Nedavno je kompanija DM lansirala reklamu u kojoj izvesna osoba, po zanimanju influenserka (šta god to bilo), lupeta kako smo svi, dok smo u školi učili Pitagorinu teoremu, sinus, kosinus, tangens i ostale nastavne jedinice iz matematike – imali samo jedno pitanje: Da li će mi ovo ikad biti potrebno u životu?
Reklama je brzo povučena, nakon burne reakcije javnosti. Propagirati da devojčicama treba samo matematika koja im pomaže da jeftinije kupe kozmetiku – zaista je nipodaštavajuće, diskriminativno i mizogino. Neimenovani autori propagandnog spota ne samo da reprodukuju patrijarhalne obrasce, nego su izgleda i pali s Marsa, te blage veze nemaju gde se nalaze. Vaistinu, idiotizam narečene reklame je poprilično zapanjujući, čak i u našim paranormalnim okolnostima.
Proterivanje humanistike
Ako ništa drugo, ova zemlja je već decenijama poznata po matematičarkama i matematičarima, ne samo u regionalnim, već i u svetskim okvirima. Primera radi, samo nekoliko meseci pre emitovanja ove reklame za glupost u Bordou je održana 15. Evropska matematička olimpijada za devojke, na kojoj su učenice iz Srbije osvojile zlatnu, srebrnu i bronzanu medalju. Toliko o tome da je ovdašnjim devojčicama matematika potrebna samo za kupovinu jeftinijih pudera, ajlajnera i krema za konturisanje lica.
Zanimljivo je da su i kritički osvrti na reklamu donekle prihvatali ideju da su korisnost i upotrebljivost jedini kriterijumi za kreiranje školskog programa, pa je bilo reči o tome kako se brojni đaci pitaju čemu služi lektira ili zašto učiti istoriju stare Grčke. Usput budi rečeno, ako je praktična upotrebljivost školskih znanja presudna, onda je matematika poslednja koju treba prikucati ka stub srama, budući da oni kojima ovaj predmet dobro ide obično završavaju fakultete sa kojima mogu mirno da odu u neke bogatije zemlje i da zarađuju vrlo pristojno.
Kad se povede reč o korisnosti školskog gradiva za život, na meti kritike se obično nađu neke druge discipline, prevashodno humanističke, dakle filozofija, književnost, likovno i muzičko obrazovanje, sociologija i tome slično. Zapravo, već decenijama traje radikalna promena u obrazovanju, o kojoj je još pre 16 godina pisala Marta Nusbaum: “Humanističke discipline i umetnosti se eliminišu, kako u osnovnom/srednjem obrazovanju, tako i na nivou koledža/univerziteta, u skoro svim nacijama na svetu. Pošto ih kreatori javnih politika vide kao beskorisne ukrase, u trenutku kada nacije moraju da se odreknu svih beskorisnih stvari kako bi ostale kompetitivne na globalnom tržištu, one ubrzano gube svoje mesto u nastavnom programu, ali i u umovima i srcima roditelja i dece. Zapravo, ono što bismo mogli nazvati humanističkim aspektima prirodne i društvene nauke – imaginativni, kreativni aspekt, i aspekt rigorozne kritičke misli – takođe gube bitku, jer nacije radije streme ka kratkoročnom profitu, kultivišući korisne i visoko primenjene veštine primerene stvaranju profita”.
Škola za robote
Dakle, sve je podvrgnuto idealu korisnosti, praktičnosti, upotrebljivosti, direktnoj primeni u svakodnevnoj praksi. Ono što skudoumni urednici sveta vide kao nekorisno, nepotrebno, neupotrebljivo sada i odmah, ono što ne donosi zaradu, ono što se ne maže na hleb – to ne treba da postoji ni u kurikulumu, a još manje van njega. Ideja škole, pa čak i njena etimologija u suštinskoj su suprotnosti sa dominantnim vulgarnim utilitarizmom koji vlada svetom.
