Razgovori s Predragom Čudićem, treći dio
Slepi putnici istorije, prvi dio
Najbolji student spavao je u parku, drugi dio
NOMAD: Kao stariji od vas, čime se tada bavio Miša Stanisavljević?
Čudić: U to vreme, čini mi se, Miša Stanisavljević je bio urednik Vidika, to je bio odličan period Vidika. Proskribovana ruska književnost: Babelj, Piljnjak, Pasternak, Mandeljštam, Remizov, nemački ekspresionisti, Trakl, Morgenštern, potpuno nepoznati pisci za nas kao što je Muzil i mnogi drugi. Ti izvanredni brojevi kao da su bili opomena ideolozima Udruženja književnika, a jedan je nezavršeni student, ni drugu godinu nije prekoračio, bio glavni inkvizitor za kulturu Beogradskog univerziteta. On je video da je tu ideološka breša popustila i da se hitno mora reagovati. I tako se u Vidicima nije dogodila prirodna smena generacija, posle Stanisavljevića, koji je ispao ideološki Čaruga, doveli su nekakve kvazi studente, studenti su bili samo utoliko što su večito za džabaka stanovali u studentskim domovima.
Na čelu te sterilne grupe bio je izvesni N. Višnjić i posle izvesnog vremena pošto nije bilo tekstova on je izvadio ono što je imao u fiokama gde su bili i naši tekstovi i skrpio je dva-tri broja za dve-tri godine, kad su svi zaboravili na Vidike, a kasnije su se pretvorili u nekakvi jalovi teorijski časopis. N. Višnjić, B. Ranisavljević, D. Kalezić i dr. drugovi bili su zapravo ljudi iz offa, nisu bili u književnom životu Univerziteta, došli su kao ispomoć, odradili su svoje, ali, prosto, ostali su ono što su i bili – nevidljivi. Pardon, ipak, moram da se izvinim. Sa N. Višnjićem sam imao još jedan blizak susret kao sa velikim inkvizitorom kada je izronio kao glavni urednik kulturnih programa Doma omladine. Moja knjiga pesama Opšta bolnica bila je predviđena da izađe 1973. pošto je prošla sve uređivačke procedure. Međutim, avaj, ona se ne pojavi a ja odem kod velikog inkvizitora koji mi saopšti da je on još jednom proverio čitav rukopis i da je, i pored urednika: G. Đoga, Đ. Vukovića, M. Komnenića, koji knjigu potpisuju, uskratio odobrenje za štampu zbog određenih stihova koji su neukusni, i da samim tim mogu uznemiriti javnost.
To su bili stihovi iz druge polovine poeme sa veoma optimističkim naslovom, optimističkim za sva vremena (Nikad nećemo propasti). Tražio je da izbacim taj deo. Taj deo je za mene bila poenta bez koje pesma ne vredi ništa. U tom drugom, proskribovanim delu pesme, govorim u stihovima o onoj poznatoj plašilici za malu decu: daj mi moju, daj mi moju džigericu. Avaj, intertekstualnost i druge hermeneutičke teorije pomogle su tom lukavom ideološki potkovanom pedesetogodišnjem postdiplomcu na čelu kulture Doma omladine da učita, protumači i sagleda posledice jedne takve rabote.
Kaže, ne može ova pesma da ide, degutantna je, jer ima opis kako neko iz mrtvačnice nosi jetru devojke svojoj deci da jedu. Dovde može, dalje ne može. Ja mu kažem onda neka otpadne cela pesma. Kasnije, kada je knjiga izašla bez te pesme, Božidar Šujica me sretne na ulici i kaže mi smeškajući se da Opšta bolnica nije mogla dobiti nagradu Isidora Sekulić, to je opštinska biblioteka dodeljivala, jer jedan član žirija iz opštine je rekao da takav naslov ne može dobiti nagradu. Eto, i kaže da se ideološka stanovišta ne mogu usaglasiti.
Znao sam da sam napisao nešto značajno, jer to čovek oseća. No, na tog Višnjića, i na druge višnjiće uvek nalećeš, jer ih je bilo uvek više nego pisaca, uvek jedan više.
