Naprednjački uhlebi su četrnaest godina zauzimali fotelje po ministarstvima, javnim preduzećima i opštinama, a posle svakog novog nameštenja držali građanima lekcije o radu, poštenju i ljubavi prema Srbiji. Direktor koji se iživljava nad zaposlenima, a pred stranačkim šefom ne sme ni da pisne, postao je uzor uspešnog kadra. Građanima se obraća s visine službenog položaja, a sam pre svake odluke proverava šta će reći gazda. Od takvih beskičmenjaka Aleksandar Vučić je sastavljao kadrovsku nomenklaturu, pa sada ta ista gospoda ponovo propovedaju nacionalno dostojanstvo i državne interese. Mogli bi bar toliko da nas poštede. Za njih je Srbija godinama bila mesto na kojem se dobro zarađuje od poslušnosti, a od svakoga ko to nije prihvatao očekivalo se da ćuti i bude zahvalan što uopšte može da živi u sopstvenoj zemlji.
Sedamdesetčetvorogodišnjem čoveku su posle privođenja u novosadsku policijsku stanicu morali da odstrane testis. Takav slučaj je dovoljan da građanin dobro razmisli pre nego što u policijsku stanicu uđe čak i kada treba da prijavi pretnju ili nasilje. A policijski starešina koga je studentkinja javno optužila za zlostavljanje i pretnje silovanjem u međuvremenu je postavljen na čelo Uprave kriminalističke policije. Posle toga slušamo predavanja o ugledu policijske profesije, kao da je građanin dužan da veruje uniformi bez obzira na ono što se u njeno ime radi. Policajac bi trebalo da bude čovek kome se obraćate kada vas napadne neki siledžija. Srbija je stigla dotle da ljudi moraju da razmišljaju i o tome šta ih čeka kada od takvih siledžija zatraže zaštitu.
Na suđenju u Nirnbergu, nacistički zločinci su se, suočeni sa dokazima o svojim postupcima, pravdali i time što su izvršavali naređenja pretpostavljenih. „Samo sam slušao naređenja“ nije ih oslobodilo odgovornosti. Policajac je službeno lice i dužan je da odbije naređenje kojim se od njega traži da počini krivično delo. Ako mu starešina naredi da nezakonito prebije građanina, on mora da odbije. Ako to ipak učini, imaće šta da objašnjava i sam, a ne samo njegov starešina. Našim revnosnim izvršiocima političke samovolje možda je bilo udobno da se zaklanjaju iza hijerarhije dok su im politički pokrovitelji čuvali leđa. Službeno naređenje, međutim, ne pere krivicu za počinjeno nasilje.
Studenti su posle hapšenja, prebijanja i mesecima dugih medijskih harangi nastavljali da izlaze na ulice. Režimlijama je bilo lakše da izađu na kraj sa prigodnim saopštenjima i televizijskim polemikama nego sa generacijom koja je posle svakog novog pokušaja zastrašivanja nastavljala da se okuplja. Za to vreme su brojni ugledni antirežimski mudraci, oni što su godinama držali lekcije o autoritarizmu i građanskoj hrabrosti, pokazali koliko zapravo vrede njihovi principi kada bi zbog njih moglo da se izgubi nešto više od naklonosti televizijske publike. Radnik kojem prete otkazom ima razloga da strepi za porodicu. Ali šta je opravdanje dobro plaćenih oportunista koji su godinama uživali položaje, ugled i profesionalnu sigurnost, a onda se sklanjali čim je trebalo preuzeti i najmanji rizik? Posle svega, mnogi će sigurno naći vremena da nam objasne koliko su doprineli otporu. Nije im prvi put da naknadno otkrivaju sopstvenu hrabrost.
Dragan J. Vučićević je u televizijskom programu prikazivao obnažene fotografije studentkinje koja je prethodno javno optužila policijskog starešinu za zlostavljanje. Po drugim režimskim medijima razvlačeni su studentski pasoši i ocene iz đačkih knjižica, valjda da se narod obavesti ko je u srednjoj školi imao jedinicu i čiju bi privatnost još trebalo pretresati zbog neposlušnosti vlasti. Medijska bagra koja godinama opslužuje naprednjake pretvorila je novinarstvo u posao između političke denuncijacije i javnog iživljavanja. Tuđa intimnost služi za zabavljanje publike, privatni podaci za zastrašivanje, a urednički položaj za dokazivanje odanosti političkom pokrovitelju. I sve to rade ljudi koji će prvi zavapiti za slobodom medija kada neko postavi pitanje njihove odgovornosti. Julijus Štrajher verovatno nikoga nije ubio sopstvenim rukama, ali je svojom propagandom podsticao i opravdavao progone i ubistva, zbog čega je u Nirnbergu osuđen na smrt za zločine protiv čovečnosti. Neka naši medijski komesari dobro razmisle o tome koliko su sami doprineli pretvaranju političkog neslaganja u povod za javni progon. Partijska zaštita, koliko god se danas činila pouzdanom, ne traje večno.