O tome je pisao austrijski filozof Konrad Paul Lisman, pozivajući se na Ničea: “Za Ničea su mesta obrazovanja bila ‘suprotnost’ ustanovama potrebnim za život, mesta koja nisu obeležena oskudnošću i potrebitošću života, mesta slobode, zato što su oni koji se tamo nalaze kao nastavnici i učenici oslobođeni prinude da budu korisni, relevantni za praksu, bliski životu, aktuelni – jednom reči: bila su to mesta dokolice. Time je Niče školi samo vratio izvorni smisao te reči. ‘Škola’ [Schule] se preko latinskoga schola može unazad pratiti do grčke shole, gde je izvorno značila ‘odmor u poslu’. Mudrost jezika često je veća nego što naša kultura, koja je zaboravila jezik, može sanjati: škola koja je prestala biti mesto dokolice, koncentracije, kontemplacije – prestala je biti škola. Postala je mesto životne potrebe. I u njoj onda dominiraju projekti i praksa, iskustva i umrežavanja, ekskurzije i izleti. Za razmišljanje vremena nema”.
Škola više nije mesto gde se obrazujemo, gde se ljudski duh susreće sa bogatstvom sveta, gde uči da pita i misli, gde se oblikuje upoznajući se sa najvećim umovima čovečanstva, već se pretvorila u instituciju koja treba da nas pripremi za tržište rada. Služiti poslodavcu što efikasnije, biti što upotrebljiviji, imati znanja i veštine koje se lako mogu pretvoriti u novac, biti konkurentan, uspešniji od drugih, to je ono za šta bi škola trebalo da nas pripremi. Tja, istu ulogu će u nekom trenutku, ne možda tako dalekom, kudikamo efikasnije obavljati roboti.
Otadžbina je ovo jurnjava
Tiranija profitabilnosti nije pritisla samo škole, već se kao nekakva mračna sila nadnela nad čitav ljudski svet. Sve što se ne može unovčiti nema pravo građanstva, na ceni su samo osobine, umeća, znanja koja su direktno profitabilna, korist je jedino merilo čovečnosti. Kao što reče Teodor Adorno u “Minima moralia”: “Ranije, dok je još postojala ozloglašena buržoaska podela na profesionalni i privatni život – podela za kojom danas skoro treba žaliti – na svakog ko je u privatnoj sferi težio nekoj praktičnoj koristi gledalo bi se s podozrenjem, kao na najbezočnijeg uljeza. Danas se smatra oholim, čudnim i neprikladnim upustiti se u privatnu aktivnost bez nekog jasnog cilja. Svako ko ne ‘juri’ za nečim je skoro sumnjiv: u toj jurnjavi niko više ne može računati na pomoć, osim ako se prethodno ne legitimiše tako što će istaći svoje interese”. Lepo reče Rastko Petrović, nekim drugim povodom: “Otadžbina je ovo jurnjava”.
Sa svih strana nas ubeđuju da je čitava ta utilitaristička ujdurma koja se obično krsti širokim pojmom kapitalizma nešto savršeno racionalno, pragmatično, samorazumljivo. Nije potrebno mnogo pameti da se uvide komičnost i apsurd takve konstelacije stvari, dovoljno je distancirati se nekoliko milimetara od mreže u koju smo nevoljno upleteni. Da, čovek mora da radi da bi živeo, neophodno je baviti se praktičnim poslovima, to je očigledno, to ne mora niko da nam kaže, a piše i na samom početku Biblije, osuđeni smo na rad, ješćeš hleb u znoju lica svog, znamo sve to. Ali to ne znači da je nužno da celokupna ljudska egzistencija bude podvrgnuta tiraniji rada, korisnosti i profita.
Da je čitava stvar iracionalna lepo je objasnio Bertrand Rasel pre skoro sto godina, u tekstu “Pohvala besposličarenju”. Evo šta veli filozof: “Suvremena tehnika omogućila je da se količina rada potrebnog za osiguranje života svima enormno smanji. Ovo je postalo očigledno tijekom rata. U to vrijeme svi su muškarci u vojsci, i svi muškarci i žene uključeni u proizvodnju streljiva, svi muškarci i žene uključeni u špijuniranje, ratnu propagandu ili urede Vlade povezane s ratom, povučeni iz proizvodnih djelatnosti. Usprkos tome, opći nivo blagostanja među nekvalificiranim nadničarima na strani Saveznika bio je viši nego ikad prije ili otad. Značaj ove činjenice prikrio se financijama: zbog posuđivanja se činilo da se sadašnjost hrani budućnošću. Ali to bi, naravno, bilo nemoguće; čovjek ne može pojesti štrucu kruha koja još ne postoji. Rat je uvjerljivo pokazao da je znanstvenom organizacijom proizvodnje moguće održati suvremene populacije u prilično komfornim uvjetima uz samo mali dio radnog kapaciteta suvremenog svijeta”.
