ili Ne naginji se kroz prozorljivost
U davna, pradavna vremena kad su nacionalni burevesnici krenuli da razvaljuju socijalizam, književni poslenici Nacije su kukali na sav glas kako im je dosta više jednoumlja, to njihove prirodno pluralistične i slobodarske duše ne mogu dalje da trpe. Strašno im je išlo na živce forsiranje ideološke podobnosti na račun estetskih vrednosti književnog dela, od toga im se nežna utroba prevrtala. A naročito su ih iritirale silne ode Titu i partiji, koje su služile kao pečat za overavanje podobnosti pesnika i pisaca, kao prvi arivistički korak u pravljenju karijere i penjanju po lestvici koja vodi ka položajima, titulama, novcu, privilegijama.
U tom okasnelom nezadovoljstvu su, gle čuda, prednjačili upravo oni pisci i kritičari koji su u socijalizmu uživali privilegije i dobijali nagrade sa mrskim komunističkim imenima (kao što je, recimo, Sedmojulska), iako su bili zakleti antikomunisti. O fenomenu poetskih preletača pisao je Predrag Čudić (a ko bi drugi?) u knjizi „O prirodi stvari“, u zapisu pod naslovom „Silovanje Božić Bate”.
Veli Čudić: „Politika ima svoje praznične pesnike, od Titovih do Slobinih vremena to su uglavnom isti ljudi. Nema prazničnog broja da oni ne poture svoje lirske priloge, priloge proširenog pesničkog srca. U ateistička Titova vremena oni su pisali najpre samo o ratu, revoluciji, pobedi radničke klase, samoupravljačima kao avangardi, a kasnije i čiste refleksivne pesme o odnosu čoveka i kosmosa, čoveka i partije, čoveka i crvene zvezde. Danas oni siluju Božić Batu svojom poezijom religioznog ludila, pretprazničkog zanosa (Bećković, Nogo, Rakitić i mnogi drugi)“.
Arhetipski slojevi nacionalnog bića
Ispostavilo se da najveći deo književne čaršije nije bio alergičan na ideološku kontrolu, već im je smetala ideologija u čije ime se književnost držala u zaptu. Čim su se ustoličili, što je prethodilo rušenju socijalizma, odmah su uveli novu vrstu ideološke podobnosti – nacionalističku, pravoslavnu, konzervativnu, narodnjačku. U vrednovanju literature sada su dobile primat neke druge nazovi vrednosti, što je posebno vidljivo u tekstovima uglednih književnih kritičara, univerzitetskih profesora, članova svih postojećih žirija, neupitnih arbitara ukusa – u kojima kanonizuju svoje pesničke miljenike i ideološku sabraću.
Veli tako jedan profesor, kritičar, književni istoričar, urednik, udarnik – kako se pesnik Alek Vukadinović nalazi u “tamnom vilajetu”, što će reći “u samom srcu arhetipa” i piše iz “arhetipskih dubina nacionalnog bića”. Zanimljivo je da je drugi univerzitetski profesor, pisac i kritičar, dumajući o istom poeti, došao do gotovo istog paraknjiževnog termina, u tekstu objavljenom u istom zborniku paranaučnih radova. Pita se dotični gospodin da li je Eliot u pravu kad tvrdi da pesnik “stvara svoju tradiciju i bira sopstvene književne pretke”, pa kaže kako Vukadinović u svom odgovoru “zaključuje da su arhetipski slojevi srpskog nacionalnog bića, a sa njima i nacionalna žica srpskog pesništva, istovremeno i njegova svetska linija”.