U Srbiji se zakon odavno čita u dva primerka. Prvi je objavljen u Službenom glasniku, a drugi se nalazi u privatnom imeniku funkcionera: ko ga je postavio, kome duguje fotelju i čiji telefonski poziv ima veću težinu od svakog službenog dokumenta. Taj drugi primerak nigde nije štampan, ali ga dobro poznaju direktori koji pre potpisivanja odluke proveravaju šta će reći stranački šef. Onaj iz Službenog glasnika ostao je građanima koji nisu imali koga da pozovu. Posle promene vlasti mnoge će pogoditi selektivna amnezija, naša dobro poznata administrativna bolest od koje se najčešće oboleva čim nestane političkog pokrovitelja. Dojučerašnji partijski uhlebi postaće nezavisni stručnjaci, a oni koji su se godinama gurali da ugode stranačkom šefu odjednom će pričati kako su morali da ćute. Šteta što nisu bili toliko osetljivi na pritiske dok su im od poslušnosti sledovale fotelje, službeni automobili i sinekure. Režimlijama su godinama bila otvorena vrata gotovo svih državnih ustanova. Posle utvrđivanja krivične odgovornosti, za dobar deo njih mogla bi se otvoriti i vrata one u Sremskoj Mitrovici.
Najlakše je za sve okriviti Vučića i zaboraviti koliko mu je ljudi godinama pomagalo, iz koristi, kukavičluka ili obične servilnosti. Ujutru se zgražavaju nad novim snimkom, do podne ga proslede svima koje poznaju, uveče napišu nešto duhovito, a sutradan već pitaju: „I, šta ima novo?“ Srbija je puna ljudi koji su odavno prozreli svaku naprednjačku podvalu, a zatim nastavljaju da traže stranačke veze i trpe svakodnevno mešetarenje. Poniženje se toliko odomaćilo da ga mnogi više i ne primećuju, nego ga nazivaju snalažljivošću. A funkcioner koji zna da će građanin pre pozvati stranačkog posrednika nego insistirati na svom pravu nema baš mnogo razloga da se plaši njegovog večernjeg zgražavanja.
„Ne bavim se politikom“, govore ljudi koji veruju da se time izuzimaju iz posledica tuđih odluka. Možete isključiti televizor, prestati da čitate novine i prezreti sve stranke, ali politika će se i dalje baviti vama. Ona je u bolnicama, upravnim odborima, školama, konkursima za zapošljavanje i tužilaštvima u kojima bi zakon morao da važi i kada je osumnjičeni nečiji ministar, direktor ili stranački prijatelj. Građanin koji mora da traži poznanstvo da bi dobio pregled, posao ili zaštitu policije već je doveden u ponižavajući položaj da moli za ono što mu pripada. Još je gore što je klijentelizam postao toliko normalan da se onaj ko ima vezu hvali kako ume da se snađe, dok onaj ko neće da moli stranku ispada budala.
Treba otpušiti institucije. To podrazumeva departizaciju i stvarnu institucionalnu autonomiju, a ne smenu jednog direktora da bi njegovo mesto zauzeo drugi partijski poslušnik. Tužilac mora moći da postupa protiv ministra i protiv policajca, a rukovodilac bolnice da odlučuje o lečenju i organizaciji rada bez straha od telefonskog poziva iz stranačke centrale. Institucije postoje upravo zato da čovek ne bi morao da poznaje nekoga moćnijeg od sebe. Ako bez političkog pokrovitelja ne možete da ostvarite pravo, onda je to pravo na papiru, a u praksi milostinja. Partijska kolonizacija institucija upravo i jeste ta zamena javnog prava privatnim privilegijama, uz svečana zaklinjanja u vladavinu zakona.
Mladi čovek mora imati razloga da ostane u Srbiji: da završi fakultet i živi od svog znanja, bez ponižavajućeg obilaska stranačkih kancelarija, da može da prijavi pretnju i bude siguran da će ga policija zaštititi, da zna da tužilaštvo neće okrenuti glavu ako je nasilnik blizak vlasti. Da može mirno da spava, bez straha da će mu zbog političkog neslaganja neko usred noći upasti u stan i odvesti ga na saslušanje. Da roditelji, kada mu kažu da poštuje zakon, ne moraju potom da objašnjavaju zašto se oni koji ga krše tako dobro snalaze. Građaninu koji od države dobija samo zahtev da poštuje zakon ostaje da gleda kako se njegovi politički gospodari godinama oslobađaju iste obaveze. Takva država ne zaslužuje da joj se veruje na reč.
Posle svega što se dogodilo, od novosadske nadstrešnice do prebijanih studenata, 25. oktobar je prilika da se pitanje odgovornosti vrati tamo odakle je godinama istiskivano: građanima. Porodice koje su izgubile najbliže, mladi koji su zbog partijskog mešetarenja odlazili iz zemlje i oni koji su zbog javnog neslaganja trpeli nasilje zaslužuju državu u kojoj njihova prava ne zavise od nečijeg raspoloženja i stranačkih poznanstava. U nedelju na biralištu niko ne treba da vas pita čiji ste, kog direktora poznajete ili ko vas je preporučio. Pravo glasa ne dugujete nijednom stranačkom šefu. Izađite i iskoristite ga.
Četrnaest godina su politički mediokriteti, partijski paraziti, režimski siledžije i njihovi medijski pomagači izgovarali reč „Srbija“ svaki put kada je trebalo opravdati sopstvenu bahatost. Sada, kada će mnogi pokušati da se sakriju iza profesionalnih dužnosti i naređenja pretpostavljenih, biće red da objasne kome su zapravo služili.
Jer, gospodo, služili ste vi nekome. Samo nemojte ponovo da nas pravite budalama tvrdeći da je to bila Srbija.