Iako je Netanjahu dozvolu za atentat na Nasralu nevoljno dao tek po dolasku u Sjedinjenje Države, nema sumnje da je likvidacijom vođe Hezbolaha i njegovih bliskih saradnika premijer učvrstio svoju poziciju u zemlji. Mera radosti i veselja koja u Izraelu prati Nasralino ubistvo, uz ispijanje araka u televizijskim studijima i deljenje čokoladica prolaznicima na ulici jeste pokazatelj da je za rejting to bio pun pogodak.
Ne prestaje ni oduševljenje s kojim se prate vojne operacije u Libanu. Cela godina ratovanja u Gazi nije ugušila entuzijazam Izraela za novi ciklus nesreće i užasa. Kao da se samo čekalo nešto što će vratiti energiju i snagu zemlji kojoj nije dovoljan rat protiv Hamasa za koji se u mejnstrim medijima već mesecima govori da jenjava. Nije to pravi rat, kažu kritičari, ignorišući činjenicu da svakodnevno imamo na desetine ubijenih.
Sada je počela i kopnena invazija na Liban, navodno sa jedinim ciljem da se Hezbolah natera na povlačenje iza reke Litani. Ali pitanje je da li će se Izrael time zadovoljiti, jer u prošlosti nijedan premijer nije znao da se zaustavi. Uvek se počinjalo sa bezbednosnim ciljem, a onda se nastavljalo sa željom da se na čelu Libana postavi marionetska proizraelska vlada.
Objašnjenje koje je vlada dala građanima za rat koji se od sporednog polako pretvara u glavni, jeste da Izrael želi da prekine vezu između dešavanja u Gazi i Libana, odnosno da natera Hezbolah da prestane da podržava Hamas. Moto rata u Gazi je bio apsolutna pobeda (potpuno uništenje Hamasa), a moto ovog rata je povratak stanovnika severa kućama. Mediji ovaj rat nazivaju ispravnim. Očistiti, osvojiti, okupirati su najčešće reči koje se čuju. Javnost je pokorna i poslušna, pre svega zahvalna što neko (konačno!) nešto čini za žitelje Izraela. „Uprkos anksioznosti i strahu, osećam olakšanje“, kaže žena koja živi na severu u izjavi za kanal Kan 11. „Samo neka nastave, nemamo više snage. Čekali smo da počnu da tuku po severu.“
Ratno stanje je u potpunosti normalizovano i niko ne poziva na prekid vatre. Svi, od opozicije do glavnih medija su se svrstali uz Netanjahua. Koaliciji se od nedelje pridružio i Netanjahuov veliki protivnik Gidon Saar sa svoja četiri mandata. Nema više optužbi da Netanjahu sve radi iz ličnih i političkih motiva. Nastupio je potpuni konsenzus, bez protivljenja, postavljanja uslova ili rokova. Predviđanja su da će ovaj rat biti dug: svi se slažu da zbog vraćanja stanovnika na sever mora postojati spremnost za dugu borbu bez vremenskog ograničenja.
Kako prekinuti ovaj krug nasilja? Preduslov je da Netanjahuova vlada padne, što trenutno izgleda nemoguće jer nikom nije u interesu da je ruši. Dugoročniji cilj bi trebalo da bude stvaranje mladih generacija sa drugačijim vrednostima. Gil Gertel, autor koji se bavi izraelskim obrazovanjem kaže da bi se zbog bolje budućnosti moralo nešto menjati u školama jer društvo nije u stanju da proizvede drugačije odgovore na probleme osim novih eskalacija nasilja.
U pitanju je velik izazov jer izraelsko obrazovanje uključuje različite sektore čija fragmentacija potiče još iz vremena kada je britanska uprava izbegla da donese zakon o zajedničkom državnom obrazovanju. Pošto je osnovan Izrael, Ben Gurion je pokušao da u ovako podeljenom obrazovnom sistemu odredi školski minimum koji će biti obavezan za sve, ali su se religiozne partije usprotivile tom predlogu i on je propao. Tako se dogodilo da ministarstvo obrazovanja određuje program samo za 37,2 posto učenika, jer pored državnog obrazovanja postoji još 14 odvojenih obrazovnih sistema koji su pod privatnom upravom ili su nezavisni[1].