Sveti utilitarizam
Eto, malo elementarne logike nikad nije na odmet. Da je istina kako je enormna količina rada neophodna za opstanak čovečanstva, da je nužno da svi odrasli (a ponegde i deca, kao što znamo) rade po čitav dan – onda bi u ratu došlo do masovnog kolapsa, sve bi otišlo dođavola, društva bi se jednostavno raspala, svi bi pocrkali od gladi. A to se, kao što znamo, ne dešava, Rasel navodi potpuno suprotan primer iz Prvog svetskog rata.
No dobro, nije to ni teško prozreti, čim vas vaskoliko društvo, vlast, moćnici, proizvođači diskursa i ostali opsenari ubeđuju da je nešto u ljudskom društvu prirodno, samorazumljivo, podrazumevajuće – odmah je jasno da se radi o ideološkoj konstrukciji. Ili, u ovom slučaju, o pseudoreligijskom kultu. Kako reče Valter Benjamin: “Kapitalizam je čisti religiozni kult, možda najekstremniji koji je ikada postojao. U njemu sve dobija smisao samo kroz direktan odnos prema kultu: on nema nikakvu posebnu dogmu, posebnu teologiju. On utilitarizmu daje njegovu religijsku nijansu”.
Ako smo nešto naučili za poslednjih par milenijuma istorije, to je da se ne treba kačiti sa zvaničnom religijom, kao i to da se za ulogu jeretika nije polezno jagmiti. Lomače više ne gore, kao u stara dobra vremena, ali praksa izopštavanja iz zajednice živa je kao nekad, a i članovi kolektiva su vrhunski utrenirani, ne treba ih ni podsticati da inokosnike, sumnjala i nepokornike izguraju iz svoje sredine, dobrovoljaštvo je postalo uvažena osobina. U tiraniji korisnosti, upotrebljivosti, svrhovitosti i probitačnosti nisu izopšteni samo pojedinci koji ne pristaju na oficijelne dogme, već i čitave stvarnosti, nebrojene pojave, osobine, ponašanja, prakse, običaji, načini života, mišljenja i posmatranja sveta. A ni samo posmatranje sveta nije baš ugledna rabota. U tom svetlu mogla bi se čitati jedna pesma Vislave Šimborske.
U arku
Počinje da pada dugotrajna kiša.
U arku, jer gde drugde da se denete:
pesme za jedan glas,
privatni zanosi,
neobavezni talenti,
suvišne radoznalosti,
tuge i nemiri kratkog dometa,
volja da se stvari gledaju sa šest strana.
Reke rastu i napuštaju obale.
U arku: polutama i polutonovi,
hirovi, ornamenti i detalji,
glupi izuzeci,
zaboravljeni znakovi,
bezbrojne nijanse sive boje,
igra radi igre
i suze od smeha.
Dokle god pogled seže, voda i horizont u magli.
U arku: planovi za daleku budućnost,
radovanje razlikama,
divljenje boljima,
izbor nesveden na jedno od dvoje,
zastareli obziri,
vreme za razmišljanje
i vera da će sve to
nekad još biti od koristi.
Iz obzira prema deci
koja smo i dalje,
bajke imaju srećan kraj.
Nijedan drugi kraj se ni ovde ne uklapa.
Kiša će prestati,
voda će opasti,
na razvedrenom nebu
oblaci će se razići
i opet će biti onakvi kakvi treba da budu
oblaci nad ljudima:
uzvišeni i neozbiljni
u svojoj sličnosti
s ostrvima sreće
što se suše na suncu,
s jaganjcima,
karfiolima
i pelenama.
Mit o potopu
Šimborska se poslužila drevnim mitom o potopu (koji postoji u mnogim kulturama, ali ovde je akcenat na biblijskoj verziji) da bi stvorila metaforu o svom vremenu i njegovim nepogodama. Pesma je objavljena 1984. godine u književnom časopisu, nastala je u vreme vanrednog stanja u Poljskoj, nakon sloma Solidarnosti, nema sumnje da su političke i društvene okolnosti u kojima je pesnikinja živela bile podsticaj za nastanak ove pesme. Biblijski praotac Noje dobio je zadatak od Boga da sagradi barku i u nju smesti sav živi svet, koji će obnoviti život na zemlji posle potopa. Šimborska u arku smešta nematerijalne stvari, pojave i pojmove, i to one koji su naizgled sporedni, nevažni, marginalni, zanemareni, trinaesta prasad i poslednje svirale u ljudskoj zajednici.
