Prošlo je više od 300 dana od početka rata u Gazi i ne samo što se kraj ne vidi, već gledamo kako raste opasnost da sukobi eskaliraju na frontovima koji su aktivirani kao reakcija na stradanje Palestinaca. Iako je primenio celokupno vojno znanje, Izrael nije ostvario ciljeve koje je najavio u oktobru. Oteti nisu vraćeni, Hamas nije pobeđen. Ali izostanak rezultata nije uticao na stav režima da se na Bliskom istoku razume i govori samo jezik sile. Ova pozicija se manifestuje kao rešenost da se (gotovo) nikad ne popušta i ne uzmiče, spremnost da nijedna generacija u zemlji ne živi u miru i da uobičajeni životni ciklus čine odlazak u vojsku i služenje u rezervi. Izraelci su naizgled prihvatili da su oružani sukobi neizbežni i da ih treba nekako pregrmeti.
Sve je očiglednije da je ovo rat u koji Izrael nije smeo da uđe, ali to neko mora zvanično da izgovori. Umesto momentalnog napada na Gazu, trebalo je hladne glave razmisliti i kao najvažniji prioritet postaviti postizanje dogovora o vraćanju otetih Izraelaca čime bi započeo proces lečenja traume izazvane napadom od 7. oktobra. Drugi prioritet svake odgovorne vlade je morao biti preduzimanje neophodnih koraka kako bi se osigurala bezbedna budućnost zemlje i regiona, što se ne postiže golom vojnom silom, kako to pokazuju protekle decenije postojanja izraelske države. Ni jedno ni drugo nisu bili prioriteti, a nedostatak prave dugoročne strategije Netanjahuova vlada prikriva izvodeći opasne taktičke poteze kao što je ovonedeljna likvidacija čelnika Hezbolaha i Hamasa.
Politički i vojni vrh od početka rata planira da eliminiše sve koji stoje iza oktobarskog napada baš kao što se to uradilo posle ubistava izraelskih sportista na Olimpijadi 1972. u Minhenu. Lov na pripadnike palestinske organizacije koji su pripremili napad trajao je punih dvadeset godina, sve do 1992, kada je potpisan sporazum koji je podrazumevao međusobno priznanje Izraela i PLO. Vreme i događaji koji su usledili pokazali su da je pogrešna koncepcija koja politička sredstva zamenjuje osvetničkim vojnim operacijama od kojih nikakve dugoročne koristi nema.
Poslednje dve likvidacije čelnih ljudi Hamasa i Hezbolaha u Bejrutu i Teheranu (iako je Izrael samo za jednu prihvatio odgovornost) javnosti se predstavljaju kao nužnost da se pošalje poruka upozorenja neprijatelju ne bi li ga to odvratilo od novih akcija. Umesto promišljene i odgovorne politike građanima je opet ponuđena predstava koja je trebalo da probudi nacionalni ponos („niko ne može da se sakrije od izraelskih obaveštajaca“) i osećaj posebnosti („niko kao mi“).
Ali ono što smo videli predstavlja samo demonstraciju tehničkih i operativnih mogućnosti obaveštajnih službi i vojske. Niko zaista ne veruje da će Hamas i Hezbolah nakon ovakvih akcija priznati poraz i odustati. U zemlji sada vladaju neizvesnost i strah od uzvratne reakcije i novih ratnih operacija. Svi su u stanju pripravnosti dok čekaju i zamišljaju odmazdu, pitajući se kada će se dogoditi i šta će biti meta. Ako zanemarimo pobedničku ekstazu kod dela izraelske javnosti (novinari su odmah vršili poređenje sa čuvenom operacijom Entebbe zbog složenog planiranja i izvedbe), ovi koraci ne znače mnogo jer će upražnjena mesta biti ubrzo popunjena, verovatno radikalnijim ljudima koji će hteti da se dokažu kao čvrsti lideri.[1] Krug nasilja će se nastaviti, zemlja i region su se ovim ubistvima približili novim ratnim stradanjima.
