Iako se čini da Netanjahu nema kud nakon prihvatanja mirovnih pregovora, oprez je i dalje prisutan. Izraelska javnost zna da premijerova saglasnost (njega i koalicioni partneri nazivaju lažovom) ne znači da će on sprovesti prihvaćene obaveze. Bio je primoran da se potčini volji američkog predsednika, ali postoji opasnost da će otezati i kupovati vreme kako bi nastavio sa ratom, što se vidi i po nastavku bombardovanja Gaze uprkos pozitivnim signalima od strane Hamasa. Toj bojazni doprinosi i napad na brodove međunarodne flotile Sumud i ponižavajući tretman zarobljenih aktivista kojima su bili uskraćeni voda, hrana i lekovi.
Ipak, premijer je u načelu pristao, a vlada će ga po svoj prilici slediti (Smotrič i Ben Gvir uprkos pretnjama ostaju u vladi). Najvažnije je da se zaustavi uništenje Gaze. Očekivalo bi se da u medijskom prostoru jedina tema bude njeno razaranje, ali znatan broj nezavisnih analitičara pažnju i dalje posvećuje mobilizaciji građana protiv Netanjahua i izborima koji bi trebalo da se održe sledeće godine. Zbog toga je zamagljena granica između borbe protiv premijera i zahteva za prekidom rata. Glavni argument antibibijevske kampanje je da premijer drastično menja identitet zemlje pretvarajući je u neku vrstu mesijanske države, pa je borba protiv njega krucijalna za opstanak Izraela. Prihvatanje stava da je to najvažnije društveno pitanje ujedno znači odvraćanje pažnje od genocida u Gazi i etničkog čišćenja Zapadne obale, tema koje ostaju u senci borbe za „liberalnu državu“.
Čuju se jadikovke da će Izrael postati Mađarska, iako o tome sada može samo da se sanja: zločini u Gazi i na Zapadnoj obali daleko nadilaze Orbanovo pravno nasilje. Upadljivo je koliko se malo pažnje pridaje činjenici da je premijer zajedno sa Galantom traženo lice na poternici Međunarodnog krivičnog suda. Građani Izraela još uvek misle da je moguće zamajavati svet Bibijevim odnosom prema pravosuđu i medijima, jer tako i sebe mogu ubrojati u njegove žrtve.
Jedan deo javnosti se nada povratku na scenu levice (ili onoga što je ostalo od nje) i njenom ponovnom ulasku u politiku, koju ona napušta još od kraja osamdesetih i nestaje u lukrativnijim oblastima finansija i IT sektora. Uz poziv na povratak levice u politiku ide i zahtev da država preuzme ulogu inicijatora mirovnog procesa. I zaista, nakon ubistva premijera Rabina 1995. država se povukla iz mirovnih pregovora i taj zadatak prepustila desnici koja je preuzela i vođenje države. U praksi to znači da je sve vezano za istinski mirovni proces bilo prepušteno nevladinim organizacijama koje se jedine bave izgradnjom veza između Jevreja i Palestinaca kako bi se ljudi pogođeni konfliktom upoznali i razumeli patnju druge strane. Slabosti ovog pristupa su se ispoljile odmah posle 7. oktobra, a naročito nakon invazije Gaze: uzajamna empatija je nestala a ojačalo razočarenje u saborce s druge strane.
Predstavnici nevladinih organizacija smatraju da je težnja ka miru pre svega politički projekat kojim se menja sistem u kome ljudi žive, a ne rezultat ličnih odnosa među ljudima. Ali to podrazumeva da Izrael poseduje kapacitete za promene, dok realnost pokazuje da bi oni tek trebalo da se izgrade. Izraelska levica odbija da prizna da su patnje Palestinaca strašnije od svih napada na vrhovni sud i pravnu savetnicu vlade. Jer i ove institucije snose deo krivice za odnos prema Palestincima od kojih se očekuje da prihvate jevrejsku nadmoć kao prirodno stanje stvari. Porazno je to što Gaza nije u fokusu liberalne elite, jer to je ispit humanosti izraelskog društva na kome je zemlja pala i jedino kroz drugačiji odnos prema Palestini to društvo može povratiti svoju ljudskost. Umesto toga se raspreda priča o Izraelu posle rata kao „jevrejskoj i demokratskoj“ državi, iako bi od te floskule moralo pod hitno da se odustane ako se želi da svet opet prihvati Izrael posle počinjenih ratnih zločina. Bez toga i priča o normalizaciji odnosa sa arapskim zemljama i uklapanju u region nema budućnosti.
Izraelska levica još jedino nije probala da preuzme odgovornost za počinjene zločine, a bez toga istinski mir neće biti moguć. Fantazija da će Gaza nestati, da će postati odgovornost nekog drugog (Evrope) je zajednička utopija levice i desnice. Činjenica je da i levica strahuje od Izraela kao države svih svojih građana. Ceo politički spektar očekuje da Palestinci nastave da žive pod izraelskom upravom, zauvek potčinjeni (što bi htela desnica) ili dok ne dođe do razdvajanja dva naroda (što želi levica). U ovom ratu je levica osuđivala retoriku desničara, ali ne i učinjena zlodela. Dve godine je izbegavala da se prema njima jasno odredi, jer nema snage za kritiku vojske. Taj nemušti stav je takođe doprineo činjenju genocida. Umesto osude vojnih operacija, levica je uz ostatak društva učestvovala u radu ubilačke mašine slanjem svoje i tuđe dece u rat.
Orli Noj, predsednica nevladine organizacije B’Tselem, navodi da će izraelsko društvo morati da prođe kroz denacifikaciju kako bi se vratilo u naručje čovečanstva: „Neizbežno ćemo morati da se vratimo nazad, do Nakbe, do masovnih deportacija, do masakra, do eksproprijacije zemlje, rasnih zakona, do percepcije urođene superiornosti koja je dovela do ovog arogantnog prezira prema životima starosedelaca, njihovoj imovini i njihovom dostojanstvu i ukradenoj budućnosti njihove dece, sve dok ne shvatimo smrtonosni mehanizam koji je bio ugrađen u nas kako bismo ga mogli iskoreniti“. Izrael je daleko od tog trenutka. U društvu nema aktera koji bi počinioce izveo pred sud, niti ima nagoveštaja bilo kakvog priznanja i pokajanja. Dok se istina zataškava, Izraelci žive u lažnoj stvarnosti koju su kreirali državni organi i mediji.
Stvorene mehanizme savezništva države i građana oko počinjenih zločina u ime odbrane nacije je teško razbiti. Ni veličanstvena borba građana Srbije koja se vodi skoro godinu dana ne uspeva da ukloni aveti iz ružne prošlosti, jer se nikada nije došlo do osude ratnih zločina iz devedesetih. Iako se jedinstvo demonstranata u borbi protiv režima zasniva i na nadi da bi se sada pravili drugačiji izbori, mehanizam saučesništva u zločinima je i dalje prisutan. U Srbiji su obeležene godišnjice NATO bombardovanja i Oluje, ali ne i genocida u Srebrenici. Po pitanju srpskih ratnih zločina građani Srbije imaju isti stav kao režim. Da bi se ta neprijatna istina prikrila, preispitivanje savesti je čini se opet ostavljeno za neko drugo vreme i neke nove ljude.