Samo nekoliko nedelja pre saveznih izbora 23. februara, Nemačka je doživela politički zemljotres. Po prvi put, glavna opoziciona stranka desnog centra, Hrišćansko-demokratska unija (CDU), oslonila se na podršku ekstremno desničarske Alternative za Nemačku (AfD) za usvajanje predloga u nacionalnom parlamentu.
Lider CDU Fridrih Merc, koji se odavno smatra izvesnim izborom za kancelara, pravdao je taj potez okrivljujući druge stranke za nespremnost da se pozabave migracijama. Dok sam predlog nije proizveo ništa konkretno, probijen je zaštitni zid demokratskih političkih partija protiv krajnje desnice. Nemačka je jedna od poslednjih velikih evropskih demokratija koja je „normalizovala“ krajnju desnicu.
Ali šta je u stvari normalizacija i na osnovu čega je treba kritikovati? Za početak, to nije isto što i ulazak u mejnstrim. Normalizacija se konkretno odnosi na racionalizaciju kršenja neke postojeće norme – u ovom slučaju, nesaradnje sa strankama krajnje desnice koje predstavljaju pretnju demokratiji – dok je „mejnstrim“ uvek relativan. Kao i koncept političkog centra, mejnstrim nema objektivan sadržaj, već se naprosto odnosi na nešto što je uobičajeno ili široko prihvaćeno.
Dakle, ulazak u koaliciju sa strankom krajnje desnice, ili saradnja s njom u zakonodavnom radu, predstavlja oblik normalizacije, dok bi usvajanje retorike krajnje desnice bio primer ulaska u mejnstrim. Uvesti neko pitanje u mejnstrim znači skrenuti pažnju na njega i postaviti ga na način na koji krajnja desnica to želi. Otuda, sociolozi odavno upozoravaju da krajnja desnica dobro prolazi na biralištima ako u predizbornoj kampanji dominiraju njene teme.
Budući da prodemokratski političari ne žele da ostave utisak ciničnih oportunista, obično nastoje da opravdaju normalizaciju. Oni mogu prosto da tvrde da je norma i dalje na snazi, a da se sporni postupak ne može kvalifikovati kao njeno kršenje. Merc se opredelio za tu opciju kad je rekao da mu je cilj da smanji izbornu bazu AfD-a. Ali taj argument nije uverljiv. Suparničke stranke često završe u koalicijama, a činjenica da su im programi suprotstavljeni ne znači da nikad ne sarađuju.
Druga opcija je jednostavno proglasiti normu nevažećom. Decenijama se smatralo da je Italijanski društveni pokret (MSI), zasnovan na nostalgiji za Musolinijem i fašizmom, apsolutno neprihvatljiv. Poput komunista, nalazili su se izvan arco costituzionale („ustavnog luka“) koji je obuhvatao stranke koje su u osnovi prihvatile posleratni demokratski ustav Italije. Ali onda je došao Silvio Berluskoni, pionir normalizacije, koji je sugerisao da je antifašistički konsenzus ili zastareo ili da je reč o levičarskoj zaveri protiv desnice. Njegova stranka je 1994. formirala koaliciju sa MSI.
Sledeća opcija bi bila sačuvati normu, uz insistiranje na tome da se ona ili ne odnosi na određenu stranku, ili da je manje važna od drugih političkih imperativa. Setimo se da je aktuelna premijerka Italije, Đorđa Meloni svoju političku karijeru započela u omladinskoj organizaciji MSI. Za mnoge političare, i u Italiji i izvan nje, njena stranka Italijanska braća (Fratelli d’Italia) – direktni potomak MSI – predstavlja savršeno prihvatljivog partnera. Čak i oni koji još uvek oklevaju da sarađuju sa najdesnijom italijanskom vladom od Drugog svetskog rata, mogu da se pozovu na važnija pitanja – kao što je potreba za jedinstvenom podrškom Ukrajini – kako bi tu saradnju opravdali.
Slična logika važi i u Austriji, gde je Narodna partija desnog centra u početku isključivala saradnju sa Herbertom Kiklom, predsednikom krajnje desne Slobodarske partije. Pošto su pregovori o koaliciji sa levim centrom propali, Narodna partija je ušla u pregovore sa Kiklovom strankom, u ime očuvanja kontinuiteta vlasti u Austriji. I ti razgovori su propali, ali je Narodna partija u tom procesu signalizirala Austrijancima da je Kikl ipak prihvatljiv izbor (što će bez sumnje biti od pomoći Slobodarskoj partiji na sledećim izborima). Razumno je pretpostaviti da su mnogi Austrijanci glasali za Narodnu stranku na poslednjim izborima upravo zato što je obećala da neće normalizovati krajnju desnicu; nejasno je da li će joj ponovo pokloniti poverenje posle očigledne izdaje tog obećanja.
Još podmuklije su situacije u kojima krajnja desnica ima presudan glas, čak i kada njeni lideri nisu na visokim funkcijama, pa samim tim ne snose odgovornost. U Švedskoj, na primer, aktuelnu manjinsku vladu podržavaju krajnje desničarske švedske demokrate; u Francuskoj, vlada – koja takođe nema većinu u parlamentu – zavisi od milosti Nacionalnog okupljanja Marine Le Pen; u Holandiji, krajnja desnica sedi u vladi, ali njen lider Gert Vilders – koji u potpunosti kontroliše stranku kao njen jedini formalni član – deluje iz pozadine.
Normalizaciju je lakše prepoznati nego uvođenje u mejnstrim. Ali da bi se ona shvatila kao problem, potrebna je pažnja javnosti i istaknutih ličnosti koje će od kršenja normi napraviti skandal, umesto da to normalizuju. Birači se oslanjaju na elite; ako političar koji se smatra mejnstrimom, tretira neku stranku kao normalnu, javno mnjenje će se tome uglavnom prikloniti. Štaviše, istraživanja pokazuju da se takvo prihvatanje širi preko pristalica stranke mejnstrima koja je pokrenula proces, i na kraju se proteže na građanstvo u celini.
Jednom kada dođe do normalizacije, praktično ju je nemoguće poništiti. Značaj uvođenja u mejnstrim nešto je drugačiji, jer tu od političara zavisi koje teme će izdvojiti kao bitne i kako će ih tretirati. Krajnje je vreme da političari shvate da nekritičko usvajanje stavova krajnje desnice – koji su često loše prikriveni pozivi na mržnju prema nekoj društvenoj grupi – nije samo nemoralno. To takođe postaje gubitnička ponuda na biralištima.