Oktobarski napad i rat u Gazi su pred izraelsko društvo postavili pitanje vrednosti ljudskog života. Odsustvo želje i potrebe da se zna o stradanjima Palestinaca i razaranju Gaze su potvrdili da su Izraelci normalizovali ravnodušnost prema životima drugih, ali se u proteklim mesecima javila sumnja i u stav o vrednosti jevrejskog života. Dok se brutalni rat odvija u Gazi i manje intenzivan na severu zemlje protiv Hezbolaha, unutar jevrejske zajednice je u toku otvoreni konflikt između viđenja života pojedinca kao vrhunske vrednosti i shvatanja kolektiva kao važnijeg od života pojedinca. U trenutnim ratnim okolnostima čini se da dominira kolektiv.
Konflikt je bio skriven unutar same ideje o izraelskoj državi kao utočištu jevrejskog naroda. Odrednica je funkcionisala u periodima zatišja, ali je sada zbog slučaja otetih građana na površinu izbilo (ne)razumevanje njenog značenja. Veći deo javnosti, uključujući i samu vladu, od talaca i njihovih porodica očekuje da se žrtvuju u ime kolektiva i da ne insistiraju na spasavanju po svaku cenu jer bi to bio „ludački potez“. Nasuprot njima, porodice otetih se pozivaju na nepisani sporazum između građana i države po kom država ima obavezu da ih zaštiti bez obzira na buduće implikacije takvog čina.
Liberalni Izraelci odrastaju uvereni u poseban odnos koji imaju sa državom i sa pretpostavkom da postoji znak jednakosti između zaštite pojedinca i zaštite kolektiva, odnosno da je za opstanak naroda neophodno pre svega sačuvati pojedinca. Izabrana formulacija „jevrejska država“ umesto „država u kojoj živi jevrejski narod“ za koju istoričari kažu da je bila alternativa koju je Ben Gurion razmatrao, naglasila je pretpostavku o posebnoj vrednosti jevrejskog života u Izraelu.
Nacija koja je osnovala državu je dobila privilegovani položaj, čime je podriven princip jednakosti i slobode i otvoren put tenzijama i sukobu u društvu. Umesto izgradnje građanskog identiteta osnivači su se opredelili za politiku nacionalnog identiteta koja je ostala jednako kruta tokom cele istorije postojanja zemlje. Jevrejstvo je zadržalo primat nad svim ostalim vrednostima i upravo u toj definiciji države kao jevrejske, građani su videli garant svojih posebnih prava i položaja. Međutim, prošlogodišnji pokušaj pravosudnog prevrata koji se i sada odvija kroz brojna kršenja zakona i podrivanje instucija, pokazao je svu manjkavost ovog rešenja. Zbog odsustva poštovanja univerzalnih vrednosti i prava ostalih građana otvorio se put diskriminaciji na osnovu rodne razlike, seksualne orijentacije i političkih uverenja gde jevrejska pripadnost nije bila dovoljna brana protiv nedemokratskih postupaka režima.
Period posle oktobarskog napada je samo radikalizovao odnos pojedinca i kolektiva i pokazao da se država rukovodi drugačijim interesima kada odlučuje o odbrani života ugroženih građana. Mit o spremnosti izraelske države da jevrejski život postavi kao prioritet se pokazao neosnovanim. Po ko zna koji put se pokazalo da nacionalistička ideologija u praksi ne vidi život, pa tako ni život pripadnika svoje nacije, kao vrhunsku vrednost. Nakon više od četiri meseca zarobljeništva, država oteže da izbavi građane iz Hamasovog zarobljeništva, a motivi (ne)delanja su ostali u sferi nagađanja da li se radi o strahu od posledica sporazuma sa Hamasom (Ganc i Ajzenkot), političkom preživljavanju (Netanjahu) ili težnji da se rat prolongira kako bi se ispunio mesijanski san (Smotrič i Ben Gvir).
