki krompir na kraju izađe veličine oraha. Legnu pare, frižider nakrcam teletinom, junetinom, faširanim mesom. Jesam poguzija što na koncu nije nikakvo zlo.
Dojam je da me žene sažalijevaju zbog ispisivanja versa, ništa čudno, pošteno i očekivano.
Presušio sam s cigaretama. Kasno je. Pijaca je zatvorena, kriziram, svilu od kukuruza bih zapalio, ovčiji brabonjak umotan u novinu.
Znam samo kako sijalica funkcioniše, totalno sam talašika za tehniku. Ne znam koji je fol u kvantnoj fizici. Edukovane profesore pitam šta je to kvantna fizika, svi redom odgovaraju da su karine za tu priču.
Vertigo me baca u lijevu stranu, desnu nikad u životu. Gluharim u kafani, zid u koji zurim jedini je moj prijatelj. Konobarica prilazi stolu, mijenja pepeljaru, obrecnuo sam se: “Mora se nešto promijeniti da bi sve ostalo isto.”
Dobrim ljudima se gasi display, ne vjerujem da imaju volje da doručkuju. Ubijeđen sam da se nad dobrim ljudima vrši genocid. Projekcija je crna da ne može biti crnja: svijetom će gamizati izopačeni, smrdljivi šuftovi. Nisam prorok iz Kremne, na koncu vidim da sam u priči sa osobama do kojih držim kompatibilan.
Ubogi čovjek prodaje odbačenu garderobu umrlih ljudi, potrefi se da naletim na markiran džemper, uvalim se petaka i razgulim. Uhljup svrati do pekare, pitu proždere.
Fizikaneri kopaju ulicu, gledam kako šljakaju, gledajući umorio sam se.
Nikad se nisam faćkao s drugaricama iz razreda. Sa šesnaest godina nisam imao pojma šta žene imaju među nogama.
Loše mi je, dobro se osjećam. Kako je to moguće? Za budale sve opcije su otvorene, od jutra do mraka sebi cijepam mozak, srušim se na kauč do novog jutra, nove zajebancije. Predraga Ljupka kuca ovaj tekst, ja sam ga toliko kupio da se rušim na stolici. Problem je kako stići do tramvajske stanice, do kuće. Bio sam i u gorim situacijama, ostao živ, na sreću ili nažalost. Pojma nemam.
Časni sude, priznajem da nisam kriv. Časni sude, odjebi!