Nikada nije bilo sumnje u vojnu nadmoć Izraela, ni napad od 7. oktobra je nije doveo u pitanje. Ali protivnik je razvio sposobnosti i kapacitete u naoružanju i opremi i to izraelski građani itekako osećaju. Nekada su izraelske teritorije bile nedostupne, osim za manje grupe i pojedince koji su se infiltrirali kako bi izveli terorističke napade. Ali pre petnaestak godina je situacija počela da se menja kada je Hamas nabavio naoružanje kojim je uspeo da pogodi južne gradove i tako najavio period uzbuna, sirena, prekida normalnog života i bežanja u skloništa. Građani Aškelona i Sderota su sa ljutnjom govorili da bi vlada drugačije postupala i bila efikasnija u sprečavanju Hamasovih napada da je gađan Tel Aviv. Međutim, nije problem u izboru meta već u izostanku strateških ciljeva sa izraelske strane: šta posle vojnih operacija? Izraelske vlade nikada nisu videle potpuno okončanje sukoba kao realnu mogućnost. I na nedavni napad dronovima na jednu od glavnih telavivskih ulica od strane Huta, režim je odgovorio opet silom nakon koje građanima nije ponudio nikakav plan za budućnost.
Istorija pokazuje da nikakva „upozorenja i odvraćanja“ dugoročno nisu efikasna, iako se oni kao korisni proučavaju na kursevima savremenih vojnih strategija. Jedino što funkcioniše jesu sporazumi sa susedima, kakvi su dogovori sa Egiptom i Jordanom. Jedan takav je pre dve godine hrabro potpisala i Lapid-Benetova vlada, o razgraničenju teritorijalnih voda u Sredozemnom moru, sa vladom Libana. Tim putem je vredelo nastaviti u ime mira i bezbednosti zemlje i regiona.
Dok nije sigurno čemu stremi izraelska vlada u ovim ratnim vremenima, jasno je šta pojedini ministri u njoj žele. Smotrič sa moćnog mesta ministra finansija temeljno uklanja zakonske barijere vezane za vojnu upravu na okupiranim teritorijama i žuri da završi anektiranje do decembra, kada bi prema koalicionom dogovoru trebalo da dođe do rotacije sa kolegom iz ultraortodoksne partije Šas. Ali o čemu je razmišljao Netanjahu dajući odobrenje za likividacije dok traju pregovori za oslobađanje otetih i samo dan posle inauguracije novog iranskog predsednika?
Premijer je, iako mu preti nalog za hapšenje zbog ratnih zločina, krenuo na američku turneju nekoliko dana po objavi mišljenja Međunarodnog suda o izraelskoj okupaciji. Njegovo pojavljivanje u Kongresu je ostavilo snažan utisak na domaću publiku. Netanjahuov govor je prekidan aplauzima američkih senatora, a kod kuće su ga dočekali novi rezultati istraživanja javnog mnjenja. Za najveći procenat građana je još uvek on najbolji kandidat za mesto predsednika vlade, ispred Lapida i Ganca. Uprkos ubijenim Palestincima i žrtvovanim Izraelcima, popularnost premijera nije ugrožena. Američka podrška je i dalje tu i Izrael ne oseća pravi pritisak koji bi ga primorao da menja poziciju.
Nema sumnje da Netanjahuova vlada vodi Izrael u propast, ali ona nije jedini krivac za sadašnju situaciju. U pitanju je ishod loših političkih odluka samih građana koji su često davali poverenje političarima koji su se zalagali za vojna rešenja, uprkos ceni koja se plaćala ljudskim životima. Teško je reći šta će biti i kada će se dogoditi završni čin ove vlade. Možda je i ona, radi ostanka na vlasti, spremna na apokaliptički scenario spržene zemlje.[2] Očigledno je da nijedni nemaju milosti i da sa njima nema budućnosti.