Zanimanje za izraelsko-palestinski sukob je u političkom prostoru Izraela nestalo negde u prvim godinama dvehiljaditih. Poslednji predlog je došao od cionističke levice pre više od dvadeset godina: bila je to Ženevska inicijativa, nastala u saradnji sa palestinskim predstavnicima. Josi Bejlin, sa izraelske strane, i Abu Bašar, sa palestinske, 2003. predložili su plan za rešavanje konflikta stvaranjem dve države. Taj plan se oslanjao na Klintonov plan i na Arapsku mirovnu inicijativu.
Drugi predlog, koji je većim delom i sproveden, stigao je s desnice, odnosno od izraelskog premijera Arijela Šarona.1 Posle taktički izabranog skupa u Herceliji 2003. kao mesta gde će se predstaviti nacrt, predlog je bio izglasan 2004. u Knesetu. Plan o jednostranom povlačenju bi samo uslovno mogao da se vidi kao korak u rešavanju sukoba. On je više bio rezultat Šaronove kalkulacije o održivosti jevrejskih naselja u Gazi, kada su prevagu odnela naselja na Zapadnoj obali. Posle toga se ništa nije dešavalo.
Zanimanje za konflikt se preselilo među nevladine organizacije. One su mu pristupale na psihološkoj ravni, na radionicama, seminarima i u pojedinačnim susretima, na kojima se kod strana u sukobu razvijala obostrana empatija i solidarnost. Dometi takvih strategija nisu bili veliki i one nisu mogle da ispune nastali vakuum. Na izborima su u fokusu bile neke druge teme, palestinsko pitanje je gurnuto potpuno na marginu, a cionističke leve stranke su odustale od jedine teme po kojoj su se razlikovala od stranaka desnice i to je na neki način bio i njihov kraj.2
Vojno rešenje i primena sile su opstali kao jedine validne strategije čije radikalne posledice danas vidimo u Gazi, ali i na Zapadnoj obali. Već neko vreme vlada čini sve da destabilizuje Zapadnu obalu na poznate načine: donošenjem zakona, jačanjem ekonomskog pritiska na Palestince i stalnom primenom vojne i fizičke sile, bilo da to radi vojska ili naseljenici. Izrael se nada da će svakodnevicu palestinskih građana učiniti nepodnošljivom i teškom, a njihovu budućnost na ovom prostoru neizvesnom.
Palestinski predsednik Abu Mazen je izgubio kredibilitet među građanima. Njihov je utisak da je on popustljiv prema Izraelu i ne uspeva da pruži fizičku i pravnu zaštitu stanovništvu. S druge strane, izraelska vlada ne poštuje potpisane dogovore. Poslanici Kneseta su u poslednjih godinu dana doneli zakone čijom primenom se direktno ekonomski podriva Palestinska uprava, njeni organi i institucije.
Usvojen je amandman kojim se omogućava traženje materijalne naknade od palestinskih vlasti u slučaju terorističkog akta, i to isto onako kako je izvršena naplata kompenzacije za američkog državljanina koji je bio žrtva terorističkog napada u Jafi – smanjenjem američke pomoći Palestinskoj upravi. Usvojen je čak i predlog zakona o obeštećenju onih koji su žrtve krivičnih dela, a čiji izvršioci su stanovnici Zapadne obale, što će se takođe ostvariti umanjenjem sredstava koje palestinska vlast raspodeljuje stanovništvu u vidu materijalnih davanja i subvencija.
Ekonomskom siromašenju institucija služe i usvojeni zakoni kojima se ugrožava nezavisnost arapskog obrazovnog sistema u Istočnom Jerusalimu. Iako nadzor nad školskim programom obrazovnih institucija već vrše izraelske vlasti, u julu 2023. usvojen je zakon po kom će se oduzimati budžet ustanovama za koje se utvrdi da u svom programu imaju sadržaj koji „podstiče na terorizam“.
Fizički napadi na Palestince na Zapadnoj obali su pojačani od kako je počeo rat. Slike iz Gaze su okupirale pažnju sveta tako da dešavanja na Zapadnoj obali ostaju u senci, iako su incidenti i brojevi ozbiljni. Prema podacima UN-a, od početka rata je poginulo 344 Palestinaca na Zapadnoj obali, od toga su vojska i naseljenici ubili 88 dece. Oko 4 hiljade Palestinaca je zatvoreno, mnogima je određen administrativni pritvor bez podizanja optužnice ili suđenja. Zbog pojačane nasilne kampanje naseljenika najmanje 16 izolovanih palestinskih zajednica je moralo da napusti svoje domove. Učestali napadi na Dženin, Tulkarem i upadi vojske u druge gradove i izbegličke kampove na Zapadnoj obali kao i likvidiranje palestinskih vođa pokazuju da osim primene sile Izrael i dalje nema drugu strategiju.
