““““O ljudima koji su godinama imali vlast, njihovoj iznenadnoj savesnosti i građaninu Aleksandru Vučiću.
U Srbiji se ovih dana desilo čudo. Tužilaštvo je pokazalo znake života, a Zagorka Dolovac, žena koja je godinama bila nepoznata većem delu javnosti, iznenada se pojavila i počela da obavlja dužnost vrhovne javne tužiteljke, na koju je, nećete poverovati, stupila pre više od petnaest godina. Odjednom je otkrila da raspolaže ovlašćenjima da nadzire rad tužilaštava, zahteva uvid u njihove predmete i naloži hitno postupanje povodom mogućeg uništavanja službene dokumentacije. Štaviše, njeno višegodišnje odsustvo iz javnosti bilo je toliko upadljivo da je 2020. godine njen nestanak, sasvim ozbiljno sročen u obliku političke satire, prijavljen čak i Interpolu. Sada kada se, na opšte iznenađenje, pojavila živa, zdrava i profesionalno zainteresovana za sopstvene nadležnosti, red bi bio da nam objasni gde je bila svih ovih godina. Dok se rušilo u Savamali, otkrivale afere s trgovinom oružjem, iznosile optužbe o vezama kriminala i državnih funkcionera, a građani uzalud tražili odgovore na pitanja o ubistvima, korupciji i zloupotrebama državne sile, njena profesionalna revnost nije bila ni izbliza toliko vidljiva.
Uostalom, Zagorka Dolovac nije bila zaposlena da bi se povremeno oglašavala kada okolnosti postanu dovoljno dramatične. Šesnaest godina na čelu javnog tužilaštva podrazumeva i šesnaest godina odgovornosti za način na koji je ono radilo. Ne može se tako dugo zauzimati najviši položaj u tužilačkoj hijerarhiji, uživati pripadajući autoritet i materijalne privilegije, a zatim se, nakon iznenadnog naleta službene savesnosti, predstavljati kao neko ko tek treba da uspostavi kontrolu nad radom ustanove kojom rukovodi. Njene najnovije naredbe mogu biti opravdane, pa i neophodne, ali one ne brišu prethodne godine. Naprotiv, upravo njihova odlučnost čini još upadljivijim ono što je javnosti toliko dugo nedostajalo. Zato Zagorka Dolovac, pre nego što nastavi da proverava rad svojih podređenih, mora da položi račun za šesnaest godina sopstvenog rukovođenja, kako za odluke koje je donosila tako i za one koje je, dok su se gomilale afere, propuštala da donese. Najzad, nezavisnost tužilaštva nije ustanovljena da bi njegovom vrhu obezbedila pravo na ćutanje, već da bi tužiocima omogućila da svoj posao obavljaju bez političke poslušnosti.
Za razliku od Zagorke Dolovac, čije su višegodišnje ćutanje protivnici ispratili čak i prijavom Interpolu, Aleksandar Vučić toliko se često pojavljivao na televiziji da bi njegovo jednodnevno odsustvo pre predstavljalo vest nego još jedno obraćanje. Nezaposleni građanin Aleksandar Vučić, kome je izborni poraz očigledno pružio izobilje slobodnog vremena kakvim prosečan zaposleni građanin Srbije ne raspolaže, nastavio je da zloupotrebljava televizijske termine i obraća se naciji s takvom učestalošću da su gledaoci već konsternirani privilegovanim medijskim položajem čoveka bez državne funkcije i zvaničnog angažmana. Neko bi, slušajući svakodnevna saopštenja ovog nezaposlenog građanina, pomislio da je reč o osobi bez čijeg mišljenja država ne može da donese nijednu ozbiljnu odluku. U međuvremenu je pronašao vremena i za istoriju, pa je među srpskim studentima prepoznao naslednike Pol Pota, kambodžanskog diktatora pod čijom je vlašću život izgubilo između milion i po i dva miliona ljudi.
