Gudžević: Duga Poljana

Kad bi mjesta bila živi stvorovi, pa bi ih se moglo zagrliti i nešto im šapnuti, ja bih jednome mjestu prije nego ikojem drugom, šapnuo: dušo! Ta duša mojih mjesta je Duga Poljana. Nekima je ona i grad i selo, nekima ni grad ni selo. A meni je velegrad. To jest velegradić, kako je jednom Izet Sarajlić nazvao Sarajevo.

U Dugu Poljanu nismo mogli stići idući samo nizbrdo. Do nje je bilo 11 kilometara, šest nizbrdo, pa pet uzbrdo. U Dugu Poljanu smo mi djeca išla brže uzbrdo nego nizbrdo.

Duga Poljana je imala poštu, ona je bila moja prva zadnja pošta. Jedva sam shvatio šta je značilo zadnja pošta. Na pismima je stajalo, taj i taj, selo to i to, ZP Duga Poljana kod N. Pazara, ili kod Sjenice. A nije bila ni Pazaru ni Sjenici kod. U neka doba je zadnjih pošta nestalo pa je Duga Poljana dobila broj, ima ga i danas: 36 312. Svako pismo poslano na Dugu Poljanu stiglo je kome je poslano. Jer je upravitelj pošte Jovo Tatović bio dobar, i jer su poštari bili dobri: Slobo Ćirović, Enver Ugljanin i Zaljo Džanković. Slobo Ćirović mi je donosio prvi list na koji sam se pretplatio: Tempo, jugoslovenski sportski list. Tri godine, nijedan broj se nije izgubio.

Na dnu Duge Poljane bila je veterinarska stanica. U njoj je radio Mile Ćoro. Mile nije bio ćorav, bio je malo žmirav, ali ga djeca nisu zvala Žmiro nego Ćoro. Zato što je mnogo dijete rasplakao, jer bi mu uškopio bika. I ovaj koji ovo piše zaplakao je kad bi pod Milanovim kliještima muknuli Rumonja, Zoronja, Beljak. Mile Ćoro nije bio kriv, naši su očevi htjeli da imaju volove, a volovi ne mogu biti volovi ako su bikovi.

Duga Poljana je bila pokretni džumbus. Petkom je postajala velegrad, u nju je dolazila Gornja i Donja Pešter, Golijaši, Belovođani, Čebinčani, Bučani, Buđevci, Brničani, Pazarci, Sjeničaci. Kape svih vrsta, ćulahi, čalme, beretke, šajkače, franculje, šamije, mahrame, punile su glavnu ulicu kojoj su na početku i na kraju stajala dva pijaca: žitni i stočni, udaljeni možda osam stotina metara jedan od drugoga. Prva gradska gužva meni je bila dugopoljski petak. Jedni kupuju konje, drugi idaru (namirnice), jedni hitaju ovamo, drugi onamo. Ako si u petak nekoga izgubio iz vida, trebalo ti je sat vremena i mnogo sreće da ga opet nađeš. Za gužvu u napolitanskoj ulici Spaccanapoli nisam bio nepripremljen, ni za onu u Rio de Janeiru na Avenida de Nossa Senhora Copacabana. Dakako, niti za onu na Piazza San Marco u Veneciji. Za sve njih i još druge uz njih imao sam višegodišnje visinske pripreme na rubu Pešteri. Kad god pročitam Goetheov 10. venecijanski epigram, meni je pred očima Duga Poljana:

Što li se narod i vrzma i viče? Da nahrani sebe,
Djecu da rađa pa njih hrani što mogne i zna.
Putniče, upamti ovo, te isto da činiš kod kuće!
Više od ovoga znaj ljudski ne uspijeva stvor.

Warum treibt sich das Volk so und schreit? Es will sich ernähren,
Kinder zeugen, und die nähren so gut es vermag.
Merke dir, Reisender, das, und thue zu Hause desgleichen!
Weiter bringt es kein Mensch, stell’ er sich, wie er auch will.

Ljudi su dolazili na konjima, kakva je to bila antologija kopita, sapi i griva petkom! Dovodili su na prodaju i krave, bivolice, ovce, ukraj stočnog pijaca je bila kožara. Duga Poljana je imala kovačnicu, potkivačnicu, poslastičarnicu, knjižnicu, ambulantu, kahve, i kafanu, i hotel je imala. Imala je dosta, i nije kukala što nema sve. Na primjer asfalt. Potkivač volova Milomir Tubić znao je toliko kur'anskih dova da se pričalo kako je mogao predvoditi i namaz džumu u dugopoljskoj džamiji.