Kritičari zapravo prepisuju samog pesnika, koji u jednom autopoetičkom tekstu piše: „U našoj stvaralačkoj tradiciji postoji izraz Tamni vilajet, za sve što dolazi iz imaginativne neznani, iz najvećih arhetipskih dubina nacionalnog bića. Tamni vilajet boje i zvuka, Tamni vilajet jezika, Tamni vilajet smisla i značenja”. Baš je zgodno kad pesnik o svom pesničkom postupku i shvatanju poezije voli da beleškari dok na lovorikama leškari, to kritičarima znatno olakšava posao, pogotovo ako je poetina autopoetika tamna, nejasna, zamagljena, mistifikovana, zakukuljena i zamumuljena. Credo narodnjačkih kritičara i pesnika glasi: što besmislenije, to bolje.
Tamnovilajetske sile, izvori i lekovite melodije
Kad je već Vukadinović pomenuo Tamni vilajet, to je kritičarima palo kao kec na desetku, pa su udarili da rabe pojam iz usmene književnosti preko svake mere pristojnosti. Tako su razni književni eksperti pisali kako se tamnovilajetski zvuk Vukadinovićeve poezije iskazuje kao jedna sinestezijska matrica boje, zvuka i jezika, kako je pesnikovo počelo „u usmenoj lirici, odnosno u onoj jezikotvornoj matici koja iz mitosa prelazi u logos, ali nikad ne zaboravlja svoj tamnovilajetski izvor“.
Zaronivši u mrkli mrak Tamnog vilajeta, kritičari su pisali kako „za poeziju Aleka Vukadinovića kažemo da je kao izašla iz tamnog vilajeta“, što znači „da pesnik svoju jezičku imaginaciju usmerava prema pretpostavljenim dubokim izvorima kolektivnog pamćenja“, kako se u njegovoj poeziji „tamnovilajetske sile iskazuju u nizu negativnih, tamnih i poništavajućih simbola: Nebog, tamni tam, kam, zlo, zli-traj, turob-zrak, netraj, grak, gavran“.
Pisali su i o tamnovilajetskom pevanju, o tamnovilajetskoj slikovnoj osnovi Vukadinovićevog stihovnog sveta, o pesnikovom posezanju za „lekovitom melodijom tamnog vilajeta“, o tome kako poeta baštini „mitsku neprozirnost tamnog vilajeta naše tradicionalne kulture“, o tome da je jezik „mapa tamnovilajetskog blaga“, o tome kako je Vukadinovićeve imaginacije „ponoćna, tamnovilajetska“. A i sam pesnik je dosoljavao koliko može: „Najsublimniji, najeteričniji, najiracionalniji zvuci potekli su sa tih nevidljivih izvora, iz srca tamnog vilajeta, od kojeg je i Bog izgubio ključ“.
Ključ od kuće
Kad su već toliko zapeli sa tamnovilajetisanjem, ne bi bilo zgoreg podsetiti na izvornu priču iz usmene književnosti. Priča glasi: “Pripovijeda se kako je nekakav car, došavši s vojskom na kraj svijeta, pošao u tamni vilajet, gdje se nikad ništa ne vidi, ne znajući kako će se natrag vratiti, ostave ondje ždrebad od kobila da bi ih kobile iz one pomrčine izvele. Kad su ušli u tamni vilajet i išli po njemu, sve su pod nogama osjećali nekako positno kamenje, a iz mraka nešto poviče: ‘Ko ovoga kamenja ponese, kajaće se, a ko ne ponese, kajaće se’. Gdjekoji pomisli: ‘Kad ću se kajati za što da ga nosim?’ a gdjekoji: ‘Daj barem jedan da ponesem’. Kad se vrate iz tame na svijet, a to ono sve bilo drago kamenje; onda oni koji nijesu ponijeli stanu se kajati što nijesu, a oni što su ponijeli, što nijesu više”.