Pesnikinja stvara biblijsku sliku sveopšte katastrofe koja je zadesila ljude, ali ne precizira kakva je to dugotrajna kiša koja pada i preti da potopi i zauvek uništi ono što je njoj važno, a što se mahom smatra efemernim. Kakvi su to oblaci i kakav dažd iz njih lije može se zaključiti na osnovu kontrasta sa ugroženim fenomenima – sve što im radi o glavi može da se uklopi u pesničku sliku Vislave Šimborske. Potop nije samo mitološka priča, već i univerzalna metafora, tako ga pesnikinja ovde i upotrebljava.
Šimborska nije živela u kapitalizmu, već u socijalizmu, pod sovjetskom čizmom, nije joj padalo na pamet da se obračunava sa opasnostima koje nisu aktuelna pretnja, a ipak se njena pesma može tumačiti i kao kritika sveopšte tiranije profitabilnosti. Jer u toj tiraniji zaista nema mesta za ono što bi pesnikinja da smesti u arku: privatni zanosi, neobavezni talenti, suvišne radoznalosti, volja da se stvari gledaju sa šest strana – nemaju nikakvu svrhu u poretku koji ceni samo korisno, upotrebljivo, efikasno, i zato se trudi da ih potopi.
Pesme za jedan glas
Međutim, ni razne ideologije nisu ništa tolerantnije prema pojavama koje pesnikinja pokušava da izbavi, pa ni ova antikapitalistička koja je vladala Poljskom u vreme nastanka pesme. A ni razne druge teorije, svetonazori, simplifikujući pogledi na svet, mentalni kavezi u koje se dobrovoljno zatvaramo ne trpe bezbrojne nijanse sive boje, igru radi igre ili vreme za razmišljanje. Pesme za jedan glas nikad i nigde nisu bile uvažene, jer je grupa, društvo, zajednica – entitet koji peva u horu.
Za privatne zanose malo ko mari, nas zanimaju samo kolektivne euforije, masovna oduševljenja, otuda i vatrena sklonost čovečanstva prema religijama, ideologijama, političkim strankama, medijima, sportu, medijskim zvezdama i sličnim masovnim pojavama. Na neobavezne talente ne obraćamo pažnju, suvišne radoznalosti gušimo u sebi i u drugima, tuge i nemiri kratkog dometa nas se ništa ne tiču, a volja da se stvari gledaju sa šest strana je direktno neprijateljska prema svakom ljudskom poretku, od prvobitne zajednice do današnjeg dana.
Na svet gledamo crno-belo, zato smo slepi za polutamu i polutonove, za bezbrojne nijanse sive boje. Da je Prust naš savremenik, pa da je danas napisao sedmotomni ciklus romana “U potrazi za izgubljenim vremenom”, tu apoteozu nijansiranja duševnog života – ne bi imao nikakve šanse da nađe nekog ozbiljnog i uglednog izdavača.
Ugrožene vrste
Hirovi, ornamenti i detalji su van našeg vidnog polja, a glupi i smešni izuzeci, zaboravljeni znakovi i slične pojave su potpuno van sfere našeg interesovanja. Igre su dečja zanimacija, mi smo ozbiljni, odrasli ljudi, nama takve zaludice ne priliče, a tek igra radi igre, takav larpurlartizam je prosto nespojiv sa našom egzistencijom, svejedno da li je ona praktična, kao danas, ili usredsređena na spasenje, kao onomad. Suze od smeha nisu poželjne u svetu gde je cerek najčešća vrsta osmeha, smejemo se isključivo nekome, nema radosti, pa nema ni onog pravog, iskrenog, dobrodušnog smeha, smejanje do suza je ugrožena vrsta.
Ništa bolje ne stoje stvari ni sa ostalim fenomenima iz arke. Planovi za daleku budućnost? Živimo od danas do sutra, a daleka budućnost izgleda kao apokalipsa. Radovanje razlikama je nezamisliva pojava u svetu gde je nevoljno tolerisanje svega drugog i drugačijeg maksimum našeg dobrohotstva. O divljenju boljima bolje je i ne pričati u atmosferi sveopšte zavisti, resantimana i sklonosti da svakog ko štrči svedemo na našu meru; u vladavini mediokriteta nema mesta za bolje, a još manje za divljenje talentovanima.