Na donjem pijacu stolovao je najzanimljiviji lik, Džibo džidžar. Njegova tezga je bila puna džidža i drangulija, koje je nezaboravni pazarski rukometaš Mekić zvao drangulji: džepna ogledala, ukosnice, puljke (puljke su dugmad), plastični pištolji, ogrlice, narukvice. Džibo džidžar je bio Pazarac, dolazio bi rano petkom i ostajao dok ima ljudi. Bio je i Bećo džidžar, ali je Džibo džidžar djeci bio važniji, zbog tri dž. A veseo, razgovorljiv. I dobar. Kad bi plosnate baterije Croatia našeg tranzistora bile pri kraju, nabrao bih tri lubure trešanja, presuo ih u kantu od marmelade Budimka i odjurio u Dugu Poljanu. Već na ulasku bi me zaustavio neki Pešterac i moj robno-novčani dan se vrgnuo u uspjeh. Jedanput je prizor gledao i Džibo džidžar: „Dobra roba lako nađe dobra kupca!“

U Dugoj Poljani si mogao naučiti tri vrste rukovanja: rukovanje u pozdrav, rukovanje u opkladu, i rukovanje u pogodbu. Kod prve vrste se ruka u ruci drži duže što su rukovaoci prisniji ili bliži rod, kod drugoga je kraće i žustrije, a kod trećega se rukovanje završava izvlačenjem šaka nagore.

Duga Poljana je imala miliciju, i komandire je imala. Raduna, Srećka, Hajra, Balovića, ko će ih sve nabrojati. Hajro je uzimao slobodu da štiti zakon koji je sam smislio. Hvatao je dugokose mladiće i vodio ih frizeru Idrizu Ljajiću na šišanje. Njih je zvao bitlisi, po Beatlesima. Momci bi se opirali, ali im je uglavnom bilo uzalud. Ni danas ne znam na čiji trošak su išla Idrizova šišanja Hajrovih bitlisa. Hajra su podržavali kratko ošišani roditelji i petkom uveče bi s naklonošću govorili o Hajrovom zavođenju reda počev od perčina s glave. Hajro je bio strožiji prema neošišanima nego prema onima koji bi u kafani razbijali glave.

Duga Poljana, godine 1967, album Haka Duljevića

Duga Poljana je imala struju, između Pazara i Sjenice samo je ona imala struju. I imala je po kućama radio prijemnike na struju. Kod Zejne Ljajić, rođene Gudžević, čuo sam prvi put radio. Na ovoj fotografiji se vidi dobro njena kuća pokrivena šindrom u Ljajićkoj mahali. Bili smo prvi razred, ja i moj bratučed Ramiz, i učitelj nas (jer nam nikad nije bilo dosta hodanja) poslao u Poljanu da mu kupimo dva bijela hljeba kod Šućka pekara. Mi kupili, pa svaki sa hljebom pod miškom, kod Zejne. A ona kaže, evo uzmite karamela i rahatlokuma, i sad ću da vi pustim radio. Priđe radiju EI Niš, i pusti: “Op žica, žica, žica, drma mi se kabanica”. To je prva i najprva pjesma koju sam čuo na radiju. I prva karamela je preko moje ograde zubne ušla u Dugoj Poljani.

Duga Poljana je imala i televizore, a među njima i dva javna: u Zukovoj kahvi i u osnovnoj školi Bratstvo-jedinstvo. Na tim televizorima smo gledali Partizana i Jugoslaviju, bogme i Zvezdu, protiv Panatinaikosa. Kad je Partizan u polufinalu Kupa evropskih šampiona izbacio Manchester United, vidjeli smo kako Partizanov trener Pazarac Abdulah Gegić pruža ruku Mattu Busbyju, a jedan stariji čovjek je viknuo: “E vala Avdo, ako te tvoj babo Ibro vidi čime se baviš, nemaš kud k njemu!” I Duga Poljana je znala da u kući Gegića fudbal ne vole baš svi.