Fatalističku viziju sveta u kojem je čovek osuđen na propast, šta god da učini, u kojoj će se kajati za svaki svoj postupak, jer ga prati zla kob, jer je proklet i bačen u svet koji mu očigledno nije dom, a nikakvog izlaza nema na vidiku – pesnik i kritičari pokušavaju da pretvore u nacionalni simbol, pozivajući se usput i na Nastasijevića i njegovu knjigu priča “Iz tamnog vilajeta”. Malo je nezgodno univerzalnu ideju o ukletom postojanju čovekovom svoditi na parohijalni nivo, pa odrediti Tamni vilajet kao tajnoviti prostor koji se nahodi u arhetipskim dubinama nacionalnog bića, šta god to značilo. A ne znači ništa. To je naprosto frljanje filozofskim i psihološkim pojmovima, za potrebe nacionalističke ideologije koja svuda vidi samo naciju, dočim je za sve drugo slepa kod nepostojećih očiju.
Otuda nehotična komičnost pesnikovih autopoetičkih iskaza i kritičarskih fingiranja govora o poeziji. Posebno je duhovita ideja da je Bog izgubio ključ od Tamnog vilajeta, dakle da se radi o zagonetnom prostoru, metafizičkoj kući, mističkom stanu, natprirodnoj stambenoj jedinici čiji je enterijer nedostupan čak i svemogućem Bogu, tvorcu svega što postoji, uključujući i dotičnu nebesku nekretninu. Ali, nije to najkomičnije. Jeste Bog izgubio ključ od Tamnog vilajeta, pa blage veze nema šta se tamo zbiva, ali zato iz tog magičnog vajata pesniku dolaze zvuci, slike, poeta se direktno napaja sa tamnovilajetskog izvora, jer očigledno poseduje ključ koji otvara vrata Tamnog vilajeta, ili bar kalauz.
Čari nameštaja
Znajući običaje naših nacionalno onesvešćenih div-junaka koji su sledili intelektualno krilo narodnjačkog projekta – moguće je i da je pesnik naprosto razvalio dveri Tamnog vilajeta, poharao mističku nekretninu, a potom naterao vlasnika, Boga, da se odrekne vlasništva i da prepiše taj stambeni prostor na pesnika i njegove kanonizatore. Kako god bilo, ishod je isti– što je nedostupno Bogu, to je dostupno pesniku. Poeta je iznad Boga, što je valjda vrhunac gordeljivosti, a nije daleko ni od ozbiljne kandidature za najveću glupost napisanu od početka pismenosti. Tačnije, od iskona, da upotrebim još jedan arhaični pojam drag našim völkische kritičarima i poetama.
Nije samo predmetni pesnik kudikamo nadmoćniji nad Bogom, i književni kritičari koji beleže šta je sve poeta izneo iz Tamnog vilajeta (ne spominjući začudo belu tehniku) takođe stoje visoko iznad Savaota. Možda nemaju ključ od te tamne kuće, ali im je zato pesnik otškrinuo vrata, pa su imali priliku da osmotre zagonetne odaje. Pošto se u Tamnom vilajetu ne vidi prst pred nosom, nije baš najjasnije kako su poeta i kritičari bilo šta videli, biće da su se služili čulom dodira, kao u narodnoj priči, da su opipavali naokolo, pa su usput nabasali na razne pesničke slike. Doduše, lako je pesniku, jer on ima poetsku intuiciju sasvim osobene vrste, onu koja – kako reče jedna ugledna profesorka, poetesa, antologičarka, kritičarka – „doseže do pradavnih počela tamnine“. Poetska intuicija je nešto kao infracrveni dvogled koji omogućava pesniku da se upusti u noćna osmatranja i da vidi čak i u najgušćem mraku crne tamnovilajetske rupe.
Pa ipak, ostaje nejasno otkud u toj mrkloj tmini ili, što bi pesnik rekao, „tamnom tamu“ – „svetlosna vertikala trajanja“, sačinjena od duhovne, moralne i stvaralačke lepote. Koliko je meni poznato, Tamni vilajet je nacionalizovan, dostupan je samo nacionalno podobnim poetama, tamo je zabranjen ulaz zlim komunistima, tako da nije imao ko da izvrši elektrifikaciju. Ali, zato je nešto drugo konačno razjašnjeno. Jedan ugledni profesor, kritičar i esejista ustvrdio je kako pesnikov duh „upućuje unutarnji svetlosni snop ka onom što smatra jezgrom stvari, izvorištem tajne, tajnim licem suštine”, pa tako “u ovom pesništvu imamo susret sa čarima nameštaja”.