Izbor nesveden na jedno od dvoje – to čak nismo u stanju ni da razumemo, jer nismo naučili da brojimo do tri; nula i jedinica, crno i belo, apsolutno dobro i apsolutno zlo, manje zlo i veće zlo – to je sve što vidimo, nema ničeg između. Zastareli obziri nemaju prođu u epohi bezobzirnosti, vreme za razmišljanje je čisto gubljenje vremena, kome je do mišljenja kad smo svi u gužvi, frci i strci. A tek vera da će sve to nekad još biti od koristi – ne verujemo ni u mnogo verovatnije i dohvatnije pojave, ovo je za nas čista, nenaučna fantastika.
Tkanje našeg života
Na sve pobrojane ugrožene vrste čovekovog duševnog i intelektualnog života čak ni istorija ne obraća preveliku pažnju, a o sociologiji ili statistici da i ne govorimo. Preplavljeni smo nasiljem, sukobima, mržnjom, primitivizmom, vulgarnošću, pojednostavljivanjem, nebrigom, neosetljivošću, ravnodušnošću i beslovesnošću koji potapaju i dave sve ono što bi pesnikinja da smesti u arku. Problem je samo što su sve te ugrožene vrste, od pesama za jedan glas i privatnih zanosa do bezbrojnih nijansi sive boje i volje da se stvari gledaju sa šest strana – samo tkanje našeg života, ono što je najvrednije u njemu. Bez svih pobrojanih prividnih sitnica život nema nikakvog smisla.
U završnom delu pesme Šimborska daje malo optimizma, navešćujući da će kiša prestati, voda opasti, nebo će se razvedriti, a po njemu će ploviti bezopasni oblaci, onakvi kakvi su inače, bezazleni i neškodljivi, slični ostrvima sreće što se suše na suncu, jaganjcima, karfiolima i pelenama. Međutim, taj optimizam je dvosmislen, jer pesnikinja prethodno konstatuje da je zasnovan na tome da bajke imaju srećan kraj, pa će se tako i bajka o potopu okončati srećno.
Opet, možda se jednog dana mračni, olujni oblaci ipak raziđu i potop prestane, možda zemlja ponovo postane pogodna za život. Do tog neizvesnog časa valja sačuvati sve što je najvrednije, sve što život znači. Samo, gde pronaći arku za spasavanje? Gde je usidren taj kovčeg, taj brod, to jedino suvo mesto usred sveopšteg povodnja? Nije teško pogoditi. Kad se pažljivije pogleda spisak putnika na arki, lako je videti da su to elementi od kojih je sačinjena poezija. Pogotovo poezija Vislave Šimborske.
Nojeva barka poezije
Njene pesme su pisane isključivo za jedan glas, a ne za pevanje u horu, rođene su iz privatnih zanosa, pune suvišnih radoznalosti prema holoturijama, tarsovima, muzejskim eksponatima, snovima stare kornjače, mrtvim balegarima i sličnim marginalnim pojavama. Njena je poezija satkana od tuge i nemira kratkog dometa, a volja da se stvari gledaju sa šest strana je standardni postupak Šimborske.
Pesma je sigurna kuća za polutamu i polutonove, za hirove, ornamente i detalje, od toga je i sazdana, i to u bezbrojnim nijansama sive i drugih boja Sunčevog spektra. Poezija je igra radi igre, a kod Šimborske se neprekidno prepliću tragično i humorno, ozbiljno i komično, egzistencijalna zapitanost i ironija, suze i smeh.
Radovanje razlikama, divljenje boljima, izbor nesveden na jedno od dvoje, zastareli obziri, vreme za razmišljanje i vera da će sve to nekad još biti od koristi – sve je to bilo neophodno da bi Šimborska uopšte pisala poeziju. Autopoetička dimenzija ove pesme je diskretna, indirektna, nenametljiva, a ipak jasno iskazana, jer su samim činom pisanja pesme ugroženi fenomeni smešteni u njen prostor, kao u Nojev kovčeg. Dok je poezije na zemlji, nije sve izgubljeno, imamo gde da smestimo sve što nam je najdraže i najdragocenije. Bar dok ne prođe ova kiša koja je počela da pada neznano kad i nema nameru da uskoro stane.