Duga Poljana ima dva groblja. Pravoslavno, dolje ispod Ćosovske mahale, i muslimansko, gore, na slici između škole i ambulante, gore lijevo i džamije, dolje desno. U tom groblju su moji roditelji ukopali moga brata Osmana, jednojajčanog sa mnom blizanca, koji je poživio samo osam mjeseci. On i ja smo bolovali veliki kašalj hripavac, on je umro nakon desetak dana kašljanja. Umro je u autobusu iz Sjenice za Dugu Poljanu, a ja sam nastavio da kašljem i kašljem dugo dugo, te sam prohodao i progovorio tek sa tri godine. Otkako je otac položio Osmana u grob, mene su stariji rođaci zvali pola detèta.

Dugačka strma padina kojom se stiže u Dugu Poljanu zove se Postrmac, a vrh Duge Poljane, gdje se otvara pogled na visoravan Pešter zove se Pometenik. Ime su mu dale mećave. Po tom Pometeniku se zvao fudbalski dugopoljski klub. Bio je ugašen prije nego što sam prvi put otišao s ocem na Pometenik, i više puta je poštar Enver (odličan igrač, a služio vojsku sa velikim Rudijem Belinom u Skopju) rekao da će biti obnovljen. Šteta što nije obnovljen, ja i Besim Ljajić smo sanjali da zaigramo za Pometenik, klub na samom početku Pešteri. Kakvo bi to ime kluba bilo, ni Zenit nije luđe ni ljepše. A igralište bi mu bilo na Čukarama, teren na najvišoj nadmorskoj visini u cipcijeloj Jugoslaviji. I onda bi došao Florijan Matekalo da nas gleda, i odmah bi nas obadvojicu uzeo u Partizan, u Partizanove bebe.

U dugopoljskoj školi nastavnik likovnog bio je Asen Cekov, Bugarin, a direktor je bio Adil Zornić. Ta škola je imala više učenika nego što ih sada ima ukupno između Sjenice i Pazara. U tu školu je išao čak iz golijske Koliješnice Kosta Jovanović, sin dobroga šumara Borka (s rođenim imenom Periklis Papatolis) i Milunke rođene Točilovac. Svi oni koji se izdaju za đake pješake, neka to ne spominju ondje gdje bi ih Kosta mogao čuti.

U Dugoj Poljani su petkom trgovci Talijani otkupljivali konje i kobile. Te konje i kobile je do Raške gonio moj školski drug, bogme i rođak Ćemal Dolovac, s nadimkom Zambata. Pješice 53 kilometra. Zambatine noge jeste mnogo jačala i škola, ali su ih više jačali pešterski i golijski konji prodati Talijanima.

Ovih dana sam bio u Dugoj Poljani. Dok sam se penjao uz postrmačke serpentine, bio sam izistinski uvjeren da će na nekom dugopoljskom televizoru opet zaigrati Galić, Jusufi, Miladinović, Bečejac i Hasanagić. I Kovačević, Vasović i Šoškić. Naravno, i Mihajlović, Bajić, Rašović i Pirmajer. Da je živ dobri moj Šemso, sad bi mi rekao: Ada nijesi ti pola deteta, no si ti dijete čitav!

Sinan Gudžević

Gudžević: Maksim i Goethe
Gudžević: Muhamed Mule Musić
Gudžević: Musić i zatvori
Gudžević: Carevac
Gudžević: Auto na korzu
Gudžević: Majka Vesna
Gudžević: Šuma parodija
Gudžević: Glotalni ploziv
Gudžević: Tuga za jugom
Gudžević: Gatara iz pampa
Gudžević: Rudi Belin
Gudžević: Pelé
Gudžević: Pessoa i Pelé
Gudžević: Greška i omaška
Gudžević: Tri knjige
Gudžević: Rima uz gusle
Gudžević: Varave gusle
Gudžević: Smrt u Parizu
Gudžević: Vodeničar Sinan
Gudžević: Vodeničko kolo
Gudžević: Vječni Marko
Gudžević: Ćemal Filiz
Gudžević: Penelopin razboj
Gudžević: Sudbina vune
Gudžević: Safet Koca
Gudžević: Aharon Shabtai
Gudžević: Iris Hefets
Gudžević: Stella Meris
Gudžević: Moni Ovadija
Gudžević: Bećo i vino
Gudžević: Zoran Bojović
Gudžević: Mirsad Fazlagić
Gudžević: Nikola Nikić
Gudžević: Bili libar, dva
Gudžević: Maja i Fusako
Gudžević: Mei Shigenobu
Gudžević: Maja i Jadranka
Gudžević: Sidran i mačke
Gudžević: Meho u Haagu
Gudžević: Hugo Grotije