Kao da nisi od krvi i mesa

Razgovori s Predragom Čudićem, deseti dio

Slepi putnici istorije, prvi dio
Najbolji student spavao je u parku, drugi dio
Pesnička posla u SFRJ, treći dio
Svako dete je pesnik, četvrti dio
Ko je ubio srpsku književnost?, peti dio
Kako su se igrala deca komunizma, šesti dio
Tito je mogao bolje, sedmi dio
Moraš ostati dete, ako si pisac, osmi dio
Moraš ostati dete, ako si pisac, deveti dio 

Samozadovoljstvo je smrt za pisca

NOMAD: Meni je knjiga Posle drame presedan, zbog stila i svega što smo rekli, ali je i druga knjiga izuzetna, ponovo dajete nešto ranije neviđeno, u knjizi Opšta bolnica.

Čudić: Kritika je nju bolje pročitala, jako dobro je pročitana, jako dobro je prošla. Bilo je puno tekstova, neki relevantni ljudi. Recimo pisao je Brana Petrović jedan fantastičan tekst u Savremeniku, na moju veliku radost. Napisao je kao da je reč o izuzetnoj knjizi, što meni više znači nego da pišu sto kritičara.

NOMAD: Kakav je tada bio Vaš izdavač, Dom omladine Beograda?

Čudić: To je takođe bio pokušaj da se napravi nešto nezavisno u izdavaštvu. Vidici su se raspali posle nekog vremena i u ovu kuću su opet došli ljudi koji su znali šta se htelo tim nezavisnim izdavaštvom, Gojko Đogo je to organizovao. Imao je iznad sebe umetničke direktore Doma omladine, neki Nikola Višnjić koji je bio cenzura, prava državna cenzura, i šta se može pored njega proturiti to se proturilo, tako su postupali. Knjiga je čekala godinu dana. Ja sam rukopis predao 1972. a knjiga je izašla 1974. godine. Čekala je godinu dana zbog pesme Nikad nećemo propasti koja je posle izašla u knjizi Drug đavo (1979). Kad je rukopis bio kod njega, u završnoj fazi, on kaže meni, evo dokle može, do stiha: „Usred gradskoga parka/ Sad čovek jeca bez mesa“. Dalje ne.

NOMAD: Dok junak nije otišao u mrtvačnicu. Dok nije uzeo onu jetru.

Čudić: Da, kažem, zašto, to je meni mama pričala, ima priča kojom plaše decu, ono, daj mi moju džigericu… ja sam posle druge plašio tim, daj mi moju džigericu, ili je ta žena kod koje smo stanovali, ona je bila surova i sirova, plašila me, neko mi je to pričao i to mi se urezalo, i ja sam to morao da isteram kroz ovu pesmu.

NOMAD: Sublimacija.

Čudić: Morao sam, i istero sam je, ali ovaj kaže, to ne može, zašto, kaže, to je protiv svakog dobrog ukusa. Kažem, jeste, ali to postoji, to je meni mama pričala, kaže, ona ti pričala, pa zato si ti takav…

NOMAD: Ludak.

Čudić: A ne mož’ biti mekši čovek i bolji i komunikativniji od mene. Ali čovek mora da se izrazi, i šta da izrazi ako ne ta duboka osećanja koja si preživeo. Šta da izraziš, nešto iz knjiga? Dosta je toga bilo. Dakle, ova knjiga nije knjiška. Nema veze sa lektirama. Ova knjiga je, mogu reći, moja.

NOMAD: Je l Vama bilo lakše što ste prešli na drugi način pevanja? Opšta bolnica je užasna, velika promena, u odnosu na Posle drame. Jeste li rekli sad je dosta sa starim, kako ste to doživeli, prošli?

Čudić: Bilo mi je užasno teško kad sam to pisao. Ja sam pesmu Nikad nećemo propasti koja je jedna od prvih, iz tog ciklusa, Ibrahimu Hadžiću pokazao u Grmeču kad smo se nalazili i on čita i kaže „Sav sam se naježio! Dobra je pesma.“ A stvarno mu skočile dlake. Ja mu kažem, pa vidiš kako je meni. Ja sam tada… to su najteži trenuci našeg života, fizički i socijalni… u Mirijevu smo neki stan iznajmili, blato, mali ovaj dve godine imao, užas… Ja sam tada pisao Ljudske slabosti i ovo (Opšta bolnica) i shvataš da si…. Moraš biti ugrožen, moraš biti proleter, da bi pisao nešto tako. Ne može to iz komocije Vave Hristića, potomka Jovana Hristića, ne možeš.

