Gudžević: Safet Koca

Jeste, prije 50 godina sam boksovao protiv toga Alberta s kojim si ti sutradan putovao za Beograd: To je bio jedan od dva moja meča za reprezentaciju Jugoslavije. U tom meču mi je pukla arkada, to je u ono vrijeme značilo da gubiš meč, danas ne bi značilo. Danas se računa ono što je bilo prije pucanja arkade, i to se boduje: možeš pobediti i ako ti je arkada pukla. Taj protiv Kubanca Alberta je bio jedan od rijetkih mojih poraza, a u Pazaru jedini.

Moj je bokserski put prilično neobičan. Počeo sam da boksujem sa 12 godina u pazarskom klubu Šemsudin Petlača. Trener mi je bio Rifat Rifo Nikšić. Inače, znaš i sam da je Šemsudin Petlača bio Pazarac i da je umro nakon jednog meča, pa je klub imenovan po njemu. Petlača je meni bio rođak po majčinoj strani. Moja majka nije bila zadovoljna što joj se tri sina bave boksom, stalno je imala brigu da ne doživimo sudbinu Šemsudina Petlače.

Nakon nepune dvije godine od moga početka treniranja, u proljeće 1966. moja se familija odselila u Tursku. U Istanbul, u kvart Gaziosmanpaşa, to je, kao što znaš, na evropskoj strani. Tvoji su Gudževići, kažeš, stanovali u Şemsipaşa Mahallesi, a to je bilo jako blizu nas, praktično smo stanovali u istoj ulici. Ali ja tamo nisam upoznao nikoga od njih, tada je mnogo Sandžaklija nagrnulo u Tursku. Šteta što nisam upoznao nikoga od Gudževića, oni su bogme i moji rođaci, majka moga oca je iz Graba, Šerifa Gudžević.

U Turskoj sam išao u školu, i radio sam. U Turskoj sam, za četiri godine boravka, skupio 1.201 dan radnog staža. A u Jugoslaviji moj staž iznosi 40 godina i jedan dan. U Turskoj sam radio jednu godinu u fabrici brava i šestara, a posle sam radio na izdavanju robe u fabrici boja i lakova. A za to vrijeme sam boksovao u bokserskom klubu Fenerbahçe. To je klub na azijskoj strani Istanbula. Na treninge sam iz Evrope išao u Aziju. Za Fenerbahçe sam kao junior nastupio 33 puta. Na ovoj slici, koja je načinjena u Dolmabahçe u kvartu Beşiktaş, ja sam kao junior nastupio na oproštaju velikog boksera Cemala Kamacija (Džemal Kamadži), ja sam ovaj s rukavicama. Treneri su me ranije zapazili i pri sastavljanju parova odredili da, iako sam bio junior od jedva 17 godina, nastupim protiv nekog seniora iz Galatasaraya. I ja toga Turčina seniora pobedim.

Posle toga su me vodili svuda po Turskoj, kao junior sam boksovao uvodne borbe. Od 33 ukupno, izgubio sam samo jednu, a jedna je završena neriješeno. Ima jedna zgoda, nesvakidašnja. Boksuje se za oproštaj jednog polusrednjaša u dvorani Spor Sergi Sarayi, gore na Taksimu. I opet mene odrede da nastupim protiv nekoga seniora. A meni upravo došao zet Džemo Karišik iz Pazara na viđenje. A moj protivnik četvorogodišnji prvak Istanbula. Moj trener je tada Abdulah Ok, rodom iz Delimeđa na Pešteri, ovamo se prezivao Bećirović, tamo Ok, to je ovaj što ga na slici grlim desnom rukom. Kaže, jedini slobodan protivnik je ovaj Turčin senior, ne moraš, ako nećeš. Ja šta ću: došao mi zet iz Pazara da me gleda, i sad ja da neću. E hoću. I bude ta borba žestoka: ja u prvoj rundi bolji, druga onako, jednaka, a u trećoj je on bio možda malo bolji. Možda. Ali ja izgubim 3:2. Moj zet poludi, hoće da se bije sa sudijama, jedva sam ga skolio. Ali su me tada zapazili ljudi iz turskih klubova, i iz sva tri istanbulska. I zvali me da pređem kod njih.

Ali, mi se tada vratimo u Jugoslaviju! Znaš zašto. Trebalo je da idemo u tursku vojsku. A ta je vojska bila loša za vojnika, oficiri su tukli vojnike. I otac se bojao da mi ne napravimo neki belaj, jer mi ne bismo podnijeli da nas neko bije. Oba moja brata su trenirala boks. Rahmetli Ismet, jednojajčani sa mnom bliznak, boksovao je kratko, a najmlađi Izet je boksovao i važne mečeve, i protiv Slobodana Kačara je boksovao. Jedan Hajro Trepalovac, s turskim prezimenom Toktaş, sin našeg doseljenika Ferida, bio u turskoj vojsci, i desetar ga udario šamarom zato što mu je gornje dugme na košulji bilo otkopčano. Hajro to nije mogao da podnese, nego je nokautirao desetara. Onda su desetari isprebijali Hajra toliko da je Hajro dvanaest dana bio u bolnici. I prvi dan što je izišao, sretne Hajro toga desetara u kasarni, te ga isprebija. I moj otac kaže, neću da mi deca poginu, te se mi, dakle, vratimo u Jugoslaviju.

Otac ode u Nemačku na rad, ja ostanem u Pazaru. I jedan dan odem na trening bokserskog kluba, koji je već bio promijenio ime u Mladost. Tamo me predstave treneru, ovo je Safet Koca, naš momak, rođen u Pazaru, iz Domskog sokaka, boksovao u Turskoj. Trener Rahim Beganović mi kaže da se skinem. Ja tada nisam trenirao pola godine, a on mi kaže, hajde boksuj protiv ovoga, pa protiv drugoga, ja obojicu pobedim, on mi kaže, prekosutra boksuješ za nas na seniorskom prvenstvu Srbije u Trsteniku. Nekako mi naprave registraciju u minut do dvanaest, ja tada imam samo turske dokumente. Preko noći su ponijeli moju sliku u Kruševac, registrovali me. Prvi meč u Trsteniku dobijem, protiv domaćina Mandžukića. Sutradan drugi protivnik, jedan Kruševljanin iz 14. oktobra. I njega pobedim. Onda dan odmora, pa finale. Boksujem protiv Kragujevčanina Raškovića. Tri runde, završi se, trener me diže oduševljen, siguran u moju pobedu, kad sudije odluče 3:2 za Raškovića! A tu ja dobijem komplet od 12 knjiga kao najbolji bokser turnira. Čuj najbolji, a poražen u finalu!

Posle toga se moj otac vrati iz Nemačke, povrijedio se tamo na poslu. Kaže, vraćamo se u Tursku. A dvije moje sestre, koje su već bile udate u Pazaru, udare obadvije u plač i molbe da ostanemo. I amidže moje navale na svoga brata da se ne vraćamo. I tu se ocu, uz te nagovore opet vrati strepnja za nas od turske vojske, te prelomi: “Nećete mi služiti tursku vojsku, ostajemo, treba da služite našu, jugoslavensku vojsku!” I tako ostanemo. Ali za moga oca život u Jugoslaviji nije bio dug. U Danilovgradu, gde je bio na terenu kao monter pazarskog Ukrasa, nesretnim slučajem je umro, ugušio ga ugljen-monoksid u baraki za stanovanje.

Eto, a ovo je zanimljivo: moja familija je jedna od rijetkih koja u Turskoj nije morala mijenjati svoje prezime. Ostalo nam je Koca, jer se ta riječ poklapa s turskom riječju, koja se piše koca, a čita se kodža. Ta riječ postoji i kod nas i znači “veliki”. Eto, mi Koce smo se po turski prezivali Veliki. Ime mi je, naravno, ostalo isto, ali su mi Turci dopisali jedno f: Saffet. Tako, ostanemo u Jugoslaviji, te ja u Pazaru završim srednju školu, pa posle i višu komercijalnu, ona je bila u Užicu, a imala je istureno odeljenje u Pazaru. A radio sam uvijek, nakon osnovne škole bio sam godinu fizički radnik, pa sam, po završetku srednje škole, postao pomoćnik magacionera. Potom, kad sam završio višu školu, postao sam šef mehanizacije u preduzeću koje je nastalo spajanjem Slobode i Jošanice. Radom sam napravio dvije kuće, svi smo u porodici veliki radnici, dva sina i kćerka.

Boks je meni bio merak, veliki merak i velika strast. Ali od boksa nisam dobio nikakvih para. Ni ja niti iko iz one pazarske Mladosti. A to su bili veliki dani, taj ulazak Mladosti u Prvu boksersku ligu Jugoslavije. Cio grad je slavio tu Mladost. I Mišo patuljak s vrha Čaršije bio je navukao bokserske rukavice i vozili su ga kroz grad na haubi automobila. Taj zanos i radost su bili i ostali nezaboravni. Za Mladost sam boksovao u 205 zvaničnih mečeva, izgubio sam samo tri. Protiv Ristića iz Prokuplja i protiv Rusevskog iz Kumanova. S obojicom sam i danas prijatelj, redovno se čujemo i viđamo. U Pazaru sam, rekoh ti, izgubio samo jedan meč, protiv onoga Kubanca Alberta, s kojim si ti sutradan putovao Sandžaktransovim autobusom do Beograda.

Sinan Gudžević

Gudžević: Maksim i Goethe
Gudžević: Muhamed Mule Musić
Gudžević: Musić i zatvori
Gudžević: Carevac
Gudžević: Auto na korzu
Gudžević: Majka Vesna
Gudžević: Šuma parodija
Gudžević: Glotalni ploziv
Gudžević: Tuga za jugom
Gudžević: Gatara iz pampa
Gudžević: Rudi Belin
Gudžević: Pelé
Gudžević: Pessoa i Pelé
Gudžević: Greška i omaška
Gudžević: Tri knjige
Gudžević: Rima uz gusle
Gudžević: Varave gusle
Gudžević: Smrt u Parizu
Gudžević: Vodeničar Sinan
Gudžević: Vodeničko kolo
Gudžević: Vječni Marko
Gudžević: Ćemal Filiz
Gudžević: Penelopin razboj
Gudžević: Sudbina vune
Gudžević: Duga Poljana
Gudžević: Aharon Shabtai
Gudžević: Iris Hefets
Gudžević: Stella Meris
Gudžević: Moni Ovadija
Gudžević: Bećo i vino
Gudžević: Zoran Bojović
Gudžević: Mirsad Fazlagić
Gudžević: Nikola Nikić
Gudžević: Bili libar, dva
Gudžević: Maja i Fusako
Gudžević: Mei Shigenobu
Gudžević: Maja i Jadranka
Gudžević: Sidran i mačke
Gudžević: Meho u Haagu
Gudžević: Hugo Grotije