Nižu se loši dani za Netanjahua. Najpre je okružni sud u Jerusalimu odbio premijerov zahtev da odloži svedočenje zakazano za 2. decembar u krivičnom procesu koji se vodi protiv njega, a zatim je Međunarodni krivični sud izdao nalog za njegovo i hapšenje sada već bivšeg ministra odbrane Joava Galanta. Prvoj odluci se liberalna javnost obradovala, a onda se zbog druge po ko zna koji put svrstala uz režim sumnjičeći svet za antisemitizam. Opet se pokazalo da koruptivne radnje premijera nailaze na osudu, ali da ne postoji spremnost da se otvoreno govori o onome što Izrael čini u Gazi. Umesto da se razgovara o palestinskim žrtvama i ratnim zločinima, u fokusu su „uništeni ugled zemlje“ i mogući embargo na uvoz naoružanja.
U Izraelu su i dalje, nakon više od 13 meseci rata, uvereni da se optužnica mogla osujetiti taktičkim potezima. Da se omogućio nesmetani prolaz humanitarnoj pomoći, da su se zauzdali radikalni političari, da su mediji balansiranije izveštavali o ratu, slika o Izraelu bi bila povoljnija i slučaj ne bi došao do suda. Pitanje je kada će Izrael otvoriti temu ratnih zločina. Da li će možda nalog za hapšenje čelnih ljudi zabrinuti vojnike i oficire? Poslednjih nedelja se govori o smanjenom odzivu rezervista, ali se to pripisuje umoru i ekonomskim problemima vojnika, a ne njihovim moralnim dilemama. Tu i tamo se pojavi anonimno pismo vojnika sa fronta koji govore o ratu sa etičkog aspekta i o strašnoj destrukciji koja će uticati i na živote izraelske dece, ali takvih glasova još uvek nema dovoljno.
Rat se nastavlja, kao i priprema severa Pojasa Gaze ako ne za direktno pripajanje, onda svakako na vremenski neodređeno izraelsko prisustvo. Nemilosrdno i sistematski se proteruje stanovništvo, uništavaju palestinske kuće i putevi dok se istovremeno trasiraju ceste za izraelske oružane jedinice. Izraelske kompanije Selkom i Bezek pripremaju telekomunikacionu infrastrukturu, vojska dopušta razgledanje parcela desničarskim aktivistima u zatvorenim vojnim oblastima. Vlast promoviše program kroz koji bi se civilna kontrola prenela u privatne ruke, iako Izraelu niko nije poverio mandat da odlučuje ko će upravljati Gazom nakon rata. Pominje se izraelsko-američka firma GDC koja već ima iskustvo u pružanju humanitarne pomoći u ratnim područjima u Avganistanu, Ukrajini i Siriji. U vojsci se govori da državni vrh neće dopustiti povratak palestinskih stanovnika na sever Pojasa, te se stoga oskudna humanitarna pomoć usmerava samo ka jugu.
Rat u Gazi prati i borba oko narativa. Netanjahu želi da rat nazove imenom koje ima jak simbolički potencijal kako bi se obrisao kontekst i stvorila veza sa ratom za nezavisnost i Ben Gurionom. Iako je u javnosti već zaživeo neutralni naziv „7. oktobar“, premijer insistira na nazivu kojim bi se stavio akcenat na pronađenu snagu koja podiže i obnavlja zemlju. Birajući naziv „Rat obnove“ režim sadašnje okolnosti predstavlja kao egzistencijalnu pretnju državi pokušavajući da zamaskira poraz. Nova praksa podizanja spomen mesta pojedincima (a ne većim vojnim formacijama) na lokalitetima na kojima se nisu odvijali okršaji, takođe se može posmatrati u svetlu nametanja novog narativa. U nastojanju da kontroliše tumačenje stvarnosti, režim ne poštuje elementarne činjenice dok se ubrzano dižu obeležja ratu koji se još nije završio. Iz prošlosti se uzima ono što služi potenciranju statusa žrtve i pravednosti izraelske borbe: 7. oktobar se direktno nadovezuje na Šou, dok se decenije između dva događaja stavljaju u drugi plan.
I ono što se zove opozicioni blok centra i levice ima svojih dilema oko prikladnog narativa. S jedne strane postoji većinska podrška ratu, a s druge ga često nazivaju mesijanskim, aludirajući na činjenicu da jedan deo vojnih snaga ističe verske motive, simbole i rituale.
