Tatrljaju o politici, ureduju, procesuiraju švercere duvana, ovisnici o heroinu, buregdžije, švalje, mahalske džaftare što podsjećaju na kokoške na đubrištu i ine promašene persone. Traje beskonačna reciklaža fekalija servirana na ovalnom tanjuru. Looseri su zabili milijardu autogolova, golman u dubokoj nesvjestici leži pored stative. Postoje tako pogane osobe, ubile su se za strašila u žitištu. Proprde život bez ideje, ikakvog smisla, sve zasmrde oko sebe, tvor je mala maca.
Sjedim s bratom na stolici ispred haustora, rezigniran, s otužnim izrazom lica kaže mi: “Kako možeš hodati u prljavim papučama, palac ti je izletio iz čarape. Ipak si ti pisac.” Odgovaram: “Krleža je pisac, ja sam talentovan pjesnik, pisac u pokušaju.”
Duša je hladnija od šteke na ulaznim vratima. Ne hodam po tepihu, hodam po naslagama pepela. Za jučerašnjim danom povukao sam vodu iz vodokotlića. U polumračnoj kuhinji snatrim, čujem pjesmu bolesnika na hodniku umobolnice. Trnu prsti od studi, s mukom držim cigaretu među prstima.
U Kotoru obitavao sam u kafani, poslije zemljotresa gazda me s dva cimera istjerao iz sobe. Prekardašili smo. Dolazilo je društvo kvalitetnih budala, pjani pravili smo rusvaj. Tri dana spavao sam u Renaultu 4 starog kapetana iz Dobrote. Spavao sam po podrumima novogradnje. U hladno jutro ušao sam u zgradu faksa, legao na školsku klupu, ravnao kičmu. Nepoznat markantan tip prebirao je po strunama gitare. Studirao je vanredno, u Beogradu je završio muzičku akademiju, ložio se na brod, ložio se da bude kapetan duge plovidbe. Skužio sam što je virtuoz, sjajne svirke sam se naslušao. Besplatan, vrhunski koncert. U kabinet je ušla čistačica s limenom kantom i zogerom u ruci. Prznila je, brutalno nas istjerala van. Polomljen, skrhan od nespavanja skitao sam ulicama, stari grad je bio zatvoren, nije se moglo ući bez ausweisa.
Iz prelijepih antilopnih cipela izvukao sam pertle, ne mogu da se saginjem od trbušine, gušim se. Izdrljančio sam novi mobilni, dojam je da živim na veresiju.
Psihijatri su u čudu, ne mogu da vjeruju da pod teškim psihoblokatorom pišem, knjige objavljujem. Po njihovoj viziji davno je trebalo da budem osušeni filadendron, ludi propalitet za kontejnera.
Sjedim s drugom Sandrom u kafani, zvoni mobilni. Javlja se mati. Pita me: ” Da li je to Vuk Rodić?” Odgovaram: “Jeste.” “Pošalji ga u pičku materinu.” Poslije je išla rapsodija ubitačne zajebancije, suho grlo kvasio sam mineralnom vodom. U kutu kafane frajer spava, hrče. Pomislim: sigurno je stukao mugadon.
U tržnici za dvije marke pazario sam narezan kulen, strpao kulen u pogačicu iz pekare. Kapi kiše udarale su u ćelku, muka mi je bila da pomislim koliko mi treba tabancugom do kuće.
Imam dva pakovanja motanih cigara u šteku, blesavu glavu na ramenima. Krasno. Dobro je da ne može bolje biti. Tuđin me mami na žute dunje i limune. Jebo ti tuđin sestru Šahbazu.
Grozna ljepota, grozna država, prljave ulice. Ipak dobro se osjećam. Odista čudno.