Građanin Aleksandar Vučić zatim je otišao na Informer, kod svog medijskog jurišnika Dragana J. Vučićevića, i saopštio da su studenti za pet dana srušili vladavinu prava. Četrnaest godina naprednjaci su, prema sopstvenim saopštenjima, Srbiju uzdizali na najviše domete ustavnosti, zakonitosti i institucionalne stabilnosti, da bi građanin Aleksandar Vučić sada obavestio naciju da su čitavo to državnopravno velelepno zdanje studenti sravnili sa zemljom za svega pet dana, i to pre nego što su uopšte formirali vladu. Čovek bi pomislio da je reč o nekakvoj izuzetnoj revolucionarnoj organizaciji, recimo, boljševičkoj partiji iz 1917. godine, sposobnoj da za manje od nedelju dana obavi ono što mnogim državnim prevratima nije pošlo za rukom, kada ne bi znao da Vučić pod rušenjem vladavine prava podrazumeva zahteve za smenom funkcionera koji su godinama uživali političko pokroviteljstvo njegove stranke. Poistovećujući opstanak naprednjačkih funkcionera na javnim položajima sa opstankom ustavnog poretka, Vučić nastavlja da razmišlja u kategorijama političkog patrimonijalizma, u kojem se državni aparat tretira kao produžetak lične vlasti, a smenjivost partijskih poltrona na rukovodećim položajima kao nedopušteno zadiranje u stečene privilegije. Partijska nomenklatura tako se uzdiže do ranga ustavne kategorije, a gubitak političkog pokroviteljstva izjednačava sa progonom. Da ne poveruješ.
Zagorka Dolovac nije tužilaštvo, direktor policije nije policija, a Aleksandar Vučić nije Srbija, iako je četrnaest godina nastojao da se useli u samu definiciju Srbije i postane prva asocijacija na njeno ime, što će ga jako razočarati. Njegovo insistiranje da svako personalno preispitivanje predstavlja ugrožavanje državnog poretka utoliko je zanimljivije kada se pogleda kako su pojedini visoki funkcioneri prolazili kroz prethodne institucionalne potrese.
U Srbiji je nekoliko meseci ranije Aleksandar Nešović ubijen u beogradskom restoranu, njegovo telo ugurano u bure, zaliveno betonom i zakopano kraj Inđije, dok se među ljudima obuhvaćenim krivičnim postupkom našao Veselin Milić, dugogodišnji načelnik beogradske policije i nekadašnji Vučićev savetnik za borbu protiv kriminala. Milić se 6. jula, čim mu je ukinut pritvor, vratio u Direkciju policije, dok Ministarstvo unutrašnjih poslova, upitano o pokretanju disciplinskog postupka, nije raspolagalo čak ni dokumentom koji bi potvrdio da je takav postupak pokrenut. Zanimljiva policijska administracija, u kojoj se za povratak visokog funkcionera na posao odmah pronađe odgovarajuće pravno rešenje, dok se dokumentacija o njegovoj disciplinskoj odgovornosti pokazuje znatno težom za pronalaženje. Milićev povratak potom je javno objašnjavao Ivica Dačić, pa se ispostavlja da za visoke funkcionere ima mnogo više raspoloživih tumačenja propisa nego što za građane ima odgovora o radu policije.
Ivica Dačić je 1. novembra 2024. godine, dok su spasioci iz ruševina novosadske Železničke stanice izvlačili mrtve i povređene, saopštio da Hitna pomoć „nije imala puno posla, zato što je bilo mnogo više mrtvih nego povređenih“. Među poginulima bilo je šestogodišnje dete, a ministar policije je usred jedne od najtežih tragedija u novijoj istoriji Srbije uspeo da broj mrtvih predstavi kroz količinu posla medicinskog osoblja. Novi Sad je toga dana brojao žrtve, dok je Dačić procenjivao radnu opterećenost Hitne pomoći, koristeći se formulacijom koja bi bila neumesna čak i u internom administrativnom izveštaju, a kamoli u javnom obraćanju ministra države čiji su građani upravo izgubili živote.
Dačić, koji je svojevremeno govorio da, kada ne bi bio ministar, ništa drugo ne bi umeo da bude, decenijama je uspevao da sačuva mesto u vlasti uprkos promenama koalicionih saveza, političkih programa i ministarskih resora. Njegova politička dugovečnost najverniji je eksponat postmiloševićevske kloake u kojoj je goli instinkt preživljavanja nadživeo svako načelo, program i moralnu skrupulu. Ministarska fotelja Dačićev je prirodni habitat, a on parazitska konstanta sistema u kojem se profesionalna kompetentnost meri isključivo spremnošću da se služi svakom gospodaru, dok se država trezveno koristi kao plen. Upravo u toj simbiozi bahatosti i nekažnjivosti stasala je i policijska vrhuška čiji su pripadnici sada počeli da se međusobno potkazuju, pa je krivična prijava advokata Veselina Milića dovela do hapšenja Marka Krička, načelnika kriminalističke policije koji je vodio istragu istog ubistva.
