Od konstatacije premijera Baraka iz oktobra 2000. godine da ne postoji partner s kojim bi se pregovaralo, stiglo se do stava da se na drugoj strani ne nalaze ljudska bića vredna poštovanja. Od škrabotina po ulicama „dobar Arapin je mrtav Arapin“ došlo se do nekoliko desetina hiljada ubijenih Palestinaca. Znakova za uzbunu je bilo mnogo, ali se kroz medije i obrazovni sistem govor mržnje normalizovao i postao uobičajen. Tek je rat u Gazi razotkrio dimenzije dehumanizacije Palestinaca koja se sada ogleda i u besu zbog radosti kojom su Palestinci dočekali aktuelno primirje i oslobađanje palestinskih zatvorenika. Komentari koje političari, novinari pa i građani izgovaraju u javnom prostoru pokazuju u kojoj meri je izraelsko društvo zatrovano netrpeljivošću i prezirom prema svemu palestinskom.
Još uvek je neizvesno da li će se Izrael pridržavati sporazuma o prekidu vatre u Pojasu Gaze jer ono što se dešava na terenu izaziva sumnju u Netanjahuovu volju da smiri situaciju u regionu. Predstavnici koalicije se prema sporazumu sa Hamasom odnose kao prema privremenoj pauzi u sukobu koji će se u nekom trenutku nastaviti (najkasnije posle povratka otetih). Tome treba dodati i da se Izrael, uprkos preuzetim obavezama, još uvek nije povukao iz južnog Libana, pravdajući svoj ostanak nemogućnošću libanske vojske da garantuje bezbednost.
Velikom nepoverenju u posvećenost Izraela da razreši krizu doprinose i vojne operacije na Zapadnoj obali, koje je vojska preduzela odmah pošto je prekid vatre u Gazi stupio na snagu. Već nekoliko nedelja traje akcija „zatiranja terorizma“ na Zapadnoj obali, koja se sastoji od proterivanja stanovništva i rušenja palestinskih kuća. Izvršena je vojna invazija na Dženin, Tulkarem i još nekoliko gradova u kojima je vojska zatvorila sve ulaze. Na blokadu gradova i vojnu invaziju se nadovezuju napadi naseljenika, koji su dobili zeleno svetlo da se svete i maltretiraju stanovništvo kao utehu zbog oslobađanja palestinskih zatvorenika. Nasilje je posebno pojačano nakon ukidanja mere administrativnog pritvora za Jevreje, ali i odluke novog američkog predsednika da suspenduje sankcije naseljenicima koje je uvela Bajdenova administracija prošle godine.
Prema podacima organizacije Ješ Din, u poslednjih 20 godina je samo 3 odsto slučajeva nasilja prema Palestincima završeno podizanjem optužnice. Preko 60 odsto istraga je zatvoreno jer počinilac nije lociran. Dok su se ranije istrage o ubistvima na Zapadnoj obali otvarale automatski, to više nije slučaj. Incidente najpre proverava vojno tužilaštvo, koje u većini slučajeva donosi odluku da ne pokreće istragu. Palestincima na Zapadnoj obali nije garantovana minimalna sigurnost, dok država štiti naseljenike. Kneset je nedavno doneo zakon kojim se Jevrejima olakšava sticanje nekretnina na Zapadnoj obali ukidanjem preduslova o registraciji firme.
U ratu 1948. Izrael je uništio oko 500 palestinskih sela koje nikada nije obnovio. Hamas je nedavno izašao sa podacima da je 69 posto infrastrukture u Gazi uništeno. Ponovna izgradnja će koštati najmanje 18,5 milijardi dolara i trajaće barem pet godina, za šta Hamas nema kapacitete. Izrael ne samo da ne namerava da pomogne u obnovi, već čini sve da i druge u tome spreči. Kneset je u oktobru prošle godine doneo odluku o zabrani rada UNRWA, koja je prekinula sa radom krajem januara. Izrael ne brine o socijalnim, medicinskim i obrazovnim uslugama koje je prema međunarodnom zakonu obavezan da obezbedi. Zvaničnici malo pažnje pridaju apokaliptičnoj situaciji i više su usredsređeni na mogućnost da Egipat i Jordan pod Trampovim pritiskom prime palestinske izbeglice.