NOMAD: I varvari su neko rešenje.

Čudić: Ili Mija Pavlović, doktor, piše poeziju iz dosade, neće da se bavi medicinom, ili Vasko Popa, rumunski spiker za folksdojčere…

NOMAD: Vi ste završili svetsku književnost, to baš i nije biranje zemaljskog carstva.

Čudić: Moj otac je bio fantastičan u tom smislu; da, valjda je tešku sudbinu imao u životu, nije hteo da se meša. I on je sam odlučio, pričao mi je, imao je izbor, išao je u građansku školu, mogao je da ide u bogosloviju, to je htela moja baba, vidarica, ona je želela da joj sin bude popa. Imao je lep glas i bio naočit čovek, to je san svakog roditelja, da smesti dete tamo gde će biti sigurno. On je govorio da ju je poslušao, a kukala je što je nije poslušao, bio bi mrtav pop negde u Lici, morao bi da se postavi tako da ga zakolju ustaše. Tako su svi poklani.

Druga stvar je bila podoficirska škola, vojna. Moj deda je reko: „Nećeš biti ćeno pred tuđim vratima“. Moj deda koji je radio u Americi dvadeset i kusur godina. Ćeno je pas. Talijanizam. U Lici vladaju talijanizmi, sve posuđe, nameštaj… nisu oni imali kulturu dok ih nisu… od kašike, viljuške sve se kaže drugačije. Tanjir se kaže pladanj. Mi kao deca smo učili nove reči, ali brzo. To je dobro rekao moj deda. On je bio nezavisan čovek, možda je u Americi učio pravu slobodu, Amerika je bila slobodna zemlja. Iako je radio u čeličani.

To su bile dve opcije, i onda je ćale rek'o, idem na železnicu. Onda je železnica bila prosperitetna, bila je sve, sve je funkcionisalo zbog nje, tako se spasao, za dlaku. Ali se nije mešao, sestra filozofiju, brat filozofiju, ja književnost, on se nije mešao. Kol'ko je mogao da nam odvaja love toliko je odvajao.

Opšta bolnica nastala je u jednoj teškoj, desperantnoj situaciji. Daleko od ove prve knjige, kao da je prošlo sto godina između.

NOMAD: Ja ne mogu da ih povežem.

Čudić: To zavisi od toga kako živiš. Ako počne da te nešto intenzivno šiba. Nekad stane pet godina u godinu dana života. Ljudi dožive neke strahote i za godinu dana stariji su deset godina. Prosto ostariš, fizički ne znam kol'ko ali odmakne se duša od svega toga.

NOMAD: Ovu knjigu spašava humor. Veliki je užas, težina ali zbog humora je uspela.

Čudić: Ironija. Oni su to proglasili stvarnosna poezija, posle su, dve-tri godine kasnije, napravili termin stvarnosna proza. Rekli su – evo Čudić je stvarnosna poezija pa su Savić i drugi s poštovanjem to objavljivali, prikaze toga.

NOMAD: Šta ima stvarnosno u Smrti Ivice i Marice?

Čudić: Ništa, izmišljotina čista. Ima stvarnosti da se parkiraju fine metle, to je metafora za njihove mercedese. To je prava pesnička metafora.

NOMAD: Eto ja sam ipak još naivan da mi nije palo na pamet da ta pesma ima i tu konotaciju, društveno kritičku. Čitao sam je kao fenomenalnu parodiju bajke, igru.

Čudić: Jeste parodija bajke ali sa krvavim završetkom. Nije samo parodija bajke. Ima fraza koja se uvek ponavlja kod njih: „Na rastanku u cik zori/ Pune jeda i zle volje,/ Pevaju, sav svet se ori:/ Biće bolje, biće bolje!“ Bila je knjiga u konkurenciji za nagradu Isidora Sekulić i onda mi je Šujica preneo da je član žirija rekao: „Pa ne može ovakav naslov da dobije nagradu!“ Naslov Opšta bolnica da dobije nagradu. Kakva je to poezija? Opštinar se pitao kako takav naslov može da uđe u konkurenciju za nagradu. I u pravu je. Potpuno je u pravu. Tad se nisam slagao s njima ali sad se slažem, sa tim tipom, tad sam se naljutio, kad sam to čuo od iskrenog Šujice.

