U eseju “Novi bogovi”, u knjizi “Zli demijurg” Emil Sioran piše o radikalnoj promeni koju je donelo hrišćanstvo u svom nezaustavljivom trijumfu: “Onaj ko se zanima za povorku nesvodivih ideja i verovanja, trebalo bi da se zadrži na prizoru prvih vekova naše ere: tu bi našao model svih oblika sukoba koje, u blažem vidu, nalazimo u bilo kom trenutku istorije. To je i razumljivo: reč je o epohi u kojoj se najviše mrzelo. Zasluga za to pripada hrišćanima, grozničavim, nepomirljivim, otprve vičnim veštini mržnje, dok su mnogobošci umeli još samo da preziru. Agresivnost je zajednička odlika i novih ljudi i novih bogova”.
Čim je crkva stekla podršku rimskih careva, počeo je surovi obračun hrišćana sa paganima. Ustoličenje novog boga praćeno je rušenjem hramova, uništavanjem kipova i obrednih predmeta, pljačkanjem svetilišta, ugradnjom građevinskog materijala iz razorenih paganskih hramova u hrišćanske crkve i privatne kuće hrišćana, progonima mnogobožaca i sličnim izlivima hrišćanske ljubavi prema bližnjima.
Dehumanizacija protivnika
Prema paganskim bogovima nije bilo milosti – njih su crkveni oci jednostavno proglasili demonima, pa je razaranje kipova koji su ih predstavljali postalo moralna i verska dužnost. Nisu se rani teolozi libili ni da falsifikuju verovanja svojih protivnika, tvrdeći kako pagani obožavaju mrtve predmete i statue smatraju božanstvima, mada nije bilo teško shvatiti da politeisti ne veruju kako je kip boga Apolona isto što i Apolon, baš kao što ni ikona na kojoj je naslikan Sin Božji nije sam Hrist. U prvo vreme hramovi su bivali rušeni i poharani inicijativom odozdo, kasnije su carevi postali pokrovitelji ovakve prakse, pa su, na primer, sinovi cara Teodosija Arkadije i Honorije 399. godine doneli zakon kojim se nalaže uništenje paganskih hramova u seoskim sredinama.
Sve su to sasvim logični postupci, budući da su hrišćani pagane smatrali ljudima ogrezlim u greh i neznanje, naivnim, detinjastim, pa čak i mentalno poremećenim personama. Evo jednog malog svedočanstva iz pera Klimenta Aleksandrijskog: “Oni koji hrane i čuvaju majmune s čuđenjem su ustanovili da se te životinje ne daju prevariti likovima od voska i gline, čak i odevenim u devojačku odeću. Hoćete li onda biti gori od majmuna iskazujući poštovanje prema kamenim ili drvenim statuama? Kako je bilo moguće tako obožiti kipove, neosetljive predmete? Događa mi se da to ne mogu da razumem i da mi je žao onih nesrećnika koji su zalutali u to zbog svog ludila”. Danas bi se ovakva šatro polemička taktika posmatrala kao tipičan primer dehumanizacije protivnika.
Crkveni oci nisu bili nimalo uzdržani kad je došlo vreme njihovog trijumfa, mada su se i ranije odavali pobedničkom zanosu, sluteći da je starim bogovima istekao rok trajanja. O tome Sioran piše: “Ništa odvratnije od tona onih koji brane određenu, tobož ugroženu, a zapravo pobedničku stvar, koji ne umeju da zauzdaju svoju radost na pomisao da će pobediti ni da se uzdrže od toga da svoje strahove ne pretvore u pretnje. Kada podrugljivi i ustreptali Tertulijan opisuje sudnji čas, najveći od svih prizora, kako ga sam naziva, on sebe zamišlja kako se smeje dok kraljevi i bogovi, ‘grozno stenju u najdubljem ponoru…’ Ovo uporno podsećanje mnogobožaca na to da je odzvonilo i njima i njihovim idolima, moglo je da iznervira i najumerenije duhove. Niz pogrdnih spisa prerušenih u rasprave, hrišćanska apologetika predstavlja vrhunac žučljivog žanra”.
Verski sinkretizam
Sioran nije sasvim u pravu kad kaže da je agresivnost odlika novih bogova, nisu sva nova božanstva tako netrpeljiva prema svojim prethodnicima. Na primer, ni Grcima ni Rimljanima nije pošlo za rukom da iskorene drevnu egipatsku religiju i da domicilne bogove zamene svojim panteonom. Egipćani su bili skloni religijskom sinkretizmu, pa su sa dolaskom stranih osvajača jednostavno njihove bogove pridruživali svojim starim božanstvima. Ima mesta za sve, i za Amona Ra, Seta, Anubisa, Tota, i za grčke i rimske pridošlice. A nije im bilo strano ni spajanje raznih božanstava u neko novo sakralno biće, tako je nastao bog Serapis, kao legura sačinjena od Asklepija, Zevsa, Hada i Ozirisa. Što više bogova poštuješ – to si pobožniji, što je panteon bogatiji – to je i veza sa onostranim silnija.