Dakle, zahvaljujući tome što poseduje ključ od Tamnog vilajeta, pesnik je uspeo da iznese nameštaj iz te mračne kuće i da ga rasporedi po pesmama, u skladu sa feng šuijem, te da svoje čitaoce u vidu kritičara očara tamnovilajetskim komodama, trosedima, bračnim krevetima, ogledalima, trpezarijskim stolovima, stolicama, beržerama, kredencima, lenjivcima i ostalim ormarima. Reč je, naravno, o stilskom nameštaju, jer se naši kritičari ne bi tek tako dali očarati nekakvim poetskim nameštajem bez stila, a i poeta je čovek od stila. Ako baš treba da preciziramo, reklo bi se da se radi o hermetičnom stilskom nameštaju.
Spoj smernosti i prozorljivosti
Ne bi bilo loše pogledati kako izgleda kad se kritičarske neumerene pohvale primene na konkretne stihove pesnika kojem su dostupni prostori u koje čak ni Bog ne može da uđe. Jedan kritičar je pokušao da utvrdi šta to meri Vukadinovićev Božji geometar, služeći se sveže izbaždarenim kritičarskim teodolitom. Dotični Božji geometar je zapravo pesnik koji “na božjim njivama i putevima, uzbira darove koje Svevišnji šalje smrtnima”. Sve hodeći putevima Gospodnjim i skupljajući zemaljsko-nebeske plodove poput veverice, pesnik usput radi i na mnogo značajnijem poslu. Evo kako to vidi kritičar: “Pesništvo Aleka Vukadinovića u tom smeru razvija dalje, i bogati, onaj vid duhovnog i religioznog nasleđa u srpskom pesništvu koji ističe u prvi plan lirski izraz, ako se može reći, autentične duhovne smernosti u spoju sa prozorljivošću, ‘rodni sjaj’ i duh koji stremi najvišim vrednostima”.
Smernost je osobina onog koji se ne nameće, poniznost, skromnost, krotkost, ako je verovati Rečniku Matice srpske. Duhovna smernost bi onda bila neka unapređena verzija poniznosti i nenametljivosti, duševna smernost zvuči nekako odveć psihološki, kao stanje duše, ali kad se u igru ubaci duhovnost – onda ta smernost ne deluje nimalo skromno. Jedino nije baš jasno zašto je ona autentična. Da li to znači da postoji i neautentična duhovna smernost? Ako znamo da autentičan znači pravi, istinit, tačan, verodostojan, izvoran – tek nas to baca u jamu zbunjenosti. Šta bi tačno bila neistinita, lažna, neverodostojna smernost, pritom još i duhovna? To verovatno ni stručnjaci za razlikovanje duhova ne znaju, pa ćemo ovo nerešivo pitanje za sada ostaviti po strani.
Kritičaru je bilo malo da komplimentira Vukadinovića duhovnom smernošću, pride i autentičnom, već je napravio i spoj dotične kategorije sa prozorljivošću. Prozorljivost je takođe pojam iz pravoslavlja, pod njim se podrazumeva sposobnost viđenja sadašnjih i budućih događaja. Sadašnjih – kojima prozorljivac ne prisustvuje, te budućih u nekoj vrsti proročke vizije.
