Ovaj je tekst nastao nehotice. Znaš ono, naumio si da o nečemu pišeš, naumio čvrsto, sve imaš, sve se namjestilo, sve povezano, no te od nauma nešto odvuče, pa napišeš nešto drugo. Malo kao ono što kaže William Butler Yeats: od pisanja me sve odvući može. Takav dan. Naumio sam bio da pišem o zbirci stihova Miodraga Raičevića “O stvarima koje je Homer propustio”, ali su me dva telefonska razgovora odvukla od nauma. Jedan je razgovor s autorom samim. On je Mijo iz naslova. Mijo je već drugu godinu smješten u ustanovi koja ima naziv Dom za stara lica u beogradskom naselju Krnjača. Mijo je jedne februarske noći pao u svom stanu, i otada ne može hodati. Podrobnosti medicinskog javašluka nisu za ovu priliku. Dom gdje Mijo živi nalazi se u ulici Milana Galića. Kratka je ta ulica, obrnuto srazmerna veličini velikog igrača fudbala Milana Galića. Mija Raičevića sam vidio prije mjesec dana prvi put otkako je u tom domu. A telefonski razgovor s Mijom je išao ovako:
– Vidi, Mijo, zva me Dragan Milanović iz Zagreba. Pričao sam ti o Milanoviću, nekadašnji centarhalf Zagreba i Lokomotive, a pravnik, kao što je bio i Galić.
– I šta priča centarhalf i pravnik Milanović?
– Priča mi kako mu je u Raslinama kod Šibenika požar progutao “haciendu”, to su bile dvije kućice za ljetovanje, bogme i za zimovanje, na imanju koje je kupio šezdesetih godina, kad su ga svi zbog te kupovine smatrali ludim. Stoički se drži dok govori i sve mi podrobno opisuje. Poslao mi je i sliku zgarišta.
– E čoeče, žalosti!
– Ali ima nešto što je povezalo Milanovićeve riječi sa bibliotekom “Samar” izdavačke kuće Gramatik, u kojoj su objavljeni tvoji stihovi o onome što je Homer propustio. Milanović je svoj izvještaj o šteti završio iznenada ovako: “Ali znaš, sreća je u nesreći što u požaru nisu stradali magarci susjeda Mike! Taj susjed Mika ima deset magaraca, ne koristi ih ni za vuču ni za jahanje, hrani ih i poji predano i s ljubavlju, i samo ih gleda!”
– E, čovječe, koja vijest! Molim te, pozdravi od mene centarhalfa Milanovića! Znaš i sam koliko ja volim magarce. Znaš da je moja knjiga o magarcima više-manje gotova. Naslov joj je “Magarac i ostatak čovečanstva”. To je i antologija tekstova o magarcu i njegovoj ulozi u svjetskim tokovima i mirovanjima.
– Dobro, nećemo otkrivati koji će autori biti zastupljeni, eda nekom gotovanu ne damo priliku da te opljačka.
– Valjda neće. Ali Nasrudina-hodžu ćemo spomenuti. Evo i Branka Ćopića. A pjesmu Nikole Šopa “San magaradi” uvrstio sam, to možemo reći orbi et urbi, jer bez nje ne bi posao valjao:
San Magaradi
Isuse, u ovom kasnom času sad
U sve staje ćemo ući.
Od nježnosti ti ćeš svu magarad
Blago za uho povući.
I kad odeš, u doba to gluho,
Među njima će riječi da kruže:
Ko je taj koga si za uho
Držo najduže.
I svaki će usnuti opet,
Sa najljepšim snom u duši:
Da tvoja meka ruka još miluje
Baš njegove uši.
– Da, to je ona što je uklesana u kamenu na otočiću Svete Marije na Mljetu.
– Jeste, ta je. A tebe još čekam sa prevodom onoga posmrtnog govora magarcu koji je sastavio Ortensio Lando. Kad završiš prevod, pošalji mi ga. On će biti posljednji tekst u knjizi.
– Ama prevod bi bio davno gotov, no se ispodogađalo svašta, pa me prekinulo u poslu, znaš već kako to bude i biva. A i ti si pao, pa se od pada još dižeš.
– A vidi, imam ti i ja svoju, kako da kažem, zbirku magarećih misli, ja ih ne zovem aforizmima, zovem ih grafitima. Imam ih pedesetak, u kompjuteru su mi, no neke imam u glavi.
– Neka kompjutera, daj mi neke od tih iz glave.
– Evo, na primjer: Magarac je jedino biće koje može da stoji na jednoj nozi, a sve su mu četiri uvis.
– Daj još koji grafit, Raiču moj!
– Magarac je jedini živi stvor na koga rođeni njegov otac ozbiljno ne računa.
– Kupljeno!
– A znaš li zašto magarac ima dva uva?
– Ne bih znao, Raičeviću moj.
– Da mu na jedno uđe, a na drugo iziđe!
– E, spomenuti Branko Ćopić bi ti sad ovdje citirao Nikoletinu Bursaća: vrag na tebi so gonio! Daj još!
– Magarac je jedini stvor na svetu koji je najgori za sebe zahvaljujući drugima. Ili ovaj: magarac ti nikad neće reći nešto što već ne znaš. A možda sam ti već rekao ovaj: Kad magarac prdi, muze ćute!
– Nisi mi rekao. Kad da mi kažeš, kad stalno pišeš.
– Dobro, evo ti još malo grafita: Magarac je ničija budala na svoj način. I ovaj: I pored onolikih ušiju magarac ne sluša nikoga, za razliku od zeca koji nema vremena. Hoćeš još jedan?
– Hoću što više!
– Magarac je jedini muškarac kome je kita bolja polovina. Jedino magarcu kita služi za češanje brade. Magarac u ljubavi traži samo onoliko koliko može da se pruži. Tvrdoglavost kod magarca je vrsta samozadovoljavanja.
– Imaš li koji o magarcu radniku i trudbeniku?
– Našlo bi se ponešto. Magarcu nikad nije dosadno – stalno ga tovare. Magarac se u životu snalazi kako zna i ne ume. Magarac bi voleo da nije to što jeste, ali kad već jeste, onda je bolje što nije to što nije. Nema ništa naprednije od magarca – on stalno vuče napred. Magarac najčešće dobije ono što ne traži…
– A imaš li koji o magarcu kao političkoj životinji?
– Našlo bi se. Magarcu je poluga vlasti između nogu. Magarac što je stariji to bolje izgleda za svoje godine. Magarac u vojsci najdalje dogura do kobile. Magarac ne beži od obaveza. Magarac bi bolje prolazio u životu kad ne bi mislio svojom glavom. Magarac zna koliko je glup – zato se i pravi budala. Ne bi magarac toliko radio da ne zna da je rad stvorio čoveka.
– Znaj da ću sve ovo poslati centarhalfu Milanoviću.
– Pozdravi mi ga. A on neka pozdravi Mikija, čoeka što hrani deset magaraca! Nadam se da iz mojih grafita neće zaključiti kako mrzim magarce.
– Njih dvojica neće ništa razumjeti pogrešno. No znaš i sam da će sve što o magarcima kažeš magarci upotrebiti protiv tebe.