Vidi ovako, rode moj. Danas sam prvi put izišao na Jankov kamen, vrh naše Golije. Ranije nisam mogao doći, nijesam imao kad: otišao sam u Tursku kad sam imao sedam godina. Tu prema Jankovom kamenu se davno izgubio naš lijepi ker Čapov, kad je shvatio da neće s nama ići u Tursku. Tu je dolazila i naša lijepa kobila Brnja i naši volovi Janjoš i Garoš, sećam se kad je dobri šumar Borko dolazio i molio da pazimo da nam goveda ne pasu po Đonovu polju, to je ovo polje kod Jankova kamena. Sad imam šezdeset i četiri godine, a sreo sam se s tobom u našem rodnom selu Grabu jučer, prvi put poslije pedeset i sedam godina. I prvi put u tih pedeset i sedam godina noćio u rodnom našem Grabu. Grab se, vidim, razgrabio, umesto stoke po Grabu vršljaju mečke. U Grabu ima medveđih balega više nego goveđih.
Rodio sam se u Grabu kao Ćemal Gudžević, i sedam i po godina sam bio Ćemal Gudžević, sad imam tri imena i dva prezimena. Moja me žena zove Kemal, ti me zoveš Ćemal, a u Turskoj sam Džemal (Cemal). Prezivao sam se Gudžević, a sad se prezivam Filiz. Državljanstvo imam samo tursko, iako već trideset i pet godina živim u Nemačkoj. Neću da tražim nemačko državljanstvo, neću. Neću ni srpsko, neću. Srpsko državljanstvo su vratila moja braća Ramiz, Ragip i Raif, ja neću. Šta će mi?
Iz Graba se sećam svega, ama kao da je jučer bilo. I Milunke se sećam dobro, žene Borka šumara, kad bi jahala na konju kroz selo, a drugi konj svezan za rep onoga konja na kojega jaše. Milunka je spasila Ramiza kad se davio u rijeku Ljucku. Sećam se i kad je Raif nadbio ovna, pobio se s ovnom glavu u glavu, i ovan pobego čim ga je Raif udario. A sećam se i kad smo krenuli za Tursku. Cijelo selo se skupilo, nema ko nije plakao. Onamo na Pavićevsko brdo su se skupili Pavićevići i Točilovci iz Radaljice, plakali su i oni jednako kao Grabljani. I dok smo pešice išli do Bijelih Voda, svuda su slazili ljudi i žene do puta, da nam pomognu u plakanju. U Pazaru smo noćili kod tetke dvije-tri noći, pa smo onda autobusom krenuli u Rašku. Onda su opet došli Gudževići da nas isprate. I tu smo svi plakali, i oni što su došli plakali su. Onda smo se popeli u crni voz za Beograd. Od Raške do Beograda smo plakali, otekli smo od plača. Stvari smo bili predali da idu drugim vozom, na carinu.
U Beograd smo došli pred jutro i odmah ušli u drugi voz, za Tursku. Unutra smo sreli Halila Murića iz Krća i ŠerifaMušića iz Koškova, sa njihovim familijama. Tu smo opet plakali svi na gomilu, mi s njima, oni s nama. Čini mi se da smo do Stambola putovali dvije noći i jedan dan, tako mi se čini. Koliko god da smo bili u vozu, toliko smo plakali i nijesmo sušili obraza.
U Istanbul smo došli ujutro, na glavnu stanicu Sirkedži, turski se piše Sirkeci. Znaš Sirkedži, tamo dolazi Orient-express, dalje se nije moglo, sad se može, ima tunel ispod mora. Tamo nas je dočekala tetka Hajruša i naš Huzeir Gudžević, koji je svega dva meseca ranije bio došao iz Graba sa cijelom familijom. I tu, na Sirkedži stanici prvi i najprvi put u mom vijeku videli smo čoveka koji na leđa ima samar! Možeš zamisliti kako smo se mi osećali. Ti znaš da samari nama nisu bili mili, mi smo voljeli sedla. Ali usred Stambola mi najprvo vidimo čoveka sa samarom.
Otišli smo Hajruši tetki u kuću, nas trinaestoro. I kod tetke Hajruše sam prvi put okusio zeytin-tane, to se kod nas zove maslina, maslinka, je li. Zamisli nas, iz ovijeh borova i jela, iz bukava i hrastova došli đe se jede zeytin-tane. Hajruša nam iznijela da jedemo i kaže, evo deco, ovo su turske crešnje. Mi probamo, a crešnje slane.
Nijesu prošla ni tri dana u toj kući, a morali smo se pobiti s turskom decom. Izišli ja i Raif na sokak, onako izgubljeni, ne razumijemo ni jednu riječ turskoga zbora, a neka deca nam se smiju, pokazuju na nas i nešto viču. Pitam sina tetkinog, on je već znao turski šta kažu, on kaže da nam psuju majku. I nas dvojica, onako pogubljeni i ucviljeljeni, latimo ih i isprebijamo. Iziđu iz kuća njihovi očevi, iziđe i naš otac i amidža Aziz, jedva se prošlo bez velikog belaja. No to je bio samo početak, detinjstvo mi je prošlo u tučama s turskim vršnjacima. Najgori su bili Lazovi, turski doseljenici sa Crnog mora, tamo od Kavkaza. Jedini koji su bili dobri, bili su Turci doseljenici iz Selanika, to se ovde zove Solun, je li. Oni nas jedini nisu zvali pis Boşnaklar, gadovi bošnjački. Drugi jesu, i deca i odrasli. Tako nas je znala zvati i učiteljica. Turska škola je bila drukča od naše škole, učitelji te biju i psuju. I neki oficiri turske vojske su tako govorili vojnicima Bošnjacima.
Vidi ovako: ovde su nas Srbi zvali Turci, a tamo su nas Turci zvali Srbi. Zvali su nas i gadovi komunistički, kauri, nevernici. A u kući smo zborili jugoslavenski, slušali samo jugoslavenske radio stanice, uveče kad je signal bio bolji obavezno smo, preko srednjih talasa, slušali vesti Radio Beograda. I Skoplje smo slušali, ponekad i Sarajevo, kad se moglo primiti. A za Grabom smo vehnuli. I kad bi došlo pismo iz Graba, plakalo se, o kako se plakalo.
Najprije su se zaposlili otac Rizo, pa braća Ramiz i Ragip. Rizo je radio u neku manufakturu, a Ramiz i Ragip su pravili presvlake za automobilska sedala. Posle je Ramiz otišao u fabriku stakla, a Ragip u Efes Pils pivaru. Ramiz i Ragip su bili još deca kad su se zaposlili. Onda je umrla bika Malića, majka Rizova i Azizova, pa je posle nje umro i dedo Šemso. Znaš i sam da niko od nas nije šćeo da idemo u Tursku, nagnala nas je bika Malića. Njoj je šćer Hajruša bila otišla u Tursku, i ona je sve nas nagnala da odemo za Hajrušom. I došli smo, u Istanbul, naselili se u Küçük Koy. Godinama smo bili kirijaši, pa se dijelili u dvije familije, pa počeli da gradimo kuću. Amidži Azizu je umrla jedna mala šćer, bilo joj je ime Ajtena, pa se on sa ženom i sinom vratio u Jugoslaviju, u Senicu. Vidim da Senicu pišu Sjenica, mi smo je uvijek zvali Senica. Onda je Rizo otišao u Nemačku, a Ramiz u vojsku. Vojska turska traje 24 meseca, sa odsustvom od dva meseca. Ramiz je služio vojsku u Edirne, to je u Evropi, čuo sam da neki naši kažu Jedrene. I Ragip je služio dvije godine, poslali su ga prema Crnom moru, u grad Amasya, u pešadiju . Raif je bio u sanitetu kod padobranaca, u Samsun su ga poslali, na Crno more.
Ja nijesam šćeo da služim vojsku. Možda bih služio jugoslavensku, možda, ali tursku nijesam. Pa sam nabavio pasoš, a roditelji su potpisali da ću se vratiti za vojsku. Otišao sam u Nemačku novembra 1988. i devet godina nisam išao u Tursku. Nisam, zato što bi me uhapsili i strpali u zatvor pa u vojsku. Nisam otišao, a u to vrijeme mi je i majka umrla. Onda je došla abolicija, nju je donio Turgut Özal. To je značilo da svi koji su se sakrili od vojske, mogu se vratiti, platiti naknadu za petnaest meseci, a služiti moraju tri meseca. I ja sam se vratio, moj matični vojni odsek je bio u Adapazar. Onde sam platio 12 i po hiljada nemačkih maraka, i poslali su me u Silvan, to je blizu Dijarbakira prema sirijskoj granici. Tamo žive Kurdi, narod sličan nama. Bio sam određen u vojnu policiju, to je po kazni. I tu mi je pomoglo iskustvo iz tučnjava u Istanbulu. Jedan oficir me udario kutlačom po šakama, dvaput, pa sam mu rekao, ako me udari još samo jednom, više nikad nikoga neće udariti. I nije me udario više.
Posle vojske sam se vratio u Nemačku, u Frankfurt, oženio se Helenom, znaš Helenu, bio si kod nas. Ona je rumunska Nemica, iz Transilvanije, još detetom došla sa roditeljima u Nemačku. Helene-Monika Jung, tako se prezivala, a sad se preziva Filiz, i obadva deteta nam se prezivaju Filiz. Eto, sad se nas četvoro prezivamo Filiz, a to prezime su moji uzeli kad su se uselili u Tursku, jer Turska nije dala da se muhadžir preziva kako se preziva nego ti dadu nekoliko prezimena turskih pa ti biraš. Mi birali nijesmo. Naš Aćif Gudžević, Huzeirov brat, zamolio nas je kad smo došli u Istanbul: mi se već prezivamo Filiz, hajte uzmite Filiz i vi, da nijesmo sami. Filiz je bajagi pupoljak. I moji ga uzeli, pa ga eto uzela i moja žena, advokatica porodičnog prava u Frankfurtu. I evo, rode moj, danas se i na Jankov kamen popeo prvi i najprvi Filiz.