Kada se 1956. godine u Poljskoj završila epoha staljinizma, granice su se stidljivo otvorile, pa je Zbignjev Herbert mogao da se otisne na svoje prvo putovanje u Evropi. Sistematski je obilazio muzeje, galerije, gradove, ruševine, pa čak i pećine u kojima je naš daleki predak započeo veliku slikarsku avanturu. Herbert je bio vrhunski poznavalac likovne umetnosti, putovanju na mesta umetničkog hodočašća prethodile su temeljne studije. Kako piše Adam Zagajevski, Herbertov poštovalac i bliski prijatelj: “On je putovanja koristio za studiranje – za studiranje, a ne samo za obilazak velikih evropskih i američkih umetničkih galerija, za čitanje na različitim jezicima, za davanje oduška svojim pasijama, za podmirivanje znatiželje”.
Nakon opsežnih studijskih putovanja i dugogodišnjeg proučavanja likovnog stvaralaštva, Herbert je pisao knjige eseja o onome što je video i spoznao. U prvoj esejističkoj knjizi, “Varvarin u vrtu”, Herbert je pisao o poseti Sijeni u kojoj je proveo nedelju dana. U Gradskoj kući, u Dvorani mira Herbert je video i seriju fresaka “Alegorija dobre i loše vladavine” Ambrođa Lorencetija, koji je uz Duča i Martinija, bio glavni predstavnik sijenskog trečenta. Herbert piše: “Znam da se tim freskama treba oduševljavati, ali osvetljenje je loše, boje istrošene, i naročito je Zla vladavina gotovo nečitka”.
Geografska perspektiva
Poljski pesnik veli da junak Lorencetijeve freske “nije čovek, čak ne ni grad, nego civilizacija; slikarska summa i ep istovremeno”. Zbog toga ga ne čudi što je to delo “postalo plen naučnih mrava”, kao ni to što se “u poplavi sitnih priloga istorijskih, filozofskih, ikonografskih” gube njegove estetske vrednosti. Ostatak teksta o ovom remek-delu Herbert posvećuje upravo tim zanemarenim vrednostima, moćnim detaljima kao što je otvoren prozor, prepolovljen senkom, ili masivni gradski predeo koji je tako jasno naslikan da deluje fantazmagorično, hvali Lorencetijev metod gradnje prostora uvođenjem geografske perspektive, koja posmatraču omogućava da i udaljenije planove vidi s istom jasnoćom i tačnošću, da “širokim orlovskim pogledom obuhvata toplu, talasastu materiju zemlje”.
Ambrođova freska nastala je pre skoro sedam stoleća, duga je 7,7 metara i sačinjena je od niza slika podeljenih na dve jukstaponirane celine – jedna slavi dobru vladavinu, a druga žigoše lošu. Na strani dobre vladavine dominira figura ostarelog vladara koji u rukama drži žezlo nalik buzdovanu i štit, to je personifikacija Sijene. Vladara okružuje šest građanskih vrlina, smeštenih na dugačkoj klupi. Desno se nalaze Velikodušnost, Umerenost i Pravednost, dok su s leve strane prikazane Razboritost, Duhovna snaga i Mir. Na istoj strani freske nalazi se impresivan prikaz Pravde, a iznad nje je Nebeska mudrost. Ispod je prikazana personifikovana Sloga, postavljena tako da Sloga, Pravda i Nebeska mudrost stoje u istoj osi, jedna iznad druge.
Vladavina Pravde
Naslikano je i nekoliko natpisa, onaj koji slavi pravdu glasi ovako: “Okrenite se da je vidite (pravdu), vi koji upravljate, nju koja je prikazana ovde, okrunjena zbog njene izvrsnosti, koja uvek učini svakome kako je zaslužio. Vidite kako mnogo dobra izlazi iz nje i kako je sladak i miran život grada gde je sačuvana ova vrlina koja je sjajnija od drugih. Ona čuva i brani one koji je poštuju, i neguje i hrani ih. Iz njene svetlosti se rađa okrepljenje onima koji čine dobro i kažnjavanje zlih onako kako zaslužuju”.