***
Raspisivanje prevremenih izbora o kojima se govori bi moglo da bude nada za Izrael, ali ne zbog mogućeg zaokreta koji bi napravile cionističke partije.[1] Situacija je s te strane beznadežna, jer se javnost u poslednje vreme pomerila sasvim udesno. Prema poslednjem istraživanju Kanala 13, najviše izgleda bi imao bivši premijer Naftali Benet sa čak 29 mesta u Knesetu (Likud u tom slučaju dobija 24). Iako nije aktivan na političkoj sceni, njegovo ime se pojavljuje od početka rata u Gazi i smatra se da jedino on može da pobedi Netanjahua. Ovaj bivši ministar odbrane i ministar obrazovanja u Netanjahuovim vladama, a pre svega nekadašnji predsednik Veća Jude i Šomrona, nametnuo se kao prihvatljiva opcija čak i za liberalnu javnost. Na jevrejske birače teško da može da se računa, jer su oni duboko uronjeni u nacionalne teme. To objašnjava i zašto opozicione cionističke partije odbijaju saradnju sa arapskim partijama u borbi protiv Netanjahua. Ujedinjene arapske stranke bi mogle da donesu promenu. Ako izlaze samostalno one ne prelaze 11 mandata (Balad čak ne prelazi cenzus), ali bi ujedinjene mogle da imaju značajniju ulogu. Optimisti predviđaju da bi zajednička lista arapskih partija mogla da osvoji čak 20 mesta u Knesetu.
Trebalo bi ipak reći da je veoma neizvesno kako će rat uticati na političko delovanje i učešće na izborima palestinsko arapskih birača.[2] Na poslednjim izborima u novembru 2022. slaba izlaznost kao posledica razočaranja zbog raspada Zajedničke liste dovela je do njihove marginalizacije. Raspadom koalicije je protraćen uspeh stečen na izborima 2019. kada su ujedinjene arapske partije dobile 15 mandata. Arapsko palestinski birači predstavljaju ozbiljnu društvenu i političku snagu koja se mora iskoristiti kao pritisak na cionističke stranke, posebno one koje su nekada bile spremne na savez sa njima. Istorija izbora pokazuje da su partije centra i levice uvek zavisile od njihovih glasova. Politička neutralnost Arapa je 1996. dovela do pada Šimona Peresa i dolaska Netanjahua na vlast, kao što je i bojkot na izborima 2001. doveo do pada Ehuda Baraka i formiranja vlade Arijela Šarona. Zbog toga bi arapsko palestinski građani, kao i onaj jedan posto jevrejskih birača koji glasa iz ideoloških razloga (a ne nacionalnih), morali biti ohrabreni da u što većem broju izađu na birališta. Politički aktivisti predlažu razne akcije protiv vrhovnog suda, Kneseta i drugih državnih organa. Bojkot izraelskih proizvoda na teritorijama se tokom Prve intifade takođe pokazao kao efikasan.
Izrael je iz stanja kontrolisanog nasilja, koje je bilo karakteristika prethodnih decenija, da iskoristim izraz Šaula Mišala, prešao u bezumnu i ostrašćenu osvetu nad Palestincima. Uz pomoć američke administracije, a možda i ostatka sveta, on će po svoj prilici nastaviti da ignoriše moralne i krivične implikacije rata u Gazi. Brutalnost i okrutnost u sprovođenju vojnih operacija su dokumentovane i snimcima koje su načinili sami vojnici. Mnogi od njih bi morali biti procesuirani, ali će se umesto toga vratiti svojim civilnim životima, biti poštovani i cenjeni na svojim radnim mestima i u svojim porodicama. Mi u Srbiji znamo kako izgleda slavljenje ratnih zločinaca i ravnodušnost prema žrtvama srpskih vojnih i paravojnih formacija u bivšoj Jugoslaviji. Da li se sa aktuelnim studentskim buntom taj period završava, da li možemo bez bojazni da kažemo da je lekcija naučena i da se od sada brani život kao najviša vrednost pokazaće vreme pred nama. Videćemo i koliko vremena je potrebno da Izraelci shvate cenu svojih loših istorijskih odluka.