U prvo vreme su i hrišćani bili prinuđeni da se prilagode egipatskom verskom sinkretizmu, pogotovo u Aleksandriji, u kojoj je sve vrvelo od najrazličitijih religija, kultova, verskih učenja i sekti. U okolini ovog drevnog grada arheolozi su otkrili nekropole iz trećeg veka nove ere u kojima se nalaze hrišćanske mumije. Atmosferu religijskog prožimanja i verske tolerancije u Aleksandriji iz drugog veka posle Hrista možda je najbolje opisao car Hadrijan u pismu zetu Servijanu. Hadrijan piše o hrišćanskim episkopima koji održavaju kult boga Serapisa, kako nema sveštenika – Jevrejina, Samarićanina ili hrišćanina – koji nije matematičar, haruspeks (sveštenik koji proriče sudbinu iz utrobe žrtvovanih životinja) ili alipta (čovek koji maže uljem atlete), te kako i sam patrijarh, kad dođe u Aleksandriju, služi i Hristu i Serapisu, kako bi zadovoljio sve vernike.
Par vekova kasnije, kad je hrišćanstvo trijumfovalo, atmosfera se izmenila iz korena. Krajem IV veka patrijarh Teofil je predvodio masu koja je uništila Serapeum, hram posvećen Serapisu. Početkom V veka patrijarh Kirilo Aleksandrijski je nahuškao rulju koja je matematičarku i filozofkinju Hipatiju svukla sa njene kočije, potom su je odvukli u Kesarion, nekadašnji paganski hram i središte kulta rimskih careva, koji je u međuvremenu pretvoren u hrišćansku crkvu. U hrišćanskom hramu su je svukli do gola, iskopali joj oči, a njeno telo isekli na komade. Zatim su delove Hipatijinog tela vukli kroz grad do mesta zvanog Kinarion, gde su ih spalili.
Pokušaj ukidanja mitologije
Zbignjev Herbert je često pesnički obrađivao mitološke teme, a jednu pesmu u prozi posvetio je sumraku bogova. Pesma nosi naslov “Pokušaj ukidanja mitologije” i glasi ovako, u prevodu Petra Vujičića:
“Bogovi su se okupili u baraci u predgrađu. Zevs je govorio kao obično dugo i dosadno. Konačni zaključak: organizaciju treba ukinuti, dosta je besmislene konspiracije, treba ući u ovo racionalno društvo i nekako ostati živ. Atina je šmrckala u uglu.
Pošteno su – treba to podvući – podeljeni poslednji prihodi. Posejdon je bio optimistički nastrojen. Glasno je galamio da će se on snaći. Najgore su se osećali zaštitnici regulisanih potoka i posečenih šuma. Pomalo su svi računali na snove, ali niko o tome nije hteo da govori.
Nije bilo nikakvih zaključaka. Hermes se uzdržao od glasanja. Atina je šmrckala u uglu.
Vraćali su se u grad kasno uveče, s lažnim ispravama u džepovima i šačicom tantuza. Kad su prelazili preko mosta, Hermes je skočio u reku. Videli su kako je tonuo, ali niko ga nije spasavao.
Mišljenja su bila podeljena: da li je to bio loš ili, naprotiv, dobar znak. U svakom slučaju, bila je to polazna tačka za nešto novo, nejasno”.
Herbert prikazuje moćne bogove, besmrtnike, bića koja upravljaju ljudskom sudbinom, ćudljivo se poigravajući smrtnicima kao da su figure na šahovskoj tabli – u trenutku kada su postali nemoćni, kada su svrgnuti sa trona i prepušteni neizvesnoj budućnosti, poput francuskih aristokrata nakon revolucije. Umesto na uzvišenom Olimpu, bogovi su se okupili u nekakvoj prigradskoj baraci, na poslednjem zasedanju Centralnog božanskog komiteta Partije ujedinjenih helenskih božanstava, da bi proglasili bankrot, ukinuli sopstvenu organizaciju i nastavili da životare u okruženju koje ne pokazuje nimalo razumevanja za paganske nebesnike.
