Rat u Gazi je probio sve zamišljene rokove i nikakvo prethodno poznavanje izraelskog načina vođenja oružanih sukoba nije moglo da nas pripremi na ovo što se događa. Neverica oko kopnene invazije je već na početku razbijena, vojne operacije se nižu, lokacije na kojima vojska operiše se ponavljaju, a ravnodušan odnos prema palestinskim žrtvama se zadržao. Nacionalizam i religizacija društva otvorili su put diskriminaciji i dehumanizaciji Palestinaca i odveli zemlju u ratne zločine zbog kojih je Međunarodni sud pravde podigao optužnicu za genocid, a tužilac Međunarodnog krivičnog suda uložio zahtev da se izda nalog za hapšenje premijera i ministra odbrane. Izrael je ušao u krug nasilja iz kog ne ume sam da izađe, a slabost međunarodne zajednice obeshrabruje dok gledamo kako se krvoproliće širi od Gaze i Zapadne obale ka libanskom frontu.
Režim je ušao u sukob sa svetom i gura državu u izolaciju, dok u zemlji razbija otpor fizičkim nasiljem policije prema demonstrantima i nastavkom donošenja rigoroznih zakonskih predloga kojima se ograničava sloboda govora. Dok je protivljenje pravosudnim reformama bilo snažno, trenutni protesti su uprkos rastućem broju izraelskih žrtava nedovoljni za promenu vlasti. Nije novost da veliki broj građana daje prednost pitanju bezbednosti u odnosu na slobodu govora: 40 posto njih misli da u sadašnjim okolnostima ne treba dozvoliti slobodu izražavanja pojedincima koji kritikuju državu, a čak 60 posto smatra da je potrebno ograničiti delovanje organizacija čiji se stavovi vide kao protivni interesu države.
Većina nedemokratskih zakonskih predloga dolazi od stranke Religiozni cionizam. Njeni poslanici su izneli nacrt kojim bi se proširila definicija „podsticanja terorizma“. Prema tom nacrtu neće biti potrebno dokazivati stvarno izazivanje terorističkog akta ili njegovih posledica i svaka izjava će moći da bude tretirana kao podsticanje na terorizam. Običan „lajk“ biće dovoljan i bez otvaranja prethodne istrage policije i tužioca. Dosadašnja privođenja i maltretiranja „nepatriotskih“ građana od strane organa reda dobiće zakonski osnov.
Vladajuća koalicija već usvojene zakone proširuje novim rigoroznim odredbama. Početkom rata listi krivičnih dela je dodato „sistemsko konzumiranje zapaljivih sadržaja“ i to je dopunjeno zakonom kojim se ministarstvu komunikacija dozvoljava da zatvori medije koji emituju „neprijateljski sadržaj“ (na taj način je u maju zatvorena Al Jazeera). Studenti takođe zahtevaju drakonske kaznene mere. Studentska unija je inicirala zakonski predlog kojim bi se ministarstvu prosvete omogućilo da kroz administrativni postupak otpušta nastavnike koji „podržavaju terorizam“ i koji se „protive postojanju države kao jevrejske i demokratske“.
Zvanični Izrael je prestao da brine kako će ono što se dešava u Knesetu da se shvati u svetu. Prošle nedelje je komisija za legislativu raspravljala o ograničavanju primene administrativnog pritvora na pripadnike terorističkih organizacija koje imaju cilj da nanesu štetu državi. Namera je da se naseljenici i jevrejski terorizam, koje u stvari sponzoriše sama država i prema kojima se ova mera i inače retko izricala, izuzmu iz definicije te da se zakon selektivno primenjuje samo na arapske građane.
Kritike nove legislative od strane opozicionih stranaka gotovo da nema, kao što ni oko rata nema stvarnog sukoba opozicije i režima. Njihov razlaz se reflektuje kroz konflikt dve elite oko budućeg identiteta zemlje, što je tema koju je pokrenuo pravosudni prevrat. Dok je nova elita ravnodušna prema spoljnim pritiscima i pokazuje otpor prema pregovorima s namerom da iskoristi okolnosti kako bi prisvojila zemljišne resurse,1 predstavnici stare elite cinično razmišljaju da bi zbog sveta bilo korisno pristati na izvesne ustupke. Oni smatraju da formiranje palestinske države neće ići brzo i da će trajati decenijama, a to će dati vremena za omekšavanje stava međunarodne zajednice.2 Obe se slažu u prihvatanju jevrejske nadmoći kao neupitne vrednosti. Nova elita agresivnije negira postojanja palestinske nacije, dok je stara spremnija na izvesna kozmetička ograničenja. Privilegije bi ostale, ali bi se kroz uvođenje liberalno demokratskih prava za palestinske građane Izraela njihov položaj neznatno popravio, a Palestincima u Gazi i na Zapadnoj obali dala bi se neka vrsta autonomije koja bi bila daleko od državnosti.
Stav opozicije i stare elite prema ratu prati poseban sentiment koji se plasira u javnosti. On se izražava kroz uverenje da su najveće žrtve rata ipak sami građani Izraela jer Netanjahu nema jasnu strategiju, uporno odbija svaki dogovor o vraćanju otetih i zanemaruje raseljene stanovnike severa i juga zemlje. Stara elita kritikuje ponašanje premijera izbegavajući da se izjasni o samoj prirodi rata i zatvara oči pred moralnim sunovratom društva. Umesto postavljanja etičkih pitanja, opozicija utire put izbegavanju odgovornosti za počinjene ratne zločine i insistira na tezi da je sve počelo 7. oktobra. Laskanje i obmanjivanje izraelske javnosti ubeđivanjem da su upravo Jevreji pretrpeli najveće gubitke ima pogubno dejstvo na prihvatanje realnosti od strane građana. Zadržavajući pravo na poziciju žrtve koja se samo brani posle napada, abolira se krivