Javlja mi Edin Zubčević da je preminuo Damir Ibrahimović, filmski producent iz Sarajeva, osnivač Deblokade, muž režiserke Jasmile Žbanić, otac berlinske studentice Zoe Ibrahimović. Na zagrijavanju pred vježbe u teretani doživio je infarkt, medicinska služba ga je pokušavala reanimirati skoro sat vremena, srce se nije povratilo.
Upoznao sam ga u jednoj jedinstvenoj prilici. U Dubrovniku, 14. marta ove godine prikazan je za nas učesnike skupa pod nazivom ZNA DU film Jasmile Žbanić o Emeriku Blumu. Od pola filma do kraja plakao sam, pa sam, čim se film završio, krenuo prema izlazu iz dvorane. Ondje je stajala Jasmila, zagrlili smo se i ja sam je pokapao suzama. Nisam nikad plakao gledajući film, ni kad je cijela bioskopska dvorana u Pazaru jecala prateći indijski film.
Iza Jasmile je stajao čovjek s bradicom i brkovima, mirno gledao, nije ništa rekao. Dva sata kasnije mi ga je Jasmila predstavila: “Ovo je moj muž Damir”. Te sam večeri od njega saznao da je sin Esada Ibrahimovića, koji je bio važan čovjek u Sarajevu, ali sam ga znao kao predsjednika Fudbalskog kluba Željezničar u vrijeme kad je Željo bio jugoslavenska veličina. U Želji je bio i u vrijeme nezaboravne utakmice protiv Videotona. Našli smo se još jače na razgovoru o Ivici Osimu. Naravno da je Damir navijač Želje.
Tri večeri uzastopno smo bili u velikom društvu u stanu koji je učesnicima ZNA DU za druženje i pjevanje stavila na raspolaganje Željka Vrtikapa u ulici Mata Vodopića na Lapadu. Jasmila je sva otvorena, opuštena, razgovorljiva, i Damir je opušten, no malorječiv. Odmah vidim da je jako osjetljiv, iako to ne pokazuje. Ne trudi se ni da pokazuje ni da ne pokazuje, to se vidi da se ne trudi. Ali se ne trudi ni da išta sakrije, vidi se da je on takav. To me kopka, no je društvo veliko, mnogo riječi po jedinici vremena, razni govore razno, Damir malo.
Te večeri sam pojmio da je on kost i meso Deblokade, ne samo što je producent filmografske kuće Damira Ibrahimovića i Jasmile Žbanić. Prije no će sutradan krenuti za Sarajevo, dogovorili smo da se njihov film “Blum – gospodari svoje budućnosti” prikaže u Novom Pazaru. I da njih dvoje dođu na projekciju.
To sam predložio na neviđeno i na nepitano u Pazaru, kao želju da se ondje prikaže to čudo od filma. Oboje kažu da će to rado učiniti, samo se moramo dogovoriti o vremenu. I kažu da ne mogu prije druge polovine juna, jer imaju razne obaveze, među njima i pogodbu da se u Srbiji film ne može prikazati prije nego mu bude premijera u Beogradu, negdje krajem maja.
Zovnem u Pazar u Kulturni centar i sve kažem. Ondje odmah potvrde da hoće i dodaju neka Jasmila i Damir računaju i na neki razgovor s publikom. Damir mi je stalno djelovao kao ono što nikad nisam vidio, a znam da postoji: crna avionska kutija. Kad smo se u Zagrebu sreli početkom aprila, susret je bio posve radostan, jer je imao i dodatak: poslije mnogo godina sam s njima sreo i Zorana Solomuna, koga znam iz beogradskih i berlinskih dana, a on je bio dio ekipe koja je radila film o Blumu.
To mi je sve bilo novo, jer u Dubrovniku nisam stigao da vidim sve koji su radili na filmu. Damir je u jednom času spomenuo Stolac i rijeku Bregavu i ozario se. Odmah sam smislio da ću ih, kad dođu u Pazar, voditi preko Pešteri. Da vide i moju mitsku rijeku Vapu, koja je čista kao suza, a jedva se vuče po ravnoj visoravni. I da ih povedem u Karajukića Bunare na Gornjoj Pešteri, da vide školu gdje je radila Ljubica, majka velike Sarajke Jadranke Stojaković. I smislio sam da onda odemo u Sjenicu, gdje žive ljudi rumenih obraza, da i oni vide film o Blumu.