Ideji da je u pitanju isključivo mesijanski rat se suprotstavlja sociolog Jagil Levi. On smatra da je pogrešno mišljenje da Izrael vodi ove ratove zbog religiozno radikalnog rukovodstva koje je u savezu sa bibistima. Levi kaže da se ratovi koje sada Izrael vodi ne razlikuju od prethodnih ratova vođenih u prošlosti, da je njihov karakter ostao isti i da predstavljaju deo bezbednosne militantne mejnstrim kulture izraelskog društva koja se radikalizovala. Uprkos pojačanom prisustvu verskih simbola, sekularni i racionalni militarizam vlada politikom više nego ikad jer ovo nije rat koji vode samo hardalim i mizrahim. Vazduhoplovne i obaveštajne jedinice, kao i oni delovi vojske koji se bave veštačkom inteligencijom nisu mesijanci niti su Bibijeve pristalice. Oni društveno pripadaju onome što se zove blok centra i levice i jesu odgovorni za masovno ubijanje palestinskih građana i razaranje Pojasa Gaze, jer svoje znanje i stručnost koriste za potrebe ratne mašinerije.
Slično razmišlja i Oren Jiftahel koji se bavi političkom geografijom Izraela. On kaže da je pretenzija na palestinske teritorije bila stalni deo izraelskog plana, naročito nakon neuspeha pregovora u Kemp Dejvidu 2000. i Netanjahuovog dolaska na vlast. Sada se samo jasnije vidi koliko dugo se zapravo realizuje aneksija koja se skrivala iza praznih političkih diskusija i pravnih trikova u kojima su, navodno u ime bezbednosti zemlje, učestvovali svi društveni faktori. Isprazne fraze političkih aktera, kao što su „privremena okupacija“ ili „neuspeh mirovnog procesa“, samo su služile da se zamagle stvarne namere i tokovi koji su se odvijali u pozadini i koji su bili dimna zavesa za ekonomsku blokadu, ugnjetavanje palestinskih gradova i stanovništva u izbegličkim kampovima. Rat je učinio ove procese vidljivijim. Zato ga Jiftahel naziva prvim ratom za učvršćivanje aparthejda, jer za razliku od prethodnih kojima se htela promena stanja na terenu, sadašnji se vodi kako bi se očuvao postojeći poredak.
Pitanje definicije rata je bitno za budućnost zemlje. Ako bi se rat odredio isključivo kao mesijanski i svalila krivica na hardalim (ultra-ortodoksne nacionaliste) otklonila bi se politička odgovornost liberalne javnosti. Amnestirao bi se deo društva za posledice političkih i vojnih odluka iza kojih je stalo (skoro) celokupno stanovništvo. Nikada nije bilo sporenja oko jevrejske supremacije koja je dovela zemlju u sadašnju situaciju. Sklonost liberalnog bloka shvatanju da je okupacija morala da traje dok se ne osigura potpuna bezbednost Izraela, opasna je koliko i otvoreno zalaganje za aneksiju palestinskih teritorija. Cionistički moto „Došli smo u zemlju da gradimo i da se samoizgradimo“ implicirao je da se radi o praznom prostoru koji čeka da se oblikuje prema potrebama novih useljenika. Međutim, teritorija današnjeg Izraela nikada nije bila bez ljudi.
Proterivanjem Palestinaca 1948. ona je fizički ispražnjena, nakon čega je država sistemski brisala palestinsku istoriju, sećanje i jezik. Izrael koristi istu metodu sada dok uništava bolnice, škole, univerzitete na području Pojasa Gaze. Stanovništvo se proteruje, ali se brišu i tragovi o njihovim životima. Tome nema ko da se suprotstavi jer demonstranti isključivo vide formiranje ekstremne izraelske vlade kao momenat kada je sve krenulo nizbrdo.
I u Srbiji se počinje od pogrešnog datuma. Govori se o zlodelima koje je režim počinio od 2012, dok se uporno izostavlja činjenica da je ista vlast kriva za ratove devedesetih u kojima je ubijeno preko sto hiljada ljudi. Trenutno oba društva brane golu egzistenciju od režima koji ih satiru, ali protiv takvih vlasti borba će morati da obuhvati i suočavanje sa prošlošću.