Raščarani svet
Herbertova pesma je različito tumačena, čak i kao transponovanje iskustva koje su pretrpeli vojnici Armije Krajove nakon sovjetske okupacije. Opisana scena podseća na poslednji sastanak jedinice koja će se raspustiti. Beznađe visi u vazduhu, jedna era se završava, a počinje nova, nepoznata. Imena bogova mogu se protumačiti kao konspirativni nadimci vojnika koji igraju uloge slične ulogama bogova u mikrokosmosu Olimpa. I drugi detalji se uklapaju, ražalovani vojnici morali su da koriste lažne isprave, a mnogi su zaista izvršili samoubistvo, poput Hermesa, nesposobni da se pomire sa novim poretkom.
Sasvim je moguće da je Herbertova polazna tačka bilo konkretno iskustvo iz Drugog svetskog rata i poraća, ali je pesnik tu stvarnost posmatrao kroz prizmu grčke mitologije i stvorio novi poetski amalgam. Otuda i znatno univerzalniji karakter njegove pesme, ona se ne može svesti samo na jedno tumačenje, isključivo istorijsko, već ima mnogo šire implikacije. Tako je pesma tumačena kao prikaz raspada velikih mitova, starog kulturnog i moralnog poretka, povlačenje drevnog mitološkog sveta pred modernošću, krvavom istorijom i nihilizmom 20. veka.
Bogovi iz helenske mitologije mogu se posmatrati i kao metafora za iskorenjene ljude, poražene istorijskim katastrofama, koji ne mogu da pronađu svoje mesto u novom, racionalističkom i utilitarističkom svetu. Herbert prikazuje desakralizovani, raščarani svet, odbacivanje mitologije ne donosi čoveku oslobođenje, već ga smešta u kosmos lišen značenja, umetnosti, poezije i religijske imaginacije (što je bila i jedna od velikih tema Česlava Miloša).
Kraj verovanja u bogove
Herbert ne govori o istorijskom događaju, o uništenju paganskih božanstava i ustoličenju novog hrišćanskog boga, već o kraju verovanja u bogove u našem vremenu, na šta ukazuju brojni motivi u pesmi. Drevni bogovi će nastojati da nekako prežive u “racionalnom društvu”, a najgore se osećaju “zaštitnici regulisanih potoka i posečenih šuma”, dakle rečne nimfe, potamide, Silen, Pan, Artemida. U svetu gde je priroda samo resurs za korišćenje u praktične svrhe, gde se šume nemilice krče, a reke stavljaju u cevi, nema mesta za božanstva koja su štitila vode i lugove.
Od svih bogova samo je Posejdon optimističan, ne bez razloga, jer plovidba morima i okeanima i dalje nosi sa sobom brojna iskušenja, nikad nije apsolutno bezbedna, a mornari usred morske oluje bivaju skloni da se obrate nekom božanstvu mora ili patronu pomoraca. Vekovima je Posejdon zaista uspevao da preživi, inkognito, maskiran u Svetog Nikolu, svetitelja zaštitnika moreplovaca. Za razliku od Posejdona, Hermes nije imao čemu da se nada – ako nema bogova, onda se automatski ukida i mesto njihovog glasnika. Niti ima bogova koji bi slali poruke, niti ima bogova koji bi ih primali, a drugi adresati, pre svega smrtnici, više nemaju sluha za glasove nebesnika, ne veruju u njihovo postojanje, i nisu zainteresovani za komunikaciju sa onostranim.
Budući da u racionalnom svetu čovečanstvo više ne veruje u besmrtnost duše i zagrobni život, ukida se i radno mesto pratioca duša u Had, pa tako Hermesova egzistencija postaje posve besmislena. Otuda i njegovo samoubistvo skokom sa mosta. Ostali bogovi mu ne pritiču u pomoć, uronjeni u defetizam i malodušnost. Čak ne znaju ni da li je Hermesov suicid dobar ili loš znak, ne znaju ni ono što su nekada znali proroci i sveštenici čiji je zadatak bio da tumače volju bogova i da dešifruju tajanstvene znake koji prelaze iz jednog u drugi svet.
Neznanje sada već bivših bogova je logična posledica desakralizacije sveta. Ako nema boga, sve je dozvoljeno, ne samo u etičkom, već i u epistemološkom smislu. Saznanje je nemoguće, nema izvesnosti znanja, jer nema apsolutne referentne tačke u odnosu na koju bi nešto bilo ispravno ili pogrešno. Tako je čuvenu misao Dostojevskog, odnosno Ivana Karamazova, tumačio poljski filozof Lešek Kolakovski u delu koje je kod nas prevedeno kao “Religija”, mada se u originalu zove “Ako nema boga”.