Simeon na nebu sa dijamantima
Svestan valjda da ovakvo određenje Vukadinovićevog poetskog izraza ipak zvuči pomalo apstraktno, kritik pribegava konkretnom primeru, ne bi li nam pojasnio na šta tačno misli, pa kaže: “Atmosferu takve duhovnosti možda najpunije može da predstavi pesma ‘Sveti Simeon na nebu’ u kojoj se vrhunskom jednostavnošću razastiru duhovne zrake iz predela jedne – trajno i brižno – negovane tvoračke imaginacije”. U nastavku sledi tekst pomenute amblematične pesme:
“Zlatno plavo
Belo Plavo
Venčah se na nebu javom
Snu mi laka zemlja ova
San miriše duša diše
A nebeska zlatna slova
Ruka Bože
Ruka nikad da ispiše
Sred nebeskih prstenova
Sred nebeskih prstenova
Novo nebo zemlja nova
Sred nebeskih prstenova
Zlatno plavo
Belo Plavo
Venčah se na nebu javom”
Kritičar, nažalost, ne daje tumačenje ove pesme, tako da smo i nakon nje tamo gde smo i bili, u magluštini iz koje bi mogao da nas iščupa samo kakav kritičarski prozorljivac, sa ili bez autentične duhovne smernosti, nama zalutalima je svejedno. Na prvi pogled, Vukadinovićeva pesma deluje kao tekst songa za seriju “Nemanjići”, nažalost neuglazbljen.
Međutim, ima tu mnogo dubljih slojeva do kojih uglavnom dosežu kritičari koji poseduju sposobnost PVC-prozorljivosti kroz koju se probijaju duhovne zrake, dočim običnim, neposvećenim čitaocima ovakva poezija deluje kao nemušto, retrogradno, po ko zna koji put opevanje slavnog srpskog srednjeg veka koji nikada nije ni postojao, kao izmišljanje tradicije, udaranje pozlate na mračno doba feudalne tiranije, guranje pokolja bogumila (valjda jedinih vernika u to vreme) pod tepih, ili još bolje pod tapiseriju oslikanu freskom Stefana Nemanje, vladara koji je proglašen za sveca na sopstveno posthumno iznenađenje.
Proročki tišljeraj
Ovakav model pevanja Predrag Čudić naziva “minimalističkim popinsko-nastasijevićevskim metodom izrade rebusa”, reč je o “enigmatici”, a to “vam je takva vrsta poezije gde treba da se setite šta je pesnik hteo da kaže”. U enigmatsku formu Vukadinović je upleo nacionalni kič i eto formule za pridobijanje kritičara koji na sve strane vide autentičnu duhovnu smernost u spoju s prozorljivošću, pravoslavnu duhovnost, razastiranje duhovnih X-zraka koji tvore rodni sjaj i duh koji stremi najvišim vrednostima, višim čak i od Mont Everesta.
Kad se malo pažljivije pogleda kroz drveni okvir prozorljivosti, takozvani proročki tišljeraj, vidimo da je kritik dibidus u pravu. Citirana pesma u potpunosti dokazuje da imamo posla s lirskim izrazom autentične duhovne smernosti u spoju sa prozorljivošću, a evo i zašto. Budući da je pesnik prozorljiv kao Windows XP, javio mu se pokojni sveti Simeon sa onog sveta koristeći fresku kao medijum. Pesnikova autentična duhovna smernost ogleda se u tome što se lišio sopstvene ličnosti, pa je svoj glas prepustio Simeonu, tako da nam svetitelj u direktnom uključenju javlja kako mu protiču zagrobni dani, upotrebivši poetu kao rezonatorsku kutiju. Međutim, pošto je Vukadinović prilično praznjikav pa zveči, Simeonova poruka zvuči malo čudno, zagrcnuto i maglovito, a moguće da nejasnosti doprinosi i to što svetitelj ne poznaje savremeni srpski jezik, budući da se upokojio u Gospodu pre osam vekova, a jezik ima tu nezgodnu osobinu da se neprestano menja.