Prvog novembra svedočili smo grotesknom razotkrivanju truleži institucija koje su, pod plaštom „zaštite ustavnog poretka“, decenijama služile kao privatna pretorijanska garda jednog autokratskog režima. Hapšenje Marka Krička, načelnika Uprave kriminalističke policije, istog onog aparatčika kojeg je MUP svojevremeno slavio kao bedem države, uprkos tome što mu je na teret stavljano brutalno nasilje nad studentima i zastrašivanje žrtava, predstavlja vrhunski trijumf institucionalne hipokrizije.
Gospoda iz takozvanog „bezbednosnog sektora“ godinama su demonstrirala silu isključivo nad nedužnim građanima i akademskom mladošću, da bi se danas, pritisnuti sopstvenim mešetarskim istragama i međusobnim optužbama za falsifikovanje dokaza i zataškavanje ubistava, besomučno poskidali maske i udarili jedni na druge. Kada se oko zacementiranih tajni i mutnih radnji zakuva čorba, ovi navodni „čuvari poretka“ pokazuju svoje pravo lice, lice sitnih mediokriteta, političkih poltrona i moralnih pigmeja koji bi, zarad očuvanja sopstvene kože i privilegija, bez trunke griže savesti prodali instituciju koju navodno predstavljaju.
Kakva se tu tek raskoš lažnog morala i profesionalne bestidnosti ukazuje u vrhu policije. Dok su građani ove zemlje bili primorani da u strahu i poštovanju gledaju u lica ovih birokratskih dželata, oni su, sudeći po najnovijim međusobnim potkazivanjima, vodili mafijaške ratove u sopstvenim redovima. Sada nam pred očima pucaju šavovi ove kriminalizovane vertikale, a svedoci smo sumraka jedne epohe u kojoj su bahatost i servilnost bile jedine preporuke za napredovanje, dok je pravna država postala tek kupleraj u rukama onih koji su se zaklinjali da će je braniti.
Dok su se visoki policijski funkcioneri valjali u blatu sopstvenih istraga i međusobnih potkazivanja, iza poslovnih tajni i unosnih državnih ugovora razvijala se političko-finansijska klijentela čije je privatno bogaćenje pratilo četrnaest godina naprednjačke vladavine. Poput MUP-a, i Narodna banka Srbije, pod palicom Jorgovanke Tabaković, godinama je funkcionisala kao dobro podmazana autokratska blagajna, u kojoj su se milionski poslovi sumnjivih mešetara poput Davora Macure skrivali iza poslovne tajne i tapaciranih zidova centralne banke. Tek kada su se politički vetrovi promenili, četvoro viceguvernera setilo se svojih zakonskih obaveza, potvrđujući staro pravilo da u partijskoj državi institucije prodišu tek kada otkažu kočnice režimskog straha.
Zagorka Dolovac je upravo u trenutku takvih događaja naložila zaštitu službene dokumentacije od mogućeg uništavanja, čime je otvoreno pitanje koje prevazilazi pojedinačne slučajeve i obuhvata čitav prethodni period državnog upravljanja. U ugovorima, nalozima, finansijskim evidencijama, službenim beleškama i internim upozorenjima nalaze se tragovi odluka čiji su politički pokrovitelji izgubili vlast, ali čije posledice time nisu prestale. Dokumentacija Alta banke može pokazati šta je nadzor znao i kada je postupao, kao što tužilački i policijski spisi mogu pokazati kako su rešavani predmeti povezani sa visokim funkcionerima. Pitanje je sada i ko će pregledati te spise, pod čijim nadzorom i sa kakvom spremnošću da ispita postupanje ljudi koji su godinama zauzimali najviše položaje u istim ustanovama.
Zato se odgovornost ovih mešetara s epoletama i u foteljama ne može računati tek od dana izbornog kraha njihovog političkog mecenarstva. Službena dokumentacija koju danas navodno spasavaju od uništavanja ostaje papirni trag jedne mafijaške vladavine. Ako se ovo takozvano institucionalno buđenje svede na puku preprodaju lojalnosti i kozmetičku rotaciju poltrona, Srbija će dobiti novu gardu beskičmenjaka spremnih da ponovo oglođu institucije do gole kosti.