O velikom stepenu netolerancije i ideološkog pritiska koji trenutno postoji u Izraelu dovoljno govori odnos prema onima koji zahtevaju da se oteti oslobode po svaku cenu, kao i odnos prema organizovanju male grupe majki vojnika koje traže da se oni koji učestvuju u vojnoj invaziji Gaze vrate u Izrael. Nakon početnog, naizgled jedinstvenog stava oko pitanja otetih, u izraelskom društvu je brzo usledila podela javnosti oko zahteva za oslobađanjem talaca. Oteti su postali omražena grupa u društvu kada je postalo jasno da pojačane vojne operacije ne idu u korist njihovog oslobađanja i kada su dva proklamovana ratna cilja (uništenje Hamasa i vraćanje talaca) počeli da smetaju jedan drugom. Želja za osvetom zbog oktobarskog napada je nesrazmerno ojačala, a na zahteve da se taoci oslobode sada se gleda kao na nešto što ideološki pripada levici i predstavlja prepreku realizaciji osvetničkog plana. Kako vreme odmiče, taoci ostaju u senci želje da se Palestinci kazne zbog Hamasovog napada. Tužna činjenica je da ni za vojsku spasavanje otetih građana nije na prvom mestu i da u vojnim redovima ne shvataju kolika će biti društvena cena zanemarivanja sudbine kidnapovanih. Ovde se ne radi samo o činu vraćanja otetih Izraelaca, već o narušavanju sporazuma o poverenju između vojske i građana koje može izazvati veću traumu u zajednici nego 7. oktobar.
Iako dan u Izraelu počinje vestima o sve većem broju poginulih vojnika u Gazi, grupu koja traži da se vojnici povuku nazad u zemlju čini samo šezdesetak roditelja. Ne vidi se otpor nastavku rata, čini se da su prevladali ćutanje, rezigniranost i mirenje sa odlukama vlade i vojnog kabineta. To vrlo dobro osećaju i majke vojnika, od kojih su neke dugogodišnje aktivistkinje i protivnice okupacije, koje vide šta se događa palestinskim civilima, ali su svoj zahtev svele samo na prekid kopnene operacije. Njihova bojazan je da ako budu tražile više, neće uspeti da ostvare ni ovaj jedan zahtev. Ipak, ni svedeni zahtev za povlačenjem kopnenih trupa nije naišao na dobar prijem u javnosti koja sada od vojske jedino traži odlučan i snažan odgovor koji će zadovoljiti potrebu za odmazdom. U izraelskom javnom diskursu trenutno nema mesta racionalnosti i stoga poziv majki izaziva neprijateljsku reakciju i negodovanje dela javnosti.
Osvetničko raspoloženje javnog mnjenja je identično osećanju koje dominira i u vojsci. Izraelski sociolog Jagil Levi koji se bavi militarizmom u izraelskom društvu, pokušao je da pruži objašnjenje za podudaranje raspoloženja javnosti i vojske. On podseća da u samoj vojsci godinama postoji pobuna protiv starih vrednosti zbog religizacije koja je uzela maha i koju sprovode dve uticajne društvene grupe. Jednu čine vojnici hardalim nacionalisti, a drugi su oni koji sebe definišu kao mizrahi tradicionaliste koji služe u policijskim redovima na Zapadnoj obali. Poslednjih decenija se dogodila promena i vojska sada više naginje religioznoj populaciji sa periferije, dok je u prošlosti njeno glavno uporište činila sekularna srednja klasa.
Teokratizacija izraelske vojske koja se ustalila od Druge intifade i povlačenja iz Gaze, tekla je zajedno sa jačanjem uticaja rabina u vojnim obrazovnim sektorima. Religiozni vojnici koji dolaze iz organizovanih struktura sada čine kritičnu masu u operativnim jedinicama. Podaci pokazuju da se broj oficira koji dolaze iz religioznih državnih škola poslednjih godina povećao sa 2,5 posto na 35 posto. Njihova regrutacija se organizuje kroz programe koji kombinuju učenje Tore i vojnu obuku. Religiozne strukture diktiraju uslove koji obuhvataju posebne svetonazore kao što je negativan stav po pitanju regrutacije devojaka ili odbijanje da budu uključeni u rasformiranje nelegalnih jevrejskih naselja na teritorijama. Njihov veliki uticaj se najjasnije vidi kroz plasiranje emocionalnih pokretača kao što je osveta, što je u kontradikciji sa statusom vojske u modernom društvu jer se vojni međunarodni legitimitet zasniva na razumevanju da je reč o akteru koji dela racionalno. Zato je neprihvatljivo da osveta bude deo javnog narativa ili unutrašnji motiv vojske, pa ipak su danas postali uobičajeni pozivi na osvetu koji se čuju u redovima oficira i pojavljuju na snimcima, zajedno sa delovima verskih tekstova kojima se poziva na ubistva i na obnavljanje naselja u Guš Katifu.
Nije samo pokretački motiv izraelske vojske problematičan, njene aktivnosti su predmet istrage respektabilnih međunarodnih institucija. Visoki izvestitelji Ujedinjenih nacija su u februaru 2023. optužili Izrael za domicid zbog odgovornosti za sistematsko rušenje kuća na Zapadnoj obali čemu su sada pridodate posledice bombardovanja Pojasa Gaze u ovom ratu. Prema podacima organizacije Shelter Cluster Palestine, koja objedinjuje organizacije UN i humanitarne organizacije, od početka rata je uništeno oko 70 posto stambenih jedinica u Pojasu Gaze (nisu svi delovi ujednačeno stradali). Pored toga, vojska je srušila palestinski parlament, vrhovni sud, bolnice, škole koje su služile kao sklonište, univerzitetski kampus. Stručnjaci tvrde da se boja Gaze zbog jačine razaranja, kada se posmatra iz svemira, promenila.
Međunarodni krivični sud u Hagu je 2021. godine pokrenuo istragu zločina počinjenih u prethodnom ratu u Gazi iz 2014. godine, za koje su optuženi zvaničnici Hamasa i Izraela, a sada je ona proširena i na period od 7. oktobra. Nakon poziva suda da se dostave svi relevantni podaci, organizacija Democracy for the Arab World Now (DAWN) koju je osnovao ubijeni saudijski novinar Džamal Kašogi, poslala je imena 40 izraelskih vojnih dužnosnika kao i dokaze koji ih terete. Lista obuhvata ministra odbrane Joava Galanta, načelnika generalštaba Herciju Halevija i portparola vojske Daniela Hagarija, koji se optužuju za neselektivno bombardovanje, prisilno raseljavanje, upotrebu gladi kao oružja, sprečavanje humanitarne pomoći, nerazlikovanje civila i vojnih ciljeva, uništavanje imovine, uništavanje verskih i kulturnih mesta.
Izrael ne priznaje ovaj sud koji se bavi istragom privatnih lica za koje se sumnja da su počinili zločin, ali jeste potpisnica konvencije o genocidu. Na osnovu nje Međunarodni sud pravde ima ovlašćenje da sasluša tužbu koju je 30. decembra podnela Južnoafrička Republika, a kojom se traži otvaranje istrage zbog ratnih zločina u Pojasu Gaze. Iako proces može da traje godinama, Južnoafrička Republika zahteva da se donese privremena naredba protiv Izraela kojom će se izdejstvovati momentalni prekid vatre. Osnovu za tužbu čine prijave o zločinima protiv čovečnosti i ratnim zločinima, kao i onima koji ispunjavaju uslov da se kvalifikuju kao genocid. Tužba je vrlo detaljna i čak sadrži delove uzete iz izraelskih medija koji obuhvataju teške izjave ne samo zvaničnika već i samih komentatora i novinara. Izraelski visoki pravosudni službenik je upozorio vojsku i načelnika generalštaba da će, ako sud donese odluku o prekidu vatre, Izrael morati tome da se povinuje. U tužilaštvu i vojsci se već vrše pripreme u slučaju moguće političke izolacije države, sankcija i bojkota izraelskih firmi.
Iako stravične optužbe stoje protiv vojske, one se ne shvataju ozbiljno i u zemlji se i dalje govori o neupitnoj ispravnosti i etičnosti izraelskih vojnika i oficira. Masovno ubijanje palestinskih civila i užasno razaranje Pojasa Gaze ne stiže do svesti građana i izgleda da će tako i ostati. Pozicija žrtve oslobađa državu i građane od odgovornosti, pravdajući učinjene korake strahotama koje je proizveo oktobarski napad, dok se svaka kritika tumači kao vid antisemitizma. Izraelska javnost još uvek oplakuje samo sebe, a na političkom horizontu trenutno nema nikoga ko bi je suočio sa implikacijama dela preduzetih u njeno ime.