NOMAD: Primetio sam da je iz zaglavlja Vidika izbrisano da je to studentski časopis kad su oni došli.
Čudić: Eto, to si ti primetio, da, oni nisu bili studenti. Pričali su za njih kao da su neki postdiplomci ali mi smo znali da ti ljudi ne studiraju ništa osim bezbednosti.
NOMAD: Video sam i da u vreme svog uređivanja Vidika Višnjić vrlo često, i previše, objavljuje pesme u Studentu, ima ga svuda.
Čudić: Da, morali su ga nekako promovisati. Osetio u poodmaklom dobu da i on može da piše pesme, Lirske parabole mu se zvala knjiga.
NOMAD: Vašu prvu knjigu Posle drame (1970) čine pesme iz Studenta i Vidika?
Čudić: Knjiga Posle drame je u stvari moj dug lektiri, to sam negde i rek'o. Dug velikoj lektiri a pre svega Pasternaku i imažinizmu, njega sam manijački čitao, prevodio, nisam skoro ništa objavio od tih prevoda jer sam bio, i danas sam, nezadovoljan tim prevodima, tada sam prevodeći prvi put shvatio koliko se poezija gubi u prevodu. Pesnik, a slikar, u toj poeziji sam video nešto potpuno novo. To su potpuno nove slike, slikanje rečima od rimskih elegičara nije nepoznato, ali ovo je bilo novoviđeno okom modernog čoveka, intelektualca, a ne nekog tamo bukoličkog kičera, potpuno neobične i katkad teško razumljive, kad apstrakciju dopuni emocija ritma i muzike nepretencioznog gotovo kolokvijalnog vokabulara stavljenog u poseban kontekst, recimo, kao kod Kandinskog odbačena klasična perspektiva. Imao sam i nosio k'o Sveto pismo jednu Pasternakovu knjižicu. Pre toga sam čitao pomno Bloka, Majakovskog, Brjusova, klasike, Puškina, Ljermontova, Feta, ruski sam studirao pod B, samo iz razloga i želje da tu poeziju čitam u originalu. I pored toga što sam se mnogo namučio kako bih kod Lidije Špis položio ispite, nisam se pokajao. Kako bi rekli trgovci – isplatilo se.
NOMAD: Koje jezike ste učili?
Čudić: Ja sam nemački i engleski učio u srednjoj i osnovnoj školi, mađarski u osnovnoj kao jezik životne sredine, kada sam bio dete ako niste znali da čitate mađarski vi ste bili nepismeni, a ruski sam ovde studirao, od nule sam počeo. Prevario sam se, izgubio sam gotovo dve godine zbog ruskog, samo iz želje da samog sebe nateram da naučim ruski. Šest semestara se uči ruski pod B, to je malo za jedan jezik. To se studira na ruskoj katedri. Prof. Lidija Špis, stara emigrantkinja, s pravom je isterivala mak na konac naročito kad je reč o studentima koji su učili ruski pod B. Nemački sam učio osam godina u osnovnoj i srednjoj školi i četiri semestra na fakultetu. Nije bio problema, položio sam gotovo bez posebnog spremanja ispita. Ali Lidija Špis, ona je znala za jadac, jer je insistirala na frazama, a fraze ne možeš nikada dovoljno i potpuno naučiti. Frazeologija je nesavladiva u bilo kom jeziku.
Onda sam čitao Pasternaka i on je bio apsolutno otkriće za mene, u odnosu na sve ruske pesnike, mada je Blok izvrstan pesnik i ne zna se koliko ih ima, ali ovo je nešto sasvim novo. To su slike. Mlad čovek koji klasiku zna mora da je prevaziđe. Mi svi u literaturi pokušavamo da prevaziđemo ono što je pre nas bilo, ništa drugo, ali se moraš osloniti na to, da bi ga prevazišao moraš se u skoku odraziti sa tog materijala. Pasternak je jako dobro savladao stih, kolokvijalni jezik je uneo u stihove. Neobičan, iz novina, iz svakodnevnog života.