Grad je ispunjen zbijenim palatama, pijacama, kulama, crkvama, ulicama i zidinama. Tu je i mnoštvo radnji, što ukazuje na razvijenu trgovinu i dobre ekonomske prilike. Saobraćaj se odvija mirno, članovi esnafa obavljaju svoje zanate, ulicom prolazi svadbena povorka. Devojke graciozno plešu i pevaju, slaveći dobru vladavinu, ljudi na konjima jašu između zgrada čiji otvoreni lukovi pokazuju školu, trgovinu i konobu; na krovovima se vide ljudi koji nose korpe i slažu cigle, dok seljaci ulaze u grad da prodaju svoju robu.
Prikazan je i krajolik izvan gradskih zidina, ispunjen vilama, dvorcima i obrađenim poljima, gde seljaci bez žurbe obavljaju svoje poslove. Iznad ruralnog krajolika lebdi krilata alegorijska figura Sigurnosti, držeći razmotan svitak koji jamči sigurnost svima koji žive pod vladavinom zakona: “Bez straha svaki čovek može putovati i svako može sijati i žeti, sve dok ova zajednica može sačuvati ovu damu (pravdu) za vladaricu, jer ona je svrgnula zle s vlasti”.
Idilični deo freske ovaploćuje ideju da dobra vladavina podrazumeva vrhovnu vlast pravde koja omogućava procvat građanskih vrlina, velikodušnosti, umerenosti, pravednosti, razboritosti, duhovne snage i mira. U takvom ambijentu građani žive mirno, radosno, spokojno, u blagostanju i sigurnosti.
Vladavina Tiranije
Na drugom delu freske prikazana je loša vladavina i njene posledice. Tu je naslikana personifikacija Tiranije kako sedi u središtu svog dvora poroka, a njena pletenica ukazuje na to da je ženskog pola. Prevara, Izdaja i Okrutnost sede s njene desne strane, dok se Gnev, Razdor i Rat pojavljuju s njene leve strane. Osim toga, poroci Pohlepe, Hvalisavosti i Gordosti lete oko njene glave.
Pravda, sputana i poražena, leži na tlu ispod Tiranije. Posledica surove vladavine Tiranije su strah, nasilje i uništenje zbog kojih pate žitelji grada i sela, koji zauzimaju središnji i donji deo slike. Strah se pojavljuje pored gradskih vrata u obliku krilate demonske žene koja drži svitak čiji natpis svedoči o prisustvu nasilja i zločina. Svuda su prikazane scene nasilja, terora, bede i užasa: dve vojske napreduju jedna prema drugoj, kuće su zahvaćene plamenom, banda nasilnika vuče jednu ženu za kosu, pejzaž je ogoljen i neplodan; drveće ne rađa plodove, a zemlju niko ne obrađuje; u gradu i na selu ljudi se tuku i odaju lopovluku; zanatlije su nestale, izuzev kovača koji kuje oružje, razbojnici lutaju uglavnom pustim ulicama. Tako izgleda zemlja kojom vlada Tiranija, to su pogubne posledice loše vladavine, što je žiteljima ovdašnjih prostora, nažalost, itekako poznato.
Nekoliko decenija nakon Herbertove posete Sijeni, Adam Zagajevski je napisao pesmu o Lorencetijevoj freski, koja se nalazi u “Pravom životu”, poslednjoj pesničkoj knjizi koju je objavio za života, 2019. godine. Evo te pesme u znalačkom prevodu Đurđice Čilić.
Alegorija dobre i loše vlasti
Dobra vlast, Buongoverno
i dobar sudac – vidimo
kako Siena cvjeta
pod pravednom vlašću.
Posvuda vlada mir, očigledan.
Seljaci spokojno rade,
grožđe puca od ponosa
a svadbena povorka pleše na ulici.
Loša vlast pak započinje tako
što maltretira pravdu
koja ima lijepo ime Iustitia,
laže, sije Svađu
obožava Okrutnost i
Prevaru, na koncu unajmljuje ubojice.
Grad postaje pust, polja prestaju
davati plodove, kuće gore.
Pa ipak nakon sedam stoljeća, pogledaj,
(usporedi te dvije freske)
zlo se izlizalo, jedva se vidi
dočim Dobro privlači pogled
živim bojama.
Treba samo pričekati
sedamsto godina.