Otuda i zbunjujuća obavijest da se venčao na nebu javom, a ne s javom, tako da nismo sigurni kakav mu je trenutni bračni status, ali pozdravljamo odluku da stupi u kontakt sa stvarnošću, makar i kroz vanbračnu zajednicu. Njegovom smrtnom snu je laka zemlja, valjda se priseća nekog nadgrobija, a taj san još pritom i miriše, dok duša diše (uglavnom zbog rime, a ne zato što duša ima pluća), za razliku od tela u kom je bila zatvorena za zemnih dana, a koje se nakon upokojenja preobrazilo u točionicu svetog mira. Jedini problem na onom svetu Simeon ima sa sopstvenom rukom koja nikako da ispiše zlatna nebeska slova sred nebeskih prstenova.
Da li mu prstenovi beže rotacijom, izmiču ispod pera, ili mu je ponestalo mastila, ili mu ruka drhti (ipak je Simeon stariji čovek, Metuzalemovih godina), ili je pak u pitanju nešto četvrto, svetitelj nije uspeo da objasni zbog smetnji na vezama između svetova i slabog dometa poetsko-profetske mreže. Uspeli smo još da saznamo da se sred nebeskih prstenova nahode novo nebo i nova zemlja, ali to smo znali i iz “Otkrivenja Jovanovog”, pa nije morao da se muči, čista redundancija. Bolje da nam je u svom kratkom javljanju s onog sveta saopštio zašto smo ostali uskraćeni za drugu sezonu “Nemanjića”.
Oveštala duhovnost
Spoj autentične duhovne smernosti sa prozorljivošću može se pronaći i u drugim Vukadinovićevim pesmama, a pažnji čitaoca posebno preporučujem stihove u kojima se javljaju dueti poetskih junaka kao što su Traj i Netraj, Reč i Poreč, Mušt i Nemušt, Bog i Nebog, Zuj i Lepet, Sev i Klica, mada ne treba zanemariti ni inokosne individualce Potaj-pčelu ili Zračak-tračak. Ukoliko vam se učini da su Vukadinovićevi stihovi do vrha nabijeni nehotičnim humorom, to je zato što u sebi niste razvili autentičnu duhovnu smernost postom i molitvom, pa ste nedostupni za višnje sadržaje.
Da biste poboljšali svoje duhovno stanje, preporučujemo da za početak, pre i posle jela ponavljate pravoslavnu mantru protiv promaje: “Ne naginji se kroz prozorljivost”. A ako vas zanima kako je došlo do naizgled protivprirodnog bluda između pravoslavlja i književne teorije, i to ćemo vam otkriti. Upotreba teoloških termina umesto književno-kritičkih ima jedno dublje opravdanje: ako poezija nema književnih kvaliteta, taj nedostatak se lako može nadoknaditi pravoslavnom dogmatikom i oveštalom duhovnošću.
Ako se posle udubljivanja u kritičarske termine i Vukadinovićevu poeziju osetite kontaminirano, kao terapiju preporučujem sledeće medikamente: za zagrobne pejzaže ispiti našte srca Rilkeovu pesmu “Orfej. Euridika. Hermes”, za onostrane spisateljske probleme uzeti poemu “Novogodišnja” Marine Cvetajeve [pogotovo stihove: “Kako se piše na novom mestu? /(…) Kako se piše u tom žiću laku / Bez stola za lakat, bez čela za šaku / (Pest)”], a za pitanja bilateralnih odnosa s onim svetom utrljati pesmu “Razgovor sa mrtvima” Vislave Šimborske.
Mušt i Nemušt
Kad se podvuče crta, kritičarima je lako da dođu do sledećeg zaključka: “Alek Vukadinović jedan od najmisaonijih pesnika srpske savremene književnosti”. Vukadinović svoje misaono bogatstvo neštedimice rasipa po svojim pesmama, nešto smo već videli, ali da navedemo još koji primer: „Mušt Nemušta Nemušt Mušta / U Zaušća sveta / Sušta / Goni u dalj / Bože – u šta”. Ili: “Čas je časa / Umrloga: / Nebog Boga Bog neboga / Goni u krug časa / Zloga”. Ili: “Jesam ko sam / Krug i bog sam / Rođen sam u času zlom sam”. Tja, što bi rekli nadrealisti: Slonovi su zarazni. Ili što reče Moni de Buli: “’Svaka majka nije od kajmaka’ rekoše kokoši mudrome limunu na drumu… i odoše”.