NOMAD: To kako je Pasternak pisao – nije postojalo ranije u ruskoj književnosti?
Čudić: Vrlo malo, to je bio patetični jezik poezije. Jedan od mnogobrojnih primera – gde mi se Pasternakova poezija učinila kao poetska terra incognita koju treba istražiti – je u pesmi Sestra moja život, na ruskom je život ženskog roda, on u poslednjoj strofi flešuje, da tako kažem, hvata slike iz vagona voza u pokretu, kaže sada u mom slobodnom prevodu:
trepću, i žmirkaju, al’ spavaju slatko,
k'o fatamorgana ljubljena mi spi,
tog časa dok srce igra po platformi,
i vagonska vrata veju po stepi.
E, to kad sam video čitajući: ta vagonska vrata koja veju po stepi, beskrajni tutnjeći lanac prozora i vrata noćnog voza to se preseklo sa nekim mojim iskustvom kada sam na jednoj maloj stanici na ličkoj pruzi gledao noćne vozove kako tutnje prema moru, sa licima pospanih putnika. Ja poludim od mogućnosti da ti to vidiš svojim nekim duhovnim očima, ali neobično, treba biti glava pesnička pa da vidiš takvu sliku i bezbroj takvih slika, bezbroj.
Kaže on kad opisuje neku šumu: katedralni mrak. Katedralni mrak u šumi, to su zraci, kao kroz vitražna vrata u katedrali. Pa opisuje neku jesenju listopadnu šumu, pa kaže kao na izložbi slika, sale, sale, sale… to je ono kada sam poverovao u obnavljajuću moć poezije.
Da ne govorim o onim pesmama kao Hamlet, koja je bila proskribovana jer povezuje neraskidivom vezom samog pesnika, Šekspira i Hrista, pa kaže:
Sâm sam sve tone u farisejstvo
Proživeti – nije polje preći.
Ali to je bila samo jedna fascinacija, iz Rilkea sam, čitajući ga u originalu i u Živojinovićem prevodima, shvatio da je prevodilačka improvizacija strogo zabranjena, jer je u originalu nema. Rilke je, bez obzira što je svu svoju poeziju podigao u visoke duhovne sfere, surovi realista, ako realizam shvatimo kao odgovornost pred rečima. Nema laži nema prevare, samo to opstaje! Estrada i nacionalni kič, to je duhovno đubre, zamislite, sada kakva bi budala čovek trebalo da bude pa da pomisli da je poezija: Padajte braćo, plinte u krvi, bacajte sami u oganj decu! Šta je to? Rodoljubiva poezija!
Pesma Kralju Liru je najočiglednij primer mog pokušaja da priložim svoj nadopis kako bi rekao Davičo, Pasternakovom Hamletu. Vraćam joj se ponekad noću, u polusnu tim stihovima pokušavajući da ih popravim, da ih doteram i objavim u novoj verziji. Ali šta bi onda to bilo, to ne bi bila pesma onog starog ili mladog veoma mladog mene.
NOMAD: U Studentu sam našao neke Vaše pesme: Tamni vilajet, Raj…
Čudić: E, to je još pre toga, to je bio pokušaj stvaranja nekih blagoironijskih slika u folklornom, bajkovitom ambijentu, čak je i taj raj, pretrpan rajskim rekvizitima, trebalo da bude kao neka lirska ironija, ironija u slikama, suviše lepim da bi bile uverljive…
NOMAD: U Studentu se nalaze i Vaše Prozne vežbe, to je zanimljivo štivo, jednostavne minijature.