Iz Pazara su mi početkom juna javili da je bolje da susret sa filmom i ljudima iz Deblokade iz Sarajeva premjestimo za septembar ili oktobar, dok studentske blokade u Srbiji ne popuste ili ne prođu. Dobro, dok ne popuste blokade, neće dolaziti Deblokada. Tada u Srbiji još nije bila smišljena riječ deblokaderi.
Trećega jula smo se sreli u Sarajevu. Damir i Jasmila su pozvali mene i moju kćer Alju na ručak u konobu Luka. Damir kao Damir, ljubazan, ali malorječiv, Kalimah iz Kirene bi ga zvao syntomos. Pogled mu je malo sjetniji, no to ide uz njega i uz osjetljive ljude ljeti. Na moje pitanje je li za Deblokadu put u Sandžak bolji u septembru ili oktobru, Damir kaže da je septembar bolji, jer će u oktobru imati “gužve i frke”. Na grčkog demona po imenu Sutra, poznatog iz Kalimahova epitafa nije niko mislio.
Jasmila mi je ispričala šta je demon Sutra načinio u četvrtak 9. oktobra. Damir ju je odvezao autom na sarajevski aerodrom, ona je imala poziv iz Beča da bude na projekciji filma o Emeriku Blumu. Na aerodromu je Damir bio uz nju sve dok nije krenula prema avionu. Nekoliko šaljivih poruka poslao joj je prije leta i u letu. Iza sedam uveče joj je stigla iz Sarajeva poruka da strašnija nije mogla biti.
Bila je sama na ulici i dok se lomila i gušila u plaču, prišla joj je neka žena i zagrlila je, neka iz Hrvatske, i nekako joj pomogla da preživi. Kazala joj je i da ima avion za Sarajevo, te neka krene na aerodrom. I Jasmila je sjela u taj avion, i stigla u Sarajevo, i stigla da svoga druga životnoga još i vidi. Demon Sutra se za Jasmilu Žbanić i njenu i Damirovu kćer Zoe Ibrahimović preimenovao u demona po imenu Danas.
O Damiru se važne stvari mogu saznati iz nadahnutoga teksta o njemu koji je napisao Haris Pašović. On otkriva kako se na Damira spustila klaustrofobija baš za vrijeme Pašovićeve predstave po Paulu Austeru “U zemlji posljednjih stvari”. Predstava je igrana za vrijeme opsade u poznatoj Svrzinoj kući. Klaustrofobija je mučila Damira godinama otada, te godinama nije putovao avionom.
O tom strahu od letenja i pohađanju terapije za oslobađanje od straha svoga muža Jasmila je snimila nadahnut film “Airborne /U zraku”, gdje se vidi kako Damir, nakon zahtjevne terapije u Zagrebu, ulazi u avion koji će načiniti jedan krug nad Zagrebom. Sljedeći let je bio već za Los Angeles, na svečanost za filmskog Oskara. Film i terapija su djelo Jasmile Žbanić. Iza jakog muškarca u nevolji mora stajati jaka žena.
Sedam dana po smrti muža i oca Damira, Jasmila i Zoe će u četvrtak 16. oktobra krenuti za Ljubljanu. Autom će ih voziti prijatelj. Ispred njih će ići auto sa tijelom Damirovim. Na kremiranje. Sarajevo nema krematorija, u Zagrebu je neki kvar ili zastoj, pa su izabrale Ljubljanu. Mislilo se i na Beograd, ondje ima krematorij, bilo bi lakše i bliže, ali se Jasmila nije usudila da krene.
Jer, ako su vlasti u Srbiji mogle uhapsiti Feđu Štukana, a zato što se vlastima tako prohtjelo, a što bi u Srbiju pustile Jasmilu Žbanić koja je svojim filmovima i javnim nastupima jasno kazala ono što se i u Srbiji zna, ali se ne dopušta da se kaže.
Tako će dobri Damir Ibrahimović na svoje posljednje putovanje otići kraj rijeke Bosne nizvodno, a duž Save uzvodno, a vratiti se kao žara pepela u Sarajevo. Tako su izabrale Jasmila i Zoe. To je najbliže onome kako bi Damir odlučio.
Oni o smrti i ukopu nisu nikad razgovarali, nisu imali kad niti su imali povoda. Ništa u njihovom životu nije ni davalo povoda. Kao što nikakva znaka nije bilo ni za srčanu slabost ili oprez. Demoni Sutra i Danas nisu dali da Damir vidi peštersku rijeku Vapu, o kojoj je jedan ribar rekao kako je jedina voda gdje se s ribama može razgovarati.