NOMAD: Da, suviše subverzivan naslov za kulturnu scenu. U Opštoj bolnici počinje Vaše cveće zla, tako ja to vidim. Motivi kao što su činovnik, grobar, usedelica, mali oglasi, ljubav, onda kreće kritička poezija, stih mleko iskoni u tetrapaku je parodija neprikosnovenog Miodraga Pavlovića, naslova njegove knjige Mleko iskoni (1962).

Čudić: Miju Pavlovića sam stavio u tetrapak pošto je to njegovo hermetička poezija. Mleko iskoni, biblijska frazetina, šta ćeš s tim, ne možeš se samo na tome zadržati. Mogao je on komotno da stavi mleko iskoni u tetrapaku. Onda ne možeš ništa, ali kad on nije to uradio što je trebalo, onda moram ja da ga spakujem, besplatno.

Zamisli da me on pozvao da mi objavi knjigu (Drug đavo, 1979), preko Komnenića. Ja sam Komnenića sreo na ulici, on kaže – Mi bi tebi da objavimo knjigu, ja kažem dobro ste se setili, posle deset godina mog mukotrpnog obijanja vaših pragova. On kaže – I Mija se složio i Raičković se složio. Onda su tri velika tipa, Mija, Stevan Raičković i Komnenić potpisali moju knjigu Drug đavo. Mija me pozvao na ručak, u hotel Park, na terasu. Mi ručamo i Mija kaže: „Žali mi se Danojlić ili hvali se, da je napisao recenziju za Ljudske slabosti. A ja sam napisao recenziju za Druga đavola.“ Sve je to nešto išlo jedno pored drugog, Slabosti izašle ‘78. a ovo ‘79. Oni čim su objavili knjigu – pokajali su se.

NOMAD: Kako su oni znali da imate knjigu u rukopisu?

Čudić: Ne, ne, oni su rekli ako imaš knjigu. Imaš li, ja kažem: Imam.

NOMAD: Odakle im ideja da Vam traže knjigu?

Čudić: Posle Opšte bolnice i posle Ljudskih slabosti nešto su se oni… videli su da im život prolazi da moraju nešto i časno da urade. Komnenić je bio tu mlađi, on se zalagao za to, iskreno, a oni su kalkulisali. Bili su obojica pred penzijom, stari ljudi. 1978. sam im predao rukopis, i onda nisu ni reč imali protiv, sve je bilo dobro i ispraćeno dobro ali Drug đavo je ustvari izašao iz Opšte bolnice, to je ipak nastavak.

NOMAD: Drug đavo je meni žešća knjiga, ne kažem da je bolja, ako bih morao da se opredelim pre bih izabrao Opštu bolnicu, ali ovde je stih kraći, i odmah je veći naboj. U Opštoj bolnici je opuštenije pisano o najužasnijim stvarima, dužim stihom a u Drugu đavolu ima veće tenzije, više krvi.

Čudić: Da, ima možda na širem planu i kritičkiji opis tih potrošačkih centara, što sam ja verovao da može da se stavi u stih, te robne kuće, tako se zvalo, sad se to zove mega market, i nadam se da sam dosta to približio tom nekom mom uverenju da i to može da ide u poeziju. Ili ono što se sada proširilo do besvesti, ovaj folk, onaj harmonikaš u Drugu đavolu (Balada o harmonikašu, poema, u podnaslovu Đavo na selu), to je parafraziranje stihova iz folk pesama, iz narodnjaka, toga i te situacije. Vidiš ti do kojih razmera je to došlo danas s ovom Cecom Veličković i sa tom muzikom. Vulgarnost tih stihova ovde je data kao parafraza, o rodoljublju u daljini, šalji pare, o gastarbajterima…

NOMAD: Meni ovde pada na pamet drugi jedan pesnik koga cenim Novica Tadić, ali on je pisao na drugačiji način o urbanom zlu, gradskim demonima, o đavolu… Niste s njim imali neki dodir, kontakt?

Čudić: On je mlađi od mene. Posle se pojavio. Ali meni se to njegovo uopšte ne dopada. Zašto, jer svaku reč možeš da zameniš drugom rečju i da ostane sve isto. On nema disciplinu pesnika, ne može da opstane. Kad se svi konteksti izgube, politički kontekst, izgubi se termin robna kuća, izmakne se, čitalac ne zna šta je robna kuća posle pet godina kad čita, situacije se izmiču, društveni konteksti se izmiču, onda mora da ostane nešto od discipline. Nisu ljudi budale što su pisali u stihovima. Lažni pesnici su proglasili to nebitnim, da to sputava poeziju, da ne možeš da se izraziš. Šta da izraziš? Kad nemaš formu, da nađeš. Nije cela kultura, grčka i rimska, ludačka kultura koja ne zna da stih sputava misao. Ali u tome je štos, u tome je veština, da u sputanoj misli, u teškoj formi nađeš nešto.