Čudić: Prozne vežbe su nešto sasvim drugo i taj naslov je izazvao nesporazume čak i u Bibliografskom zavodu, kada sam tražio moje objavljene stvari kako bih verifikovao svoj književnički status, tih Proznih vežbi nigde nije bilo. To je trebalo zavesti kao poeziju u prozi ili tako nekako, ali pošto je sam zajednički naslov to označio kao vežbe, bibliografi su mislili da to ne vredi bibliografskog truda, i tako su me mojom krivicom i svojim neznanjem oštetili. Ali, to je bio tek početak nevolja sa klišeima, a ja ga nisam razumeo, sve što mi se kasnije događalo događalo se mojom krivicom, sve. Tu je, u tim Proznim vežbama bilo vrlo uspelih minijatura, ja bih rek'o, to nisam nikad objavio kao posebu knjigu. To su ionako, groteskne slike, a naša kritika nije navikla na tako nešto, groteska je izum trulog Zapada.
Inače, da, jednostavne, bilo ih je raznih, ne mogu se setiti. Ima ona jedna kad se plašiš da ne možeš izaći iz prevoza. To su bili stravični strahovi, ne možeš da se iščupaš, moliš, molim vas, izlaz… Niko nije rekao, daj da objavimo to, valjda samo zato što je naslov nepretenciozan, a ja sam mislio da je nepretencioznost vrlina.
NOMAD: Bila je i jedna proza, ne iz ovih vežbi, zvala se Igra, fantastična, o gradu koji se širi.
Čudić: E, to je o fudbalu, o fudbalskoj utakmici. Mislim da je ta priča dobra. Ne znam jesi li video one druge, kao Reportaže iz ludnice? To je isto objavljeno u Studentu u dva ili tri navrata i naišlo je na političku osudu. Jedna je bila Pismo radniku, to je ušlo u roman Ljudske slabosti, o radniku koji se ubio. (Sad vidim pre dva dana se opet ubio neki nesrećnik…) Jedna je o Guberevcu, naslovio sam je Iskoristite krila. O tome su dežurni čitači rekli, kao šta se on folira, šta on ima da razgovara s ludacima, kao da ne znamo šta je hteo da kaže. Međutim, jedna je stvar zajednička svim tim zatočenicima takvih ustanova od Paviljona broj 6 pa do danas. Ludnica je van ovih zidina, a mi smo jedini označeni i osuđeni na pravdi boga! – tako oni misle i govore. I to niko nikad nije opovrgao. Zar nije zaloupotreba psihijatrije i na ovim prostorima bila itekako rasprostranjena, potvrda stava tih sirotih zatočenika.
Sve u svemu bilo je teško, osećao se nekakav težak pritisak jedne dogme i na književnoj sceni, za mlade pisce su bili jedino dostupni Vidici, i kulturna stranica Studenta, za književnu elitu Književnost, Savremenik, Delo. I sve je to funkcionisalo bez velikog talasanja. Davičo je pokupio, i potkupio, oko sebe grupu mladih pesnika: Miljkovića, Šujicu, Danojlića, Bećkovića, Kulundžiju. Oni su bili pesnička estrada. Brana Petrović koji nije pripadao ni modernistima ni tradicionalistima, ni ovima ni onima, bio je uvek samosvojan, i po meni je on najznačajniji od svih njih. Kad su u Delo došli M. Pervić i njegov pomoćnik Buca Mirković oni su prigušili sve što diše, nije to više bilo davičovsko Delo, bar u smislu objavljivanja novih imena. Kažu da i ćorave koke nađu crno, a ono zrno koje su Muharem i Buca prevideli, zlatno zrno, podmetnuo im je Mihajlo Mihajlov: Moskovske godine. Po tom tekstu ostaće upamćen i njihov period urednikovanja. Te Moskovske godine su mnogima otvorile oči, ali sirotom Mihajlovu, kao što to uvek biva navalile na pleća ogromnu nevolju, urednici su se izvukli, malo su ih ribali pa su posle nastavili svoj posao blagih štetočina na kulturnom polju, književnost kao dosada i uspavanka. Bilo je to 1965.
Bilo je zanimljivo kad smo došli 1962. već su bile popularne neke književne večeri u Domu sindikata pred neki praznik, ne znam koji, valjda, 29. novembar. To bude sala, velika sala Doma sindikata, puna publike. Tu su nastupali Brana Petrović, Bećković, Šujica…
NOMAD: Kako počinje Bećkovićeva karijera?