Ne seje Vukadinović mudrosti samo diljem svoje poezije, već i u svakom intervjuu podeli koju umnu i razumnu sa publikumom, na primer: “Srbija bez Kosova je kao čovek bez duše”; “Čovek nije Amerika, nije ustaštvo, te pojave nemaju veze sa ljudskim bićem”, “Svaki narod je dužan da na oltar svetskog i univerzalnog prinese darove i dokaze sopstvenog identiteta. To je božja promisao” ili “U svim vremenima naše pozitivne i u svim iskušenjima naše negativne istorije, bili smo uvek na onoj strani za koju kažu da je prava. I u ratu, i u miru”. Tja, na kraju se uvek ispostavi isto – da je Tamni vilajet ili hladnjača ili masovna grobnica.
Ne treba nacionalističku ideologiju kriviti za sve, ona je tu tek posledica, jedno moguće otelotvorenja onog duha što je za svoje vrhovno načelo istakao prevaru i maršira pod tom varljivom zastavom, gazeći sve pred sobom, pretvarajući stvarnost u nešto sablasno i avetinjsko. Prevariti egzistenciju – to je jedini imperativ naše kulturne čaršije. Jezgrovito je tu pojavu definisala filozofkinja Ksenija Atanasijević, nakon što su je duhovni preci ovih današnjih foliranata isterali sa fakulteta. Kratko i jasno, bez dlake na jeziku: “Ostaje porazna nesumnjivost da su katkad, u ovome sklopu našega bivanja, moguća postignuća apsurdna kao oživljavanje mrtvih: da, na primer, imbecili igraju ulogu mislilaca”. A u međuvremenu su se izveštili, pa igraju i neke druge uloge u našem tamnom vilajetu, pobrinuvši se da se ovde ne probije nijedan zrak svetla i da nam nikad ne svane.
Vukadinovićeva poezija prosto vapi za parodijom, to njegovo takozvano jezikotvorstvo kojem se toliko dive naši kritičari i u njemu nalaze nekakve metafizičke dubine – zapravo je urnebesno komično, samo to treba učiniti očiglednim. Kao što su nehotični humor pesme „Smrt u gori“ Slobodana Rakitića učinili vidljivim Predrag Čudić i Milan Milišić, pišući metafizičku dramu za decu “Hrt u mori, trt u zori”, pantologijsku dramatizaciju soneta pronađenog u nekakvoj antologiji. Početak slične dramatizacije Vukadinovićevih pesama mogao bi da izgleda ovako.
Tamo-amo po Tamnom tamu
Kuća Sušta nasred Turob-polja, sagrađena od kamnog kama u drevno doba, pre pradavnih počela tamnine. Po prostranim odajama i skučenim kelijama svud su razbacani predmeti široke potrošnje koji zrače čarima nameštaja: morni romor, kućni žad, čudan mračak, zračak-tračak, turob zrak, svetski mrak i onirički razlomak. Na kući su širom otvorena vrata kućnog nepovrata. Kadikad se kućom zaore neljudski krici – to Zvan zove Nedozvana dok ne svane zora rana. Radnja se odvija, povremeno traje, ali uprkos tome kraj sveta ne prestaje.