NOMAD: To govorite o rimi?

Čudić: Da, govorim o onome čemu sam ja težio, zato sam rekao tvom imenjaku advokatu Dragoljubu Todoroviću kad je pitao nešto za Tadića, on to posle citira: donesi knjigu, svaku reč ćemo zameniti. Šta je ognjena kokoš? Za njega je to avion, za nekoga je pile u rerni. Zato se on jako dopao celom čitalaštvu jer je to poezija koja ništa ne obavezuje a kao izražava neka osećanja, neki haos. Široko mu polje, nemam ja ništa protiv, samo iznosim svoja uverenja da se forme moraju smatrati mnogo ozbiljnije nego što misle oni. Ognjena kokoš, meni to ništa ne znači, meni je to smešno, nije strašno. Ali ja sam samo pojedinac.

NOMAD: Kod Vas se oseća, u svim pesmama, bilo političkim bilo drugim, ta želja za formom, da pesma zvuči školski, ja bih rekao klasično, oseća se težnja ka strogosti stila ma o čemu da pišete, svinjokolj, smrt pacovima, koliko god da su teme bizarne i ludačke. Neko bi rekao, kad već pišem o ovome onda može i opuštenije, slobodnije…

Čudić: Moraš se ponašati prema jeziku racionalno. Nije jezik Alajbegova slama. Pogledaj kako su prošli skribomani u istoriji. To ne postoji. Skribomanija u istoriji ne postoji. Tomas Man, alal mu vera da će neko sada da ga čita, u ovo doba. A kroz sto godina nikad, ništa. A skraćivala mu je ona nesrećna ćerka, do ludila, Josifa i njegovu braću. I on je bio vrlo zahvalan ali zato nije prestajao da piše na tone. Ja sam i sâm kao obožavalac nekih njegovih knjiga pisao seminarske, na trećoj godini se to valjda radi, o njemu. Sad sam pokušavao da se vratim nekim njegovim radovima, bogami teško. Zato što tu vidim neko samozadovoljstvo. Samozadovoljstvo za pisca je smrt. Ako si zadovoljan samim sobom i svojim pisanjem, to ne vredi ništa.

NOMAD: Neka muka mora da postoji.

Čudić: To sam ja na nekim mestima primetio i kod Bore Ćosića.

NOMAD: Kod Pekića možda?

Čudić: Pekića nisam čitao nikad. Uzeo sam da pročitam prvu stranicu Vreme čuda i ostavio, jer sam odmah tu našao Tomasa Mana, totalno. Da nije Tomas Man na nemačkom pisao kako bi on pisao? Kako bi Pekić pisao na srpskom jeziku? Kako bi imao tu manovsku složenu rečenicu? U smislu puca mi prsluk za sve, sad ću vam pokazati kako gospodin piše nadugačko i naširoko. Možda sam ja prek, ali to je valjda svojstvo pesnika, da budeš prek. Što bi pisao poeziju ako bi se uhvatio da pišeš Vreme čuda, onda ti ne treba nikakva poezija, sedi pa drndaj vunu. Ne kažem da to nije potrebno, papir trpi sve, ali poezija se piše uprkos epici. Lirika se piše protiv epike, u suštini. Ja sam u tim stvarima eksperimentisao, mirio jedno i drugo, pisao poeme, probao sam što mogu. A i te poeme su uprkos epskoj poeziji. Roman je epika. Kažu kad Homer počne da nabraja lađe pod Trojom na dvadeset strana, što to da čitamo? Ja kažem pa i u Bibliji imaš genezu, stranice i stranice ko je od koga postao, ko je koga napravio.

NOMAD: U Opštoj bolnici imate i pesmu o svinjokolju, i to je praktično kao priča?

Čudić: Svinjokolj je meni jako draga pesma zato što sam ja strašno mrzeo svinjokolje kad sam bio dete. U novembru i decembru mesecu ceo moj kraj u Senti je odjekivao od ranog jutra, pre svitanja, od skičanja svinja, od ropca svinja. A kad bi došao red da mi to radimo u kući, odmah sam bio bolestan. Žuč, svi oni mirisi, potpuno su me razarali. Onda sam napisao posle dugo godina tu pesmu.