Ali i ako se pogleda unazad, istorija ponašanja države u slučaju kidnapovanih građana i vojnika ne daje razloge za optimizam. Vraćanje vojnika Gilada Šalita je jedno od retkih gde je zaštita života bio cilj, ali u gotovo svim ostalim slučajevima Izrael je predugo čekao i uglavnom se na kraju dogovarao oko razmene tela ubijenih.
Ipak mit koji se negovao i čuvao i kroz obrazovanje i kroz popularnu kulturu je bio raširen i kod kuće i u svetu. Ovaj izraelski sentiment jako dobro oslikava film reditelja Menahema Golana „Operacija Jonatan“ (1977), koji spada u obaveznu lektiru svakog Izraelca. Film priča o spasavanju otetih izraelskih građana na aerodromu Entebi. Iako je u pitanju jedinstven podvig u istoriji Izraela i pre bi se reklo iznimka nego pravilo, on odražava uvreženo mišljenje većine Izraelaca da mogu da veruju svojoj vladi i državi jer postoji prećutni dogovor da će se angažovati svi mogući resursi kojima zemlja raspolaže da bi se spasili životi. Samo što sada vojna akcija ne može zameniti dogovor o oslobađanju otetih.
Nasuprot stava o neupitnoj vrednosti ljudskog života, stoji uverenje da je očuvanje kolektiva važnije. Primarna obaveza pojedinca je da se žrtvuje kako bi kolektiv opstao. U tom duhu pišu i vojnici koji se bore u Gazi, ostavljajući iza sebe pisma u kojima kažu da su svesni da možda neće preživeti rat, ali da su voljni da poginu za „odbranu izraelskog naroda“, „za večnu pobedu“ i „jevrejsku državu“. Spremnošću da žrtvuju svoj život vojnici otkrivaju raspoloženje društva da je pojedinac samo deo nečeg većeg i bitnijeg od njega samog. Poruke bi trebalo da demonstriraju vojničku hrabrost u teškom trenutku i da izazovu ekstazu kod gledalaca, ali su zapravo strašne jer razotkrivaju besmislenost njihove pogibije. Ideologija smrti koju su usvojili mladi vojnici jeste i odraz neodgovornosti i bezosećajnosti vlade koja ponavlja slogane o konačnoj pobedi kojoj ništa ne sme da stane na put pa ni briga o životima sopstvenih građana.
Stav protiv oslobađanja otetih se predstavlja kao racionalna odluka kojom se spasava država. Netanjahu vrši pritisak na ministre Likuda da javno odbiju sporazum sa Hamasom, dok se iz studija Kanala 14 lansira agresivna kampanja protiv porodica otetih Izraelaca. Javnost se priprema na njihovo žrtvovanje u ime više pobede koja sledi nakon proterivanja već nekoliko puta raseljenih Palestinaca iz Rafiaha u Moasi, peščane oblasti bez insfrastrukture.
Sadašnja vlada ne računa na skori prestanak ratnih dejstava. Poslanici su pripremili novi zakon kojim se zbog potreba borbenih jedinica vojni rok vraća na tri godine, a broj obaveznih dana u rezervi se udvostručuje. Zakon izgleda kao zloslutna najava novih oružanih sukoba u koje Izraelci treba da ulože svoje živote i budućnost. Rezerviste, koji su se posle nekoliko meseci vratili s fronta dočekala je ekonomska neizvesnost jer ministarstvo finansija nema za njih spremljen paket finansijske pomoći. Evakuisanim stanovnicima severa i juga zemlje je upućen zahtev da napuste hotele u kojima su bili smešteni, iako nisu ispunjeni uslovi za njihov bezbedan povratak kućama. Za to vreme vlada nerazumno koristi budžetska sredstva za održavanje klijentelističkog odnosa sa svojim glasačkim telom.
Građani jesu besni jer ih vlada zanemaruje, ali nema političke snage koja će kanalisati njihovo nezadovoljstvo. Sa nadom se čeka najavljeno okupljanje ostatka antibibijevske opozicije. To neće biti antiratna koalicija jer Izrael još uvek nije izašao iz 7. oktobra, ali će možda uneti malo trezvenosti i zdravog razuma u izraelsku politiku.