Čudić: Njegova prva knjiga Vera Pavladoljska je estradna, ljubavna poezija za široke narodne mase. A ljubavna poezija i narodne mase to je contradictio in adjecto, to je kao da Petrarku čitate na Crvenom trgu. Ali populizam je populizam. Sve njih je inficirao M. Antić ili možda Izet Sarajlić, to je bila cena ondašnje slave, i Brana Petrović i B. Šujica, svi su imali poneku pesmu za široke krugove tinejdžerske. To devojke, devojčice ponavljaju, to je poezija za udvaranje. Samo je M. Danojlić valjao buriće kao pravi urođenik u svojoj onda čuvenoj estradnoj pesmi Valjajte burad.
NOMAD: Znači, nije bila tako komunikativna?
Čudić: Da, nije, ali je bila buntovna. Bilo je zanimljivo, Brana Petrović je imao pesmu Vratila se moja Cigančica s mora, ljubavna pesma u tom stilu estradnom ključu i, oni su bili dosta dobri recitatori, Brana ponajbolji, dobro su to izvodili, recitovali, i onda su se s njima pojavljivali, na takvim pesničkim manifestacijama u Domu sindikata, i pesnici kao što su Vasko Popa, Miodrag Pavlović, čitao je neku svoju apstraktnu poeziju, mrmlja, ispod glasa, pa Ivan V. Lalić koji je imao, ovako, simpatične pesme, kako bi se reklo, književno korektne, bespolne malo, a lirske.
NOMAD: Mija Pavlović je imao nade za ovaj grad.
Čudić: Da, a onda smo se Milišić i ja dogovarali da napravimo igrokaz Ja imam limunade za ovaj grad. Na sceni bi bila sladoledžijska kolica sa sladoledom, limunadom i bozom, tzv. špricerom i onda bi kad se oglasi zvonce mi recitovali u dva glasa Mijinu pesmu te bi umesto nade nudili limunadu. To smo pričali po kafanama i onda zatvori se krug, to se raspriča. Kao što su mene hteli da linčuju zbog Rakitića, zbog Hrt u mori trt u zori.
NOMAD: Imali ste potrebu da pravite te, antistihove, antiknjige?
Čudić: Da, imali smo. Milišić je otišao u London, živeo je tamo tri-četiri godine onda je došao i ja sam ga jedva dočekao, bili smo slični u potrebi rasturanja intelektualnih magluština, provetravanju književne scene, jer su bardovi scenu dobrano zasrali, svojim stavovima nit smrdi nit miriše, a to su sve bile obične ideološke magle. Vidite sad posle toliko godina procuri vest o nekakvom atomskom skloništu kod Konjica od tristo soba, o zalihama hrane i svega ostalog za šest meseci, o nečemu što se tajno gradilo decenijama i koštalo više nego svi Titovi dugovi i što je moglo da primi 500 izabranih. A ja se pitam, kao sav normalan svet, pa kad je to rađeno za Periklovog doba, naša javna scena živi od takvih floskula, kako je to doba bilo izuzetno, šta bi tih 500 odabranih kad svi drugi pomru radilo u ovoj zemlji, kome bi ispostavljali svoje ideje i planove, kome bi komandovali. Pritom moram podsetiti na našu medijsku površnost, i Perikle nije bio tako savršen i on je na kraju krajeva optužen i osuđen za korupciju, pa kad kažemo Pariklovo doba onda moramo imati u vidu i njegove pronevere državnog novca.