NOMAD: Ali pesma je napisana kao da obožavate svinjokolj, tako sam je pročitao na prvu?

Čudić: Pa i nije, seti se onih ironijskih mesta. Roditelji, koji hrane decu na taj način, oni su oduševljeni, a oni koji će to jesti, milom ili silom, njima se povraća.

NOMAD: Pevanje iz niskog, prljavog, rekao bih da je to ta promena perspektive pevanja. U pesmi Epitaf – reklama (Otvorih dušu – konzervu paštete/ Da neto sastav pred narod izbaci,/ Jer čitaocima iz epruvete/ Kroz dušu krče prazni stomaci. (…) Za male ljude nedužne, a mrtve.// Imadoh beskrajan rok trajanja/ Suštinsku neku nepokvarljivost,/ Groznih a lirskih osećanja/ Što nikad ne gube hranljivost.) imamo Vašu autopoetiku? I na kraju ne znam da li ste ovo potkačili Tita: „Pa kad se iz fine ambalaže/ Raznese moja hranjiva suština,/ Biću daleko od reklamne blamaže:/ Evo najboljeg narodnog sina!“ Poručujete da ne želite da budete najbolji narodni sin?

Čudić: To je tačno.

NOMAD: Iz te grozote dati tu večnost, poetski, to novo stajalište za mene, horizont, vidik.

Čudić: Moje osećanje je da je odvratno biti popularan. Takmičenja za najboljeg u ovom i onom, to je prosto odvratno, meni lično. To te potpuno uništava kao ljudsko biće.

NOMAD: Danas svi žele da budu slavni.

Čudić: Kada sam ja to pisao to nije bilo tako, a sada svi idu tamo-ovamo, da vide njihove njuške. Potpuno se život deformisao u neku vrstu javne scene, na kojoj postoje samo oni koji su na javnoj sceni. Više ne postoje knjige kao deo javne scene, prave javne scene, duhovne javne scene. Da neko uzme knjigu da čita. Šta će da čita kad će videti akademika Duška Kovačevića kako žvaće žvaku na televiziji u emisiji koju su posvetili solidarnosti. Kad žvaćeš žvaku baš te briga za sve. Čim ti žvaćeš, ti si na javnom mestu rekao javnosti, ma idite u… I to sa Titom se pretvorilo u ludnicu. Zato su ludaci u pravu kad kažu: napolje je ludnica, a ovde smo mi pametni.

NOMAD: I u pesmi Moje ja i balada o tome autopoetički pišete: „Ono je osećalo sa dna žuči/ Nadzemaljsku stvaralačku jezu (…) Poezija je poraz i sramota“.

Čudić: To jeste autopoetički i ovo poslednje je polemika sa Brankom Miljkovićem, parafraza, stav prema njegovo poeziji. Poezija je kao ne znam šta… Kad govori kao da zvezde padaju… (pesma Tito, Branko Miljković)

NOMAD: U poslednjoj pesmi Opšte bolnice, Baladi o rupi, ja vidim nekakav vitalizam. Uprkos svemu, uprkos ćorsokaku, postoji opšta bolnica…

Čudić: Moja ideja, više osećanje, je bila da se istorija pretvori u bure sa rupama i da oni mlazevi idu na sve strane, to je slika za mene bila, slika, brojgelovska ili kako hoćeš, na sve strane curi a postoje neki koji pokušavaju da zapuše to oticanje istorije ali nemaš dovoljno čepova: „Svet je, draga, bure, sa bezbroj rupa, / A ljudi su od mesa pampuri“.

NOMAD: U to vreme Vi niste bili pod velikim uticajem naše poezije, koja god da je?

Čudić: Nikad. Posle sam još jednom pročitao srpsku i hrvatsku poeziju, Preradovića, Šopa itd, Tina Ujevića jako mnogo. Posle svega što sam napisao dok sam radio sâm kao bibliotekar. Od naših pesnika meni se Vojislav Ilić čini najtalentovaniji. On ima jako osećanje i za muziku i za jezik, nije čudo što su ga u društvu zvali genije. Laza Kostić, naravno, u nekoliko pesama je fenomenalan. Posle sam se ja vratio u nova vrednovanja srpsko-hrvatske poezije i to mi je mnogo koristilo, da vidim kako je ko imao osećanje za jezik, iz perspektive nekoga ko je već ušao u godine, nekoga ko bolje razume stvari, kad ne prima stvari sa nekom egzaltacijom koja nema osnova, koja je bez temelja.

