Gledam se u velikom ogledalu u predsoblju, gledam trbušinu. Nisu je miši navukli već su je zubi natukli. Oprao sam patike, suše se na prozoru, mati gleda tursku seriju. Nebo se natuštilo pred kišu, dani nestaju, iščezavaju jedan za drugim ko bijeli konji u magli. Presahle su sjene prošlosti, od mrtvih riječi ispod jezika pravim salatu.
U susret meni ide lijepa žena, japrak s mileramom. Nebo zna da volim mace pored sebe. Gomilu džempera sa stolica u sobi nogom guram u pretinac u plakaru. Dobro bi mi došla grtalica. Praznik je, radni ljudi odmaraju, umorio sam se od odmora.
U rano jutro tražim otvorenu kafanu, kafu da šmrknem.
Bezveznoj ženi se sukcesivno, intenzivno upucavam. Pitam je: “Kada ti je rođendan, da ti darujem dvadeset kilograma mrkve i tri boce surutke?”
Na ulici sam pokupio, potkačio bulu sa štakom, otišli smo na kafu u Buybook. Kafa je, naravno, bila na veresiju. Jadna žena se u priči otvorila, predložio sam spoj. Rekla je da se zove Šahzija, natuknuo sam da me nurom obasjala, nazvao sam je mjesečinom. Drhtavom rukom na zgužvan papir napisala je broj telefona. Ljepotica živi u brdu uz Trebević, u pičci materinoj. Spreman sam, napit, tabancugom svratiti do njenih odaja.
U gimnaziji drugarici iz razreda komšija je ubio oca. S grupom jalijaša iz razreda krenuo sam ćirom do Prače na sahranu. Ispred groblja na velikom stolu s bijelim stolnjakom bilo je mnoštvo boca rakije, ovali sa narezanim suhim mesom i sirom. Drugovi su žderali i cugali. Počeo je horor. Pop je pojao song smrti, grobari su pored rake stajali s lopatama u rukama. Sin pokojnika bacio se laste u raku na lijes, povikao obeznanjen: “Ne ostavljaj me oče!” Veći užas u životu nisam vidio. Rođenje, život, smrt je kosmički proces, kome treba crna zajebancija.
Nemoj mi ujutro filozofije, nemoj mi Kangrge i Riste Tubića. Ispoštuj moju želju, dobar ćeš posao napraviti. Paše mi dobar burek s ajranom i dobra kafa po mogućnosti gorča. Pozlilo mi je od tranzicijske ublehe, podlog političkog kartela, opozit sam sebi, zašto ne bih bio opozit državi. Lucidna opaska: tek se poslije rata zapucalo. Sto mu vragova, nimalo mi nije dobro.
Ludi Banja bio je maskota Kotora. Ludak u tamnoplavom odijelu s ešarpom, špartao je Trgom od oružja. Kotorani su otkidali na budalu, trpali mu novce u džepove. Jadnik nije znao potrošiti novac. Živio je u skladištu Crkve sv. Luke. Znao sam ponekad mamuran otići u skladište, s domicilnim idiotima igrao sam stoni tenis u novce.
Klasični stereotip. Prva jutarnja kafa nije razgovoruša. Najslađi mi je srk kafe iscijeđene iz džezve. Odjenem se tromim pokretima, počinje igra na život i smrt, ringe ringe raja, došo čika Paja… a mi djeco čuč.
Sopstvene riječi su mi iritantne, jedino što podnosim je šuštanje lišća na drveću. Nemam prsten na ruci, nije raketa sat, osam pari cipela nema pertli i dobro mi je. Blago budali.