Živeli smo onda nekih godinu dana, pošto se Milan Milišić vratio sa suprugom, u zajedničkom stanu na Senjaku u Laze Simića, delili smo kuhinju i kupatilo. Tu smo proveli jednu neverovatno hladnu zimu bez grejanja. Tomica (Čudićeva supruga) je otišla sa detetom, s Dimitrijem, na selo kod majke, ja sam radio u školi za dečije negovateljice tako što sam maltene, svako jutro, iz Kluba književnika išao na posao, a spavao sam u međuvremenu. Izgledao sam tako da je čak i Meri (prva Milišićeva supruga Mary Martin), tipična Engleskinja koja striktno poštuje tuđu privatnost, pitala diskretno Milana: Misliš li da Predrag ne bi trebalo da spava ponekad? Na to sam pitanje morao odgovoriti da samo tako, takvim životom mogu osvojiti pesničku slobodu, jer dok odužiš dug porodici i državi, za pesništvo u slici i reči ostaje ti noć. Dakle, nisam uopšte spavao, bilo je to kao neko ludilo, neuhvatljivo… mislio sam da će me srce izdati, ali samo je malo popustilo, samo malo.
Odem u taj ludi klub, tamo kao pojedem teleću čorbu, nešto skuvano, i onda popijem po četiri, pet ubitačno jakih kafa, na sreću alkohol nisam podnosio, i stalno se nešto prepirem, komentarišem budalaštine u književnoj periodici, isterujem mak na konac i kao magnet opiljke okupljam i hranim književne jajare, noću mlinare a danju dimničare, da parafraziram E. Kocbeka. Posle ponoći dođem u taj stan, preplaćen a hladan kao Sibir, i onda vidim sretni par, Meri i Milana zadovoljne, sede naslonjeni na dimnjak, kroz koji je iz prizemlja ipak strujala nekakva toplota od gazdinih peći, sede na gajbicama, deo nameštaja smo napravili od gajbica iz piljarnice. Sede i prevode Hobita. Ovo moramo da ti pročitamo. I onda, Meri ode da spava, radila je u Filmskim novostima, a Milišić mi čita, sjajan tekst, duhovit, ali u nekom kontekstu koji je sam po sebi i moguć i nemoguć, Hobit je čarobna knjiga i po bajkovitoj fabuli i u najsitnijim detaljima. No, kako za sjajne knjige ovakve sredine nemaju razumevanja, taj prevod je odbijen na više mesta i u Zagrebu i u Sarajevu. Pred proleće oni su se vratili u Dubrovnik, Meri ostala u drugom stanju, i mada je imala potvrdu od mog legendarnog teče dr. V. Demjanenka, da nije u drugom stanju, moć očiglednog je bila neumoljiva. Posle nekoliko meseci u Dubrovniku rodio im se prvi sin Oleg.
Ja sam našao kod gazda Vlaste nekakav stan u Mirijevu, i čim sam se uselio počeo sam da sastavljam u mislima, naravno, poemu, Zbogom mirjevsko blato, nešto kao naličje Đačkom rastanku. I tako, posle nekoliko godina, malne kad je mali Oleg mogao da čita Hobita, kaže mi pesnikinja Mirjana Stefanović, naša prijateljica, pošto je postala urednik Nolitovog Raspusta, nove dečije kolekcije, da je čula za jednu dobru knjigu… Koja knjiga, pitam? Kaže Hobit! Pa prevod te knjige čami u Dubrovniku kod Milišića već nekoliko godina, velim. Napišem Milišiću pismo, imam njegov odgovor tu negde. Meri je poludela od sreće na tvoje vesti. I onda krene prvo, drugo, treće izdanje… Onda je Milišić video da ga oni potkradaju, Nolitovci, smanjuju honorare, redukuju, i umesto da objave 10 izdanja oni objave 4, 5 i tu stanu. Nudili su mu da prevede Gospodara prstenova, nije mogao s njima da se dogovori oko honorara, a i smatrao je da je to samo Tolkinova razrada i rasprodaja jednog remek-dela. Kao bibliotekar u dečijoj biblioteci znam da je Tolkin, naročito Hobit, bio dugo dugo najčitanija knjiga.
Milan je dolazio na svoje kratke izlete u Beograd u vreme Sajma knjiga ili Bitefa.