Sva je mitologija umrla bila zauvek
Herbert se i drugde bavio sumrakom bogova, na primer u proznom tekstu “Žrtva”, objavljenom u knjizi “Kralj mrava”. Tu je opisano zasedanje bogova koje bi moglo da prethodi onom završnom okupljanju iz pesme “Pokušaj ukidanja mitologije”. Atmosfera na Olimpu je gotovo komemorativna: “Isflekani čaršavi, pepeo od cigareta oko malih tanjira na stolu za kojim zaseda Olimp, nepromenjene salvete i cveće u kristalnim vazama, monotona lista jela, slab izbor vina – već to je svedočilo o dubokoj krizi u svetu bogova. Bogovi su izostajali ili su samovoljno napuštali savetovanje, neprivlačno i mimo pravila jeli darove božije, spavali za stolom ili glasno ispuštali gasove. Rečju, sudbina sveta izmicala im je iz ruku”.
U priči Hermes dolazi na ideju da se neko od bogova izabere za žrtvu i ljudskim rukama prinese na žrtvenik, u inverznom religijskom obredu. Dionis se složio da preuzme ulogu žrtve, objašnjavajući svoju odluku “time što je život za njega odavno izgubio čari i smisao, kao i da pati od migrene, da je alkoholičar, što mu otežava izvršavanje obaveza za koje je zadužen”. Dionisova žrtva nije pomogla, na kraju su bogovi sišli sa Olimpa, umešali se među obezboženu gomilu, pretvarajući se da su neko drugi, sa lažnim dokumentima u džepovima, maskirani u ljude.
Danas nam sve ove priče o bogovima, o rušenju jednog panteona i ustoličenju novih božanstava – zvuče daleko, strano, zastarelo, anahrono, antikvarno. Naše doba je desakralizovano, vera je prividno prisutna, ali je svedena na nekakvu bizarnu karikaturu, ne liči nimalo na sebe, niko više bogove ne uzima za ozbiljno, niti suštinski veruje u njih. Naš svet je upravo onaj koji je Herbert opisao u svojoj pesmi. Što reče Rastko Petrović: “Sva je mitologija umrla bila zauvek”. Tako nam se čini na prvi i na svaki drugi pogled očiju koje su navikle da vide samo ono što im urednici vidnog polja puste u vidik.
Staro za novo
Zaista bi sve te priče o sumraku bogova i religijskim prevratima delovale udaljeno, kao da nemaju nikakve veze sa našim životom, samo da nismo pre nekoliko decenija doživeli sličan prelom. Svakome kome ideološke svrake nisu mozak popile, još je u sećanju živo uništenje starih bogova i krvavi, surovi dolazak na vlast novih božanstava. Doživeli smo da božanstva koja su smatrana večnim i neupitnim preko noći završe na smetlištu, a da na njihova mesta dođu neke nakaze i čudovišta.
Bogovi antifašizma, socijalizma, bratstva i jedinstva, ravnopravnosti, radničke klase, solidarnosti, samoupravljanja – pretvoreni su u prah i pepeo. Josip Broz Tito, partizani, narodni heroji i ostali bogovi i polubogovi oboreni su i uništeni, svrgnuti, obezglavljeni, surovo izvrgnuti ruglu i prepušteni zaboravu, kao da ih nikad nije bilo. Njihovi kipovi i statue su rušeni, skrnavljeni, premeštani u neki zapećak ili bar prepuštani na milost i nemilost zubu vremena, slično kao u davna, pradavna vremena kad su hrišćani razarali paganske hramove.
Na njihovo mesto došli su novi bogovi: nacija, država, četnici, Draža, kvislinzi, nacionalni interesi, velikodržavlje, hegemonija, šovinizam, klerikalizam, mržnja, rat, zločin i slični krvožedni demoni. Njima smo prineli na žrtvu preko sto hiljada ljudskih bića, a u njihovu čast uništili smo milione života, raselili nebrojene ljude, razvalili jednu pristojnu državu i devastirali sopstvenu dušu. Da, zaista su ti pagani bili zaostali sujevernici, nije ni čudo što na njih gledamo s prezirom. Za razliku od njih, mi ne verujemo u bogove reke i šume, mora i okeana, vatre i groma, podzemlja i nebesa, mudrosti i poezije.
Nama su sve te njihove mitološke priče smešne, glupe i besmislene, ili u najboljem slučaju – bajke za malu decu. Za razliku od naivnih pagana koji su verovali u kojekakve izmislice raznih pesnika, nekakvih Homera i Hesioda, mi smo razumni i prosvećeni, zato verujemo samo pesnicima nacije, akademicima kao sveštenicima religije države, svetim tabloidima, proročicama-pevaljkama, te raznim ekspertima koji činodejstvuju u Hramu svetog Profitija. A zahvaljujući davnom uništenju politeizma i sličnih pluralističkih jeresi, mi smo danas zvanično monoteisti i verujemo u jednog Boga koji je, normalno, čist Srbin. Bar se tako izjasnio na poslednjem popisu nebeskog stanovništva.