NOMAD: Vi ste bili svesni koliko je ovo novina, ovo iz Opšte bolnice?

Čudić: Tačno, ja sam znao. Osetio sam. Za neke stvari ne možeš da se prevariš. Kao što sam znao da su neke stranice u Ljudskim slabostima prave. To su možda najlepši trenuci, osetiš neku posebnu ulogu. Ja sam kao klinac u gimnaziji učestvovao u dramskoj sekciji. I uvek sam dobijao glavne uloge. Tako sam se ja tada malo zanosio da budem glumac, kao svi klinci, ali sam bio dobar, profesori su me birali. Dobro sam igrao, Nušić je to bio, dva, tri komada. Osetiš na sceni jednu stvar. Imao sam četrnaest godina kad smo prvi put igrali Nušića u Beogradu, to je osnovna škola još. Nekad i sad. Osetiš na sceni kad izlaziš iz sebe. A kontrolišeš sebe odnekle. Vidiš sebe kako glumiš nekoga i znaš da oni veruju da si ti baš taj a da nisi onaj koji gleda. To je kao da nisi materijalan. Taj osećaj da nisi materijalan, to sam osetio u nekim trenucima u pisanju i to je nešto najlepše. Ja šetam po sobi a znam da nisam od mesa i krvi.

NOMAD: Kao duh.

Čudić: Da. To sam tada osetio i to me je privuklo glumi. Strašno sam želeo da ponovim te trenutke. To je bilo dva, tri puta. Ni sport, ništa me nije dotaklo kao to, obeležilo. I ne može se čovek prevariti ako poveruje da je u tom smislu nešto dobro uradio. Možda nikad neće biti prihvaćen, ne znači, stotine dobrih knjiga su zauvek propale, neke što su se materijalno izgubile, neke zbog ove današnje produkcije. Na televiziji, svaka knjiga kažu genijalna, najbolja knjiga napisana ikad o ovome, onome…

NOMAD: Ja sam čak uspeo da nađem neku paralelu između Vaše prve dve knjige, ma koliko da su različite. U obe postoji bajkolikost, u Opštoj bolnici jedna grozna bajkolikost, onda obe imaju personifikaciju prirode, pacovi imaju svest u Opštoj bolnici, ali to se vidi više kao spoljašnja sličnost.

Čudić: Sve u literaturi je, ako ćemo pravo, priča. Bajke su, po našem shvatanju, samo ulepšane priče koje se mogu primeniti u pedagogiji. Međutim Grimove bajke su u originalu surove. Vrlo surovih mesta imaju. Jer oni su pisali narodne priče a posle su ovi prilagođavali, pedagozi, prodavci knjiga. Pedagozi nam stalno pričaju bajke, kako god okreneš. Istorija naša je čista bajka, istorija Srbije, recimo. To su pisali istoričari. Istorija NOB-a, krvava bajka, što kaže Desanka Maksimović. Nikad mi nije bilo jasno kako jedan loš pesnik može da napiše pesmu o jednom tako krvavom i krupnom događaju.

NOMAD: Desanka Maksimović?

Čudić: Da, i da se to uzima kao državna poezija.

NOMAD: Krvava bajka se ponovila 1995. godine u Srebrenici.

Čudić: Da. Samo loš pesnik može da umisli da može da napiše pesmu o stradanju hiljada nevinih ljudi.

NOMAD: Ona je uvek bila deklarativna pesnikinja.

Čudić: Jeste, ali umesto da neko od ukusa kaže: ovo je neukusno, ne može nikakva retorika… Moraš znati šta govoriš, ne može svako biti akademik kao Milosav Tešić i Desanka Maksimović.

NOMAD: Kad čovek čita Vaše knjige on kaže: Jao, pa ovo je strašno, duhovito je, jezivo je, ali osećam da je ovaj koji je ovo pisao, ima neku bezumnu veru u taj život, u sve te niske strasti, da je u suštini to njegova vera, da on samo to ima, taj život, ne veruje u nešto visoko, nikakva katarza ne postoji…

Čudić: Katarza postoji, u tome što si ti rekao Jao, u tome je katarza. Nisi samo ti rekao Jao nego i mnogi drugi. Jedanput mi je glumica Mirjana Karanović, dok smo se družili kao mladi, kad je pročitala moju knjigu, bila radoznala, rekla: „To je užasna knjiga.“ Ja kažem nije užasnija od života. Ne znam, možda je to razočarani idealista napisao.

Predrag Čudić