Epoha moralne jasnoće
Lorencetijeva freska pripada davnoj epohi moralne jasnoće kada su pojmovi dobra i zla bili nedvosmisleni, a garant te jasnoće bila je teološka dogma. Čovek modernog doba može samo da čezne za svetom gde je postojao koordinatni sistem vrednosti u kojem je mogao lako da se orijentiše, gde su postojale bove i svetionici koji su plovidbu kroz život činili sigurnijom. Živimo u epohi koja više nema stabilan sistem etičkih, religijskih, filozofskih, svetonazorskih pojmova. Ako je Ambrođova jasna podela na crno i belo karakteristična za srednji vek, našem vremenu mnogo više pristaju stihovi Viljema Batlera Jejtsa iz “Drugog dolaska”: “Sve se razliva; središte popušta; / Puko bezvlašće preplavljuje svet, / Kulja krvomutna plima, na sve strane, / Obred nevinosti davi se u njoj; / Najbolji ni u šta ne veruju, dok se / Najgori nadimaju od žestine”.
Lorenceti je naslikao grandioznu poučnu, didaktičnu priču o posledicama dobre i loše vladavine, sačinjenu od dva jasno suprotstavljena sveta, dve nespojive realnosti. Ljubitelj umetnosti u modernom dobu ne traži takvu vrstu pedagogije od slikarstva, a ni od drugih umetnosti, ona mu se čini zastarelom, simplifikujućom, suviše očiglednom. Ono što je jasno, očevidno, nedvosmisleno, prosto, izvesno – odavno je prestalo da bude predmet umetničkog interesovanja i obrade, umetnost našeg doba bavi se ambivalentnošću, nejasnoćom, moralnim dilemama, intelektualnim nedoumicama, skepsom, nijansama, maglovitim sadržajima, mutnim prostorima ljudske duše, nerešivim pitanjima, onim što je neodređeno, nedokučivo, nedohvatno.
Doba kada se činilo da je sve jasno odavno je prohujalo, a moderna umetnost neizmerno je obogatila viziju čoveka, otkrivajući nove unutrašnje predele, proširujući sam pojam onoga što čovek jeste. Zato se pesnici gotovo nikada ne nadahnjuju delima kao što je “Alegorija dobre i loše vladavine”, njima su za pisanje ekfraza mnogo inspirativniji Brojgel, Van Gog ili Bejkon. Čak i pesnici čija je poetika obeležena snažnom moralističkom crtom, pesnici koji se dive starim majstorima, poput Herberta, ipak pripadaju svom dobu.
Moralistička mašta
U pesmi “Stari Majstori” Herbert se ne divi prevashodno slikarskom umeću slikara italijanske gotike, već peva odu njihovoj anonimnosti, činjenici da se nisu potpisivali, da su odoleli narcizmu i sujeti, tako karakterističnim za umetnike našeg doba kojim vlada pravac poznat pod neformalnim nazivom japajaizam: “Pozivam vas, Stari Majstori, / u teškim časovima sumnje, // učinite da spadne s mene / zmijska ljuštura oholosti, // da postanem gluh / na kušanja slave”.
Herbert se pomalo i rugao sopstvenom moralizmu, tretirajući tu svoju osobinu sa ironičnom distancom. U pesmi “Klepalo” pevao je kako drugi pesnici u svojim glavama gaje vrtove čije su kose staze nagnute ka sunčanim i belim gradovima, njima je lako da pišu, čim zatvore oči odmah im dođu čitava jata slika. A moja, Herbertova mašta je parče daske, instrument upotpunjen drvenim štapom: “udaram u dasku / a ona mi odgovara / da – da / ne – ne”, i tako nastaje suva poema moraliste. “Drugima zeleno zvono drveta / plavo zvono vode / a meni klepalo / za nečuvane vrtove”, ironično je poredio sebe sa drugima, pripisujući sebi ulogu klepala, skromnog surogata za raskošno zvono, grubog instrumenta koji se koristi u manastirima i crkvama za pozivanje monaha i vernika na bogosluženje.
U poznijim pesmama Herbert je malo razradio predstavu o moralističkom pesniku, nije on lišen mašte, već samo drugačije koristi ovu sposobnost: “hteo je od nje da učini / oruđe saosećanja // želeo je da shvati do kraja // Paskalovu noć / prirodu dijamanta / melanholiju proroka / Ahilov gnev / ludost ljudoubica / snove Marije Stjuart / neandertalski strah / očaj poslednjih Acteka / Ničeovo dugo umiranje / radost slikara iz Laskoa / rast i pad hrasta / rast i pad Rima”. Imaginacija služi za oživljavanje mrtvih, za čuvanje saveza sa prethodnim generacijama, za uživljavanje u minule epohe i ljude koji su davno živeli. Moralističke tendencije su se, kao što vidimo, znatno usložnile u modernom dobu.