Gertel smatra da se promena ne može dogoditi bez saradnje liberalnog dela javnosti sa arapskom zajednicom oko dogovora o građanskoj državi: taj dogovor bi trebalo da bude okosnica novih vrednosti. Da bi se to ostvarilo potrebno je priznanje prava na samoodređenje svake grupe u društvu, odnosno priznanje palestinske nacije. Jevrejska liberalna manjina mora izabrati s kim će biti u savezu: da li sa onima koji su za jevrejsku državu (kao što je to do sada bio slučaj) ili će napraviti partnerstvo sa onima koji su za građansku.
Liberalna javnost bi morala da bude motivisana za partnerstvo jer posledice rata se odražavaju na slobode koje su do sada bile uobičajene u zemlji. Jedna se tiče statusa pripadnika LGBTQ+ zajednice, na šta ukazuje istraživanje u kom su učestvovali učenici između sedmog razreda osnovne škole i četvrtog razreda srednje. Oko 45 posto ispitanika je primetilo promenu u odnosu prema LGBTQ+ osobama u obrazovnim ustanovama, a više od polovine učenika je odgovorilo pozitivno na pitanje da li vide smanjenje nivoa podrške od strane učenika i nastavnika zbog rata. Oko 63 posto ispitanika je kazalo da su bili izloženi uznemiravanju i verbalnom nasilju vezanom za seksualnu orijentaciju, kao i identitetsku politiku na društvenim mrežama, dok oko 41 posto potvrđuje da su nasilje trpeli u školskom prostoru. Istraživanje pokazuje da se vrši dehumanizacija LGBTQ+ zajednice. Čak 92 posto ispitanika je izjavilo da je bilo izloženo uvredama kada se reč „homo“ koristila kao psovka, kao i da je traženo od njih da dokažu lojalnost. Usled pogoršanja atmosfere u zajednici u kojoj žive, oko 47 posto je odlučilo da ponovo sakrije svoju seksualnu orijentaciju.
Druga posledica je pojačani pritisak na liberalne sredine u zemlji, posebno na Tel Aviv, sa ciljem da se izmeni karakter i način života u gradu. U tu svrhu služi zahtev religioznih grupa da se organizuju molitve za nastupajući Jom Kipur u javnom prostoru u kom bi žene bile razdvojene od muškaraca. Prošle godine je sekularna zajednica odbranila javni prostor uz fizičke incidente. Novina je što se nakon ovogodišnjih lokalnih izbora, u gradskom veću našao i predstavnik desničarske partije Jamina koja je mnogo spremnija da „u ime demokratskih načela“ pristane na nedemokratske zahteve.
Kada sagledava bezizlaznost situacije, liberalna javnost se konstantno fokusira na dve tačke. Jedna je nedostatak finansijskih sredstava kakva su bila dostupna tokom protesta protiv pravosudnog prevrata, a druga je odlazak ljudi iz zemlje što se vidi kao pretnja za demokratski potencijal društva. Uvidi su tačni, ali ono što im nedostaje jeste priznanje da je glavni problem ipak to što niko ne osporava vladajući narativ. Opozicija je potpuno beskorisna: u ovom političkom haosu od nje dolazi predlog da se zauzme pogranična libanska teritorija koja će biti u funkciji bezbednosnog pojasa.
Konstantni ratovi koje vodi od osnivanja pokazuju da Izrael nema prijatelje u svetu: pravi prijatelji ne bi pomagali moralno posrnuće zemlje dok bezumno ulazi u sukobe uništavajući sve oko sebe. To je slučaj i sa premijerom Netanjahuom koji više ne bira društvo otkako svetski lideri izbegavaju da se sretnu sa njim. Valjda ga je zato nakon govora pred praznom salom u zgradi Ujedinjenih nacija čekao Aleksandar Vučić. Ali izgleda da to Izraelcima nije važno sve dok naoružanje i dalje bez prekida stiže u zemlju.