Gelender u haustoru jedino je moje uporište. Jadan sam i žalostan. Ne mogu da nađem 100 KM na ulici, nalijećem na hrakotinu. Jebe me mutirani cyber jezik cyber mutanata. Ako je iPhone edukacija poseri se na znanje i život. Gluho i daleko bilo. Mrzim babuške više nego JNA, lud sam, nisam klinički slučaj da zubatog pujdu napucavam na babure. Novac je divna stvar, novac je Adolf Hitler, zemlja mu kosti izbacila onom ko ga je izmislio. Tu negdje je zvrčka globalne nesreće. Tu se ništa ne može uraditi, možeš sebe u pasjaluku ugristi za usnu, živjeti u iluziji, u ludilu da će stvar krenuti nabolje.
U ratu sa sobom fasovao sam gadan PTSP. Sotona u meni kandžija me po mozgu. Pisanjem se čistim, olakšavam, izbacujem nečist iz duše ko šutu iz podruma.
Sve su čarape riknule, čekam honorar ko ozebo sunce da kilogram čarapa kupim. Nisam za modne piste, solidno sam odjeven, najvažnije da ne smrdim na govna i znoj. Kada mi se nešto lijepo desi prestrašim se. Da nije zajebancije ne bih bio živ, filozofiju okači mačku o rep, beskonačna masturbacija velikih umova mi odista ne paše. U ovom cunamiju besmisla bolujem od učestalih napada smijeha. Predstava je završena, zastor navučen. Koračam ulicom pokisao, mili dušmani mi nisu u vizuri.
Sjedim u hladnoj kuhinji, frcaju sumnje i pitanja. Konačno je dosta pisanja, godinama žvačem papir za kucanje.
Interesuje me William Shakespeare, fasciniran sam. Ipak više me interesuje šnajderaj i tufahija poslije ručka.
Pokvarenjaci emituju negativnu energiju, smrad zapuhne kad prođu ulicom. Po meni jedina terapija je malj u glavu. Nemojte me žaliti, kada me žalite znam da sam propao.
Ne bi bilo loše da me pogodi Prix Goncourt. Nagrada je što postojim. Zar postoji išta bolje? Kad pokušavam biti pametan ispadam najgluplji. Esencija mudrosti.