Sveti Vrač Pogađač
(ukrašen perima iščupanim iz repa žar-ptice, prebira nebroj-brojanicu i besedi proročki, poput trbuhozborca)
Otvoreni svi su puti pravca zloga
Nebog u krug goni Boga Nebog Boga
Čas je Zloga Duši božjoj nigde loga
Čas je Zloga Duši božjoj nigde loga
Muk do muka vran do vrana rog do roga
Sušti Mušt
Mudro zboriš, Sveti Vrače
Tvoje reči meni znače
I kroz dušu moju zrače
Led u srcu greju, mlače
Slovesa ti zračak-tračak
Raspršena ko maslačak
Na oči mi pade mračak
Umal da doživim slačak
Još ne umem da razumem
Mali mi je um-volumen
Obasjo me nije numen
Da zasvetlim – zlata grumen
Sveti Vrač Pogađač
Čas je Zloga Duši božjoj nigde loga
Usred zloga časa sveta umrloga
Niotkuda javke spasa javke Boga
Usred zloga časa sveta umrloga
Sušti Mušt
Pravo veliš, Vrače Sveti
I ka dobroj ciljaš meti
Moja ruka sama leti
Da se oštre đorde lati
Svetina će da se sveti
Za nepravdu – bol naneti
Nama nije teško mreti
Takav nam je Usud kleti
Samo čekam javku Boga
Da zavojštim na zlog Zloga
Mamur Turob
(tetura se do sredine scene, trešten, opijen Bogom, zapeva iz Urla bijela)
Smuc do smuca bar do bara
Za šankom se Bog odmara
Brlja to je
Kroz grkljane što se moje
Brlja to je
Kroz grkljane što se moje
Survava u Nemušt-boje
Brlja to je
Smuc do smuca bar do bara
Rupa stara
Za šankom se Bog odmara
Sušti Mušt
(zgrabi Mamura Turoba za kragnu i protrese ga u pravcu svetlosne vertikale trajanja)
Dolaziš iz Božjeg bara
Ili mene slutnja vara?
Stigo si iz Božjeg loga
Da koljemo Časa Zloga?
Ima li od Boga javke?
Da li imaš vesti kakve?
Šta nam Stari poručuje?
Da l’ planove za nas kuje?
Mamur Turob
(otima se iz stiska Suštog Mušta, oslanjajući se na arhetipske slojeve nacionalnog bića i pića)
Pušćavaj se, more, hik
Što na mene imaš pik
Što ne drmneš tako Zloga
Pa da vidiš svoga Boga
Samo pevam pesmu staru
Da ublažim srcu ranu
Da izađem iz turoba
Iz duševnog mračnog groba
Pitaj Vrača Pogađača
On sa Bogom vazda trača
U kafani Kokofli
Gde im teku dani zli
Sušti Mušt
(skljokan i razočaran, kao da mu je trag otišao u netrag, a put u neput)
Nigde javke, svetla, zraka
Niotkuda Božjeg znaka
Zavladalo Mračno Doba
Vreme smrti, crnog Koba
Kad molitvom tražim spas
Osećam se kao tupan
Sa nebesa grmne glas:
Korisnik je nedostupan
Samni Sam
(ulazi pod svetla pozornice direktno iz svetskog mraka, mrmlja sam za sebe ili se)
Sam samujem
Vek vekujem
Sanak snujem
Pod pazuhom
Da ne čujem
Nemušt-bila
Ispod krila
Da me ne bi
Memla duše
Crne tmuše
Tamnog Tama
Usmrtila
Sušti Mušt
(konsterniran nastupom Samnog Sama, ostrvljen na izlive sebičnog individualizma)
Šta sad hoće ova bena
Istorijskog posred trena
Najteža joj muka njena
Nikad od njeg čovek-stena
Od Boga smo ostavljeni
Da čamimo ko kreteni
U središtu Tamnog Tama
Gde caruje večna tama
A on svoju brigu brine
Mekši je od sline-strine
Izdvaja se iz svetine
Takvom sunce da ne sine!
A da nije bez pardona
Zajebao Nebog Boga
Svrgnuo sa Svetog Trona
I zaseo mesto njega
Moram hitno Svetom Vraču
Po porciju svežih vesti
Zaklinjem se vernom maču
Neće Nebog da nam smesti!