Mere pritiska loše utiču na ekonomsku situaciju palestinskog stanovništva. Pojačane blokade i veliki broj kontrolnih punktova otežavaju kretanje i egzistenciju građana Zapadne obale. Siromašenju stanovnika doprinosi i obustava prebacivanja poreskog novca koji Izrael sakuplja u ime palestinskih vlasti. Jedan od uzroka loše materijalne situacije jeste i rast nezaposlenosti zbog izbijanja rata. Izrael je tokom decenija okupacije generisao ekonomsku zavisnost Zapadne obale, a Palestinska uprava nema ozbiljnu alternativu za zapošljavanje građana.
Iako Izrael ima odgovornost i obaveze prema palestinskom stanovništvu koje je preuzeo kroz potpisane sporazume, a koji se tiču njihove bezbednosti i egzistencije, posle oktobarskog masakra država je zabranila ulazak palestinskim radnicima i obustavila do daljnjeg izdavanje dozvola za rad. Trenutno u Izraelu radi samo oko 8 hiljada Palestinaca sa Zapadne obale, od 109 hiljada koliko ih je bilo zaposleno pre rata. Iako se vojni krugovi i Šabak protive ovoj zabrani iz straha da će ekonomska deprivacija izazvati pobunu među stanovništvom i možda čak dovesti do nove intifade, vlada još uvek nije donela drugačiju odluku.
Uprkos potrebama za radnom snagom i nastalim gubicima u izraelskoj ekonomiji, posebno u građevinarstvu i delimično poljoprivredi, ministri ne odustaju od zabrane. Policija se takođe oštro protivi dolasku palestinskih radnika i kao razlog navodi strah od terorističkih napada, kao i opasnost da će oni prikupljati bezbednosne informacije za potrebe terorističkih organizacija. Međutim, to što se i pored ovih mera od početka rata teroristički napadi dešavaju na celoj teritoriji zemlje i što ne postoji bezbedna oblast u Izraelu pokazuje da su preduzete mere pogrešne i neefikasne.
Čini se da ništa ne može da probudi uspavanu savest Izraela. Prošlonedeljna odluka Međunarodnog suda pravde u zemlji se tumači kao relativni uspeh jer je izbegnuto naređenje za prekid vatre. S druge strane, imamo zabrinutost zbog mogućeg bojkota i sankcija. Žali se što se Netanjahu našao u društvu Vladimira Putina i Ratka Mladića. Ne postavlja se pitanje o srazmeri izraelskog odgovora na oktobarski napad niti se razmišlja o ogromnom broju ubijenih Palestinaca, samo se s gorčinom zaključuje da je pobedio narativ koji je plasirao Hamas. Zato je sadašnju situaciju na Zapadnoj obali teško gledati bez velike strepnje.
Ćutanje opozicije i njena podrška ratu je pogubna i za izraelske građane. Cionističke opozicione stranke bi morale da ponude alternativu umesto što se u nacionalizmu nadmeću s režimom.3 Politički akteri zajedno sa medijima drže građane u delirijumu u kom se izgubila realna slika sveta. U društvenoj atmosferi koja već dugo vlada u zemlji nije lako prelomiti i doći do odluka koje se moraju doneti. Ali vredi setiti se reči bivšeg premijera Menahema Begina: „Jeste, postoje poteškoće na putu ka miru, postoji i bol. Postoje i žrtve koje podnosimo da bismo postigli mir, ali su one prihvatljivije od žrtava izazvanih ratom.“
1 Plan je u martu 2023. obustavila vladajuća koalicija usvajanjem dodatka zakona o jevrejskim naseljima kojim se ukida zabrana naseljavanja naselja evakuisanih 2005. godine. Ideja o ponovnom povratku u Gazu ne jenjava, tako da je održana i konferencija o naseljavanju Guš Katifa na kojoj su učestvovali i ministri iz Likuda i Religioznog cionizma.
2 Ekonomske i socijalne politike su vrlo slične i predstavljaju skup neoliberalnih stavova.
3 Alternativu nudi stranka Hadaš, ali ona nema uticaj na jevrejsko biračko telo.