Pesnička stvarnost
Jednostavan opis Lorencetijeve freske nije dovoljan današnjem pesniku za stvaranje pesme. Da je pesma Zagajevskog sačinjena samo od prve četiri strofe, u njoj bi nedostajalo nešto bitno, bila bi lišena začudnog lirskog momenta. Zagajevski je u Sijeni video isto što i Herbert – deo freske koji prikazuje lošu vladavinu se izlizao, boje su izbledele, prizor je postao gotovo nečitak, kako Petar Vujičić prevodi ovu sintagmu, mada je u vizuelnom kontekstu primerenije prevesti ovaj pridev kao nerazgovetan ili neraspoznatljiv. Pojavu koja pripada kauzalnoj sferi, oblasti uzročno-posledičnih odnosa pesnik pripisuje drugom poretku stvari, moralnom, pa čak i ontološkom.
Jednoj prirodnoj pojavi, nastaloj usled atmosferskih prilika, kvaliteta podloge, osobina nanetih boja, slikarskog materijala, pukog slučaja, zuba vremena ili vandalske ruke – Zagajevski daje univerzalni karakter, pretvarajući činjenicu da je Zlo na freski izbledelo, dočim boje kojima je naslikano Dobro i dalje blistaju nakon sedam stotina godina – u snažnu metaforu, u potvrdu trijumfa dobra nad zlom, gotovo u veru u božanski poredak na zemlji i proviđenje koje zna šta radi. Da su se oba dela freske podjednako dobro očuvala, ne bi ni bilo ove pesme, jer se poetska stvarnost raskrilila upravo iz te slučajne razlike u načetosti vremenom. Zapaziti taj detalj, a potom mu dati značenje, pretvoriti slučaj u opšti simbol – to znači biti pesnik.
Pouke umetnosti
Današnji poklonik slikarstva ne može videti Lorencetijevu fresku onako kako su je videli njeni savremenici, ali zato današnji građanin, političko biće u njoj prepoznaje zastrašujuću aktuelnost. Dozvolili smo Tiraniji da zavlada, i to više puta u poslednjih nekoliko decenija. Dozvolili smo da Prevara, Izdaja i Okrutnost postanu svakodnevna praksa u našoj zajednici, da se Gnev i Razdor trajno nastane u našim srcima. Dozvolili smo čak i da Rat obuzme naše duše i da se potom u apokaliptičnom talasu izlije na ljude koji imaju nesreću da žive u našem okruženju, plaveći sve pred sobom, uništavajući živote, sudbine, kuće, sela i gradove. Negovali smo poroke Pohlepe, Hvalisavosti i Gordosti, koji cvetaju u tiraniji, cementirajući postojeće nepodnošljivo stanje. Opustošili smo i sebe i sve oko sebe.
A moguće je živeti i drugačije. Moguće je stvoriti društvo u kojem vlada Pravda, u kojem su na ceni građanske vrline kao što su Velikodušnost, Umerenost i Pravednost, ili Razboritost, Duhovna snaga i Mir. Do nas je, ne do nekog drugog, sudbine, zvezda, istorije, nasleđa, determinizma, nužnosti, proviđenja ili hiljadu sličnih izgovora. Sve ovo, naravno, zvuči očigledno, pomalo i glupo, pa naravno da je bolje živeti u demokratskom poretku nego u tiraniji, naravno da je mir bolji od rata, pravednost od prevare, a razboritost od gneva i okrutnosti. Je l? Pa kad je to tako očigledno, zašto onda kroz najveći deo istorije biramo lošu, a ne dobru vladavinu, trpeći sve posledice sopstvenog izbora? Nije zgoreg malo sići sa fiktivnog pijedestala, pa se pomno zagledati u stare freske, koliko god njihov sadržaj nalikovao na truizam, moglo bi se iz proučavanja umetnosti trečenta ponešto naučiti.
A ni pesma Zagajevskog nije bez praktične poente. Da, zlo će vremenom izbledeti, usahnuti, izlizati se, ufitiljiti, a dobro će uvek blistati jarkim, privlačnim bojama. Ali, ne moramo čekati da vreme pošalje zlo tamo gde mu je mesto, mogli bismo i mi malo da pripomognemo hronosu u procesu nestajanja zla. Tako što ćemo ga, na primer, za početak svrgnuti sa trona. Recimo, ovih dana. Neka su nam sve Lorencetijeve personifikacije iz Dobre vladavine u pomoći.