Tu u Mirijevu 1971. napisali smo kao metafizičku radiodramu za decu i poslali na konkrus radija Hrt u mori trt u zori. To je bila dramatizacija Rakitićevog soneta, napisali smo to za dva ili tri dana, sa najvećim zadovoljstvom. Milan je sve to uredno prekucao verujući u uspeh na konkursu, ja sam pak bio presrećan što je to tako lepo prekucao. Naravno na konkursu radija tako nešto nije moglo da prođe, to ruganje sa kvazitradicijom. U Poljima, su objavili to kao podlistak, tada je bila tu jedna ekipa oko Vujice Rešina Tucića. On je znao napamet pola te naše metafizičke radio igre, recitujući po Novom Sadu: – Nu to, nu to, nu to, već je mnogo postignuto…
NOMAD: Znači Vujica Rešin Tucić Vas je pratio, čitao?
Čudić: Da, mi smo se poznavali bio je to izbor po srodnosti, mislili smo slično o tradiciji.
NOMAD: Da, vrlo ste slični, ali nisam našao da ste imali neke zajedničke radove? Vujica je sarađivao u Roku Bore Ćosića, to je bila ekstravagancija za ono pa i za ovo vreme, zar ne? Strani stripovi, slike, antiliteratura… Nedavno je izašla Vujičina antologija Kolektivni oblak, pesme o postojanju (2013). U njoj je Vaša pesma Smrt Ivice i Marice iz Opšte bolnice.
Čudić: Malo smo se viđali, jedanput, dvaput godišnje. Jedanput smo se videli i ostali celu noć u nadrealističkom razgovoru podsticanom novim i novim gutljajima, to beše negde na pola puta između Baške Vode i Brela. Ta noć je bila antologijska! Ma Vujica je čudak bio. On je napisao veliki tekst na celoj stranici Oka zagrebačkog o mojoj poeziji, Vozač hitne poezije. To je, čini mi se, bilo o mojoj knjizi Drug đavo. Tekst već po naslovu sasvim nekonvencionalan i baš zato dobar.
NOMAD: Da se pohvalim malo, čast mi je što sam urednik reprint izdanja Vujičinog kako ga je on zvao šund romana Strahote podzemlja (Levo krilo, 2014). To je genijalno i urnebesno štivo, koje pomera sve granice.
Čudić: Da, on je jedini shvatio da se moraju stvari jezika ozbiljno razarati, pretumbavati, uskrsnuti iz mrtvih. Ja sam takođe bio ožalošćen još kao književni poletarac koliko malo ima duha radikalnog, koliko je sve u prastarim jezičkim kalupima, pa svaka nova generacija čak i svoje neposredne prethodnike mora ponovo vrednovati, prevrednovati. Ako ćete se vratiti tradiciji, vratite se sa novoizoštrenim pogledom na stvari. A mi smo imali u mojoj mladosti prikrivene nacionaliste u tradicionalističkoj odori, sa porukom: ako već to nije neka naročita poezija bar je rodoljubiva, bar je nacionalni kič. Zamislite časopis koji se zove Savremenik sa P. Palavestrom i S. Rakitićem kao urednicima. Zar to nije orvelovski?
Znati, videti, tad je već mnogo toga bilo moguće upoznati pročitati: Hlebnjikova, Majakovskog, Bjelog, Mandeljštama, M. Cvetajevu, Pasternaka, Babelja, Remizova Piljnjaka, Brehta, nemačke ekspresioniste, eksperimente poput Kenoovih, i mnoge mnoge druge savremenije pisce i uporedite to sa ubogim štivom u Savremeniku. Mislim da je broj Savremenika koji je napravila Književna radionica nešto što je bilo savremenije od svega što je tzv. Savremenik ikad objavio.
Toliko o našoj savremenosti i mojim savremenicima. I sad mislim da je poezija ogroman, moderan eksperiment za koji je potrebna mladost, i hrabrost. Proza je nešto drugo, u svojoj poetici, tj. Eseju o Goji, Andrić insistira na sabijanju, na sabijanju na zgusnutosti, na esenciji, ali i pored svih saveta mladoj tkalji i svojoj implicitnoj poetici, on uglavnom piše hronike, a šta su hronike nego jedna beskrajna priča.