Gudžević: Smrt u Parizu

Prilika je da sačuvam od zaborava jednu uspomenu na jedan razgovor o Vallejovoj pjesmi “Crni kamen na bijelom kamenu”. Uspomena je načinjena u četiri dana 1999. godine od petka 10. do ponedjeljka 13. septembra u Napulju i Salernu. Tri dana po tri sata, u arheološkom parku Pausilypon, lokalitet Grotta di Seiano, bila su čitanja pjesama nazvana Napolipesia. Među pjesnicima su bili i Izet Sarajlić i Saúl Yurkievich. Koga zanimaju i imena drugih, neka ih pogleda ovdje. Izet je, uz pet-šest drugih, čitao i jednu bez naslova, koju je “naslovio” po prvom stihu: “Da sam tog petka umro u Parizu”. Na velikom platnu je preko projektora prikazivan talijanski prevod pjesme. Na kraju čitanja, Sarajlić je dobio nezaboravan aplauz, na otvorenoj pozornici na napuljskom brijegu Posillipo, koji Napolitanci zovu Pusilleco. Rečeno je  da je slušalaca bilo najmanje pet hiljada.

Oni koji su čitali Sarajlićeve pjesme znaju svakako i ovu. Nema mjesta da bude navedena cijela, ali je za ovu priliku važna prva strofa:

Da sam tog petka umro u Parizu
ko bi kući poslao telegram da me nema
kad bi na policiji tri dana trebalo dokazivati
da sam nekad uopšte i postojao. 

Pjesmu je Sarajlić čitao prve večeri. Argentinski pjesnik Saúl Yurkievich, o kome smo saznali da je i profesor latinoameričke književnosti na pariskom univerzitetu Vincennes, sjedio je na travi blizu mene i na video platnu pažljivo pratio čitanje. O Yurkievichu većina pjesnika nije mnogo znala, a ja sam za njega čuo tek kad sam ga vidio. Činio mi se zatvoren i slabo razgovorljiv, tri večeri je bio s nama u društvu, a jedva da je govorio. Nakon čitanja išlo se na večeru u restoran ‘A Fenestella na Marechiaro, gdje se bogme i pjevalo i pilo. Svi su bili govorljiviji od Yurkievicha, Izet je bio najraspjevaniji. Četvrtog dana su svi učesnici napustili Napoli, a nekoliko ih je došlo na još jedno čitanje, u Casa della poesia u Baronissi uz Salerno. Tu je, u dvorani pred pedesetak slušalaca, Yurkievich čitao nekoliko pjesama, a zauvijek smo upamtili jedan stih iz duge pjesme koji je nekoliko puta ponovio: Todo te tatúa, sve te tetovira. Tek nakon te posljednje večeri, kad se društvo okupilo oko velikog stola, prišao je Izetu i tiho ga upitao da li zna za pjesmu u kojoj César Vallejo kaže da će jednog četvrtka umrijeti u Parizu. Pitanje sam čuo, jer sam sjedio kraj Izeta. Izet je rekao da zna za tu pjesmu i da ju je na naš jezik preveo veliki prevodilac Nikola Milićević. Jeste li imali na umu tu Vallejovu pjesmu kad ste napisali onu svoju koju ste čitali u petak, upitao ga je Yurkievich. Nisam, da jesam, možda bih se više poigrao s tim petkom u Parizu; na tu sam pjesmu naišao mnogo kasnije, ova moja je napisana polovinom šezdesetih godina, a Vallejovu sam pročitao negdje osamdesetih, bio je Izetov odgovor. I dodao je kako mu je žao što šezdesetih još nije znao za Vallejov Pariz i u Parizu četvrtak.

Iskoristio sam što je Yurkievich govorljiviji nego prethodnih dana, pa sam ga pitao o Valleju i njegovom “Crnom kamenu na bijelom kamenu”. Živnule su mu oči ispod naočala, ozario se, sjeo između Izeta i mene, i u petnaestak minuta mi u pjesmi, ispisujući joj strofe svaku na zasebnom listu svoga blokčića, ukazao na stvari koje nisam znao, a možda ih ne bih ni zapazio. Ovo što slijedi su njegove riječi, u mom pokušaju da ih se što vjernije sjetim.

Ta Vallejova pjesma je jako čuvena, u Latinskoj Americi i Španiji znaju je mnogi napamet, često se i zapjeva uz gitaru, ali je i pjesma čudna, “skoro poravnata sa zemljom”, kao pokošena livada, što će reći da je skoro napisana u prozi. No ta “skoro proza” ima ne samo ritam, proza i inače ima ritam, nego ima i metar. A metar joj je endecasilabo, jedanaesterac. Tih jedanaesteraca je na broju četrnaest, priređeni su u četiri strofe, dva katrena, dvije tercine, dakle čine sonet. Tako, ova skoro proza nije proza nego je sonet. Ali taj skoro prozni sonet lišen je rime! I još taj takav sonetski andamento ima proznoga nakita. Vidiš ovo u trećem stihu y no me corro, to znači e che me ne importa, dakle “baš me briga”, e to je izraz iz uličnog govora, skoro mangupski. To je Vallejo modernista, Vallejo sažalijeva samoga sebe, ali to nije tužbalica, to je možda rezignacija, ali samo možda. Možda njegova objava da će umrijeti u Parizu, i to jednoga četvrtka, i da se toga četvrtka već sjeća kao dana koji je bio pa prošao, možda je to zapis njegova svođenja računa. Hoću da umrem u Parizu, ja koji sam rođen u Andama, u nedođiji, ja koji sam vidio i vodio i nešto boemskog života u Limi, koji sam vidio Madrid, dakle velike gradove, koji sam okusio i nepravedne osude i presude, koji sam okusio i zatvora i fašizma, ja komunista, e ja ću umrijeti u Parizu, jednog četvrtka kakav je ovaj dok ovo pišem:

Me moriré en Paris con aguacero,
un dìa del qual tengo ya el recuerdo.
Me moriré en Paris –y no me corro–
tal vez un jueves, como es hoy, de otono.

Pa vidi ovu riječ aguacero. To je kiša, ali, za mene Latinoamerikanca, ovo je više “provala oblaka”. El aguacero je za čovjeka iz visokih Anda nešto drukčije od kiše ili pljuska. Los aguaceros je nešto što mislim da se u Evropi, osim možda u alpskim krajevima, teško može doživjeti, a da bi bili slični onima u Andama. El aguacero andino je ono uza šta hoće da umre César Vallejo u Parizu, jednog četvrtka u jesen. Dakle, Pariz, ali uz provalu oblaka sa Anda!

Pogledaj drugu strofu:

Jueves serà, porque hoy, jueves, que proso
estos versos, los hùmeros me he puesto
a la mala y, jamàa como hoy, me he vuelto,
con todo mi camino, a verme solo.

Sve je tu jasno: četvrtak će biti, kao ovaj u kojem pišem ove stihove, pleća su počela da me bole, i nikada kao danas nisam na cijelom svom putu sebe vidio tako samoga. U ovoj strofi on ovaj svoj tekst naziva stihovima, estos versos. Ali vidi šta stoji ispred njih: que proso! Mi iz Latinske Amerike znamo da proso malo “vuče na Brazil” a znači zapravo “ispisujem prozno”. Pa neka se tumači snalaze. Kad je “oprozio” ove stihove, počela su ga boljeti pleća, i ukazao mu se sav njegov burni životni put na kojem nikad nije bio samlji.

E sad dolaze tercine. U njima više nema pjesničkoga ja, ima pjesničko on: César Vallejo je umro, tukli su ga svi, a nije skrivio ništa; udarali ga žestoko motkom i užetom isto žestoko, svjedoci su dani četvrtci i njegova pleća, usamljenost, kiša i putevi…

Ovih šest stihova su zapravo njegov epitaf, napisan njim samim. Više je epitaf nego čuveno krepuskolarno treće lice ili nekakav inscenirani narcizam gurnut u treće lice. Dva katrena najave, dvije tercine epitafa. Evo:

César Vallejo ha muerto, le pegaban
todos sin que él les haga nada;
le daban duro con un palo y duro

también con una soga; son testigos
los dìas jueves y los huesos hùmeros,
la soledad, la lluvia, los caminos… 

Saúl Yurkievich je živio u Parizu, ali nije u njemu umro. Poginuo je u saobraćajnoj nesreći blizu Avignona, 28. jula 2005. Ni Izet Sarajlić nije umro u Parizu, već u Sarajevu, 2. maja 2002. Dan u kojima su umrli bio je četvrtak, pa bi za njih po pitanju smrti moglo važiti Vallejovo: son testigos los dias jueves.

Sinan Gudžević

Gudžević: Maksim i Goethe
Gudžević: Muhamed Mule Musić
Gudžević: Musić i zatvori
Gudžević: Carevac
Gudžević: Auto na korzu
Gudžević: Majka Vesna
Gudžević: Šuma parodija
Gudžević: Glotalni ploziv
Gudžević: Tuga za jugom
Gudžević: Gatara iz pampa
Gudžević: Rudi Belin
Gudžević: Pelé
Gudžević: Pessoa i Pelé
Gudžević: Greška i omaška
Gudžević: Tri knjige
Gudžević: Rima uz gusle
Gudžević: Varave gusle
Gudžević: Vodeničar Sinan
Gudžević: Vodeničko kolo
Gudžević: Vječni Marko
Gudžević: Ćemal Filiz
Gudžević: Penelopin razboj
Gudžević: Sudbina vune
Gudžević: Duga Poljana
Gudžević: Safet Koca
Gudžević: Aharon Shabtai
Gudžević: Iris Hefets
Gudžević: Stella Meris
Gudžević: Moni Ovadija
Gudžević: Bećo i vino
Gudžević: Zoran Bojović
Gudžević: Mirsad Fazlagić
Gudžević: Nikola Nikić
Gudžević: Bili libar, dva
Gudžević: Maja i Fusako
Gudžević: Mei Shigenobu
Gudžević: Maja i Jadranka
Gudžević: Sidran i mačke
Gudžević: Meho u Haagu