Mogućnost okupljanja ljudi u fizičkom prostoru zadržala je veliki značaj i u doba interneta. To se posebno odnosi na zemlje u kojima je demokratija ugrožena. Kao što se pokazalo u poslednjih dvadesetak godina „globalne demokratske recesije“, postojeće institucije, uključujući i sudove, često ne uspevaju da zaustave dolazeće autokrate. Bar u nekim slučajevima, mnogo efikasnije im se suprotstavlja građanstvo na ulicama i trgovima. U isto vreme, pravo okupljanja se gotovo svuda sužava i ograničava. Čak i tamo gde autokrati nisu na vlasti, države pokazuju spremnost da se obračunavaju s pojedincima (poznati učesnici u klimatskim demonstracijama preventivno se zatvaraju), da zabranjuju određene parole (neke fraze diskutabilnog značenje tretiraju se kao neraskidivo povezane s Hamasom i mogu biti osnov za zabranu okupljanja u Nemačkoj), kao i posedovanje određenih predmeta (u Velikoj Britaniji se svakovrsni predmeti smatraju pogodnim za „vezivanje“ demonstranata za predmete u javnom prostoru i zato mogu biti osnov za hapšenje, čak i ako njihov posednik nije preduzeo nikakve radnje koje ukazuju na nameru da se „veže“). Veoma je važno da preokrenemo ovaj trend.
Sloboda okupljanja je u načelu politička sloboda koja je dosad bila najpodložnija ograničavanju: državama je lakše da kontrolišu prostor nego govor. U mnogim zemljama sudska praksa vezana za slobodu okupljanja izrazito je nerazvijena; Vrhovni sud u SAD nije razmatrao slučaj povezan sa slobodom okupljanja već oko četiri decenije. U američkom pravu ne postoji zasebna sudska praksa posvećena slobodi okupljanja; umesto toga, postoji tendencija da se sloboda okupljanja i sloboda udruživanja tretiraju zajedno, te da se sve to podvodi pod pravo na „slobodu izražavanja“, koja je usredsređena na govor kao paradigmu. Rezultat je to da ako govor nije uključen, onda, po definiciji, ne može biti ni problema s ograničavanjem; zato su u krajnjem ishodu svi oblici političkog učešća ili izražavanja „bez reči“ slabije zaštićeni.
A šta javni skup može biti ako nije govor? Jedna od mogućnosti je vezivanje značenja skupa za mesto na kom se skup održava. To je ono što Timothy Zick naziva „ekspresivnom topografijom“: okupljanje može podrazumevati ne samo slobodno izražavanje političkih stavova, nego i pronalaženje ili stvaranje prostora za okupljanje.
Kao što je dobro poznato, „doktrina javnog foruma“ razlikuje tradicionalne (ili esencijalne) javne forume, oglašene javne forume, gde su pripadnici javnosti u načelu dobrodošli na mesta gde su se bar nekada održavala javna okupljanja i, na kraju, evidentno ne-javne forume. Treba primetiti da se ovaj pristup makar implicitno oslanja na neku vrstu „prostornog originalizma“: ako se određena vrsta prostora oduvek smatrala mestom okupljanja, okupljanja na takvim mestima načelno moraju biti dozvoljena; ako je prostor samo povremeno služio kao mesto okupljanja, zaštita ovog prava je manje izvesna i može se sasvim opozvati; a ako određeno mesto „tradicionalno“ nije bilo prostor okupljanja, čini se gotovo nemogućim ostvariti pravo da se ono tako koristi. Takav prostorni originalizam možda nije problem u slučaju trgova ili zelenih površina; s tim što nemaju baš svi neprekinutu tradiciju javnih prostora okupljanja; ali čini se da su netradicionalna mesta – kao što su trgovi unutar tržnih centara ili aerodromi – kategorički isključena kao potencijalne lokacije.
Danas nailazimo na sve suptilnije metode sužavanja prava na okupljanje, mada ga se zvanično ne odričemo: visoka administrativna opterećenja i naknade mogu se tumačiti kao porez na učešće u političkom životu; politički aktivni građani moraju da plaćaju, dok svi ostali javni prostor koriste besplatno. Takvi de fakto porezi u suprotnosti su sa duhom okupljanja, budući da je to pravo, rečima Vrhovnog suda, „suštinski bitno za slabo finansirane ciljeve običnih ljudi“. Troškovi se dodatno uvećavaju ako se organizatori suoče sa znatnijim rizicima građanske odgovornosti. Kao što je Zick naglasio, posle protesta povodom ubistva Georgea Floyda 2020, neke američke države su uvele nove, nejasno definisane zakonske osnove za pozivanje na odgovornost, kao što su „podsticanje nereda“ i „nemarna organizacija protesta“. Tako se svaki organizator može tretirati kao odgovoran za nasilje na protestu, čak i ako je izričito pozivao na uzdržavanje od nasilja.
Režim dozvola se može iskoristiti za institucionalizaciju ili „birokratizaciju“ protesta i stvaranje nečega što kritičari poput Zicka s pravom tumače kao sve rigidniji „sistem upravljanja javnim redom“. Takav sistem ograničava mogućnost onih koji učestvuju u protestima da se sretnu s ostalim građanima, jer su bezbedno zatvoreni u oficijelne „mehurove“ ili „zone slobodnog govora“ – čija su druga strana zone lišene slobode govora.
Ne moramo ići iz krajnosti u krajnost, od stava da je aktivnost u fizičkim prostorima izgubila na značaju do nekritičke vere u nalepnice na branicima, što je postala totemska tačka ili svojevrsna društvena vizit-karta demonstranata: prema nalazima koje iznose Erica Chenoweth i Maria Stephan, nenasilni otpor koji uspe da mobiliše 3,5 odsto stanovništva ima ogromne šanse za uspeh (dok nasilna akcija ima više izgleda da propadne ili deluje kontraproduktivno).
To bi značilo 11 miliona ljudi na ulicama Sjedinjenih Država – a čak i Ženski marš, za koji se smatra da je bio vrlo uspešan, mobilisao je „samo“ oko 4 miliona. Kao što i sama Chenoweth upozorava, postotak od 3,5 odsto ne treba shvatati kao čvrst zakon društvenih nauka, pa ni kao recept za uspeh. Mnogi pokreti su bili uspešni s manjim brojem učesnika. Osim toga, ono što se može opisati kao „istorijska tendencija“ izmereno je u vreme kada toga niko nije bio svestan. Stvari bi mogle biti drugačije ako bi se neko čvrsto opredelio za ciljni postotak od 3,5 odsto, dok bi s druge strane nosioci moći onda mogli čvrsto odlučiti da ljude koji pružaju otpor po svaku cenu spreče da dostignu određeni prag.
Zapravo, demonstracije retko dovode do trenutne promene. Pisac i aktivista L. A. Kauffman primećuje da je možda jedini jasan primer trenutnog efekta bio protest koji se zapravo nije ni dogodio: 1941. godine, vođa pokreta za građanska prava A. Philip Randolph zapretio je F. D. Rooseveltu protestima povodom rasne diskriminacije u odbrambenoj industriji i vojsci; pre nego što je marš na Vašington organizovan, Roosevelt je popustio i potpisao uredbu o zabrani diskriminacije u odbrambenoj industriji.
Ipak, brza promena politike nije jedini pokazatelj uspeha. Izlazak ljudi i međusobno druženje mogu podići moral. Ono što se često odbacuje kao performativni deo – muzika, bubnjevi, ljudi koji paradiraju s ručno pravljenim transparentima da bi ih drugi slikali – nije stvar narcizma; naprotiv, kao što su uočili mnogi moderni mislioci, počevši od Rousseaua, to je važan deo izgradnje zajednice: politički inspirisani i inspirativni festivali nisu neka neozbiljna sporedna predstava; oni omogućuju okupljenim građanima da iskuse zajedništvo u prisustvu, kao i svoja emocionalna stanja (mnogi kipte od besa) i posvećenost zajedničkom cilju.
Istina, važno je i šta će se dalje događati. Mnogi protesti iz protekle decenije bili su u konačnom ishodu neuspešni zato što brzoj mobilizaciji putem društvenih mreža nije prethodilo strpljivo organizovanje i izgradnja delotvornih struktura za kontinuirani angažman. S druge strane, najpoznatiji protest u američkoj istoriji – Marš na Vašington 1963 – bio je završni događaj kome su prethodile godine teškog, često i veoma opasnog rada na organizaciji. Iza besprekorno izvedenog marša ostalo je mnoštvo ikoničnih slika; manje je poznato da je okupljanje bilo koordinisano s Kennedyjevom administracijom i strogo kontrolisano od strane lidera pokreta za građanska prava (dozvoljeni su bili samo odobreni transparenti; izdata je i službena preporuka za ručak koji treba poneti: sendviči s džemom i puterom od kikirikija).
Na kraju su učesnici ponovili tekst koji im je pročitao niko drugi do A. Philip Randolph: obećali su da se neće „opuštati do pobede“. Važno je i to da li okupljeni mogu održati visok nivo angažovanosti kroz razvoj jednostavnih veza u spontanim susretima na protestima. Čak i samo po sebi, ono što su lideri pokreta za građanska prava nazvali „značenjem naše brojnosti“ ne prolazi nezapaženo kod političara i, nešto manje očigledno, kod sudova, koji ne mogu ostati indiferentni prema preovlađujućem javnom mnjenju.
To su, dakle, razlozi zašto je osnovno pravo komuniciranja, koje pravnici često zanemaruju, dragoceno i zašto se mora štititi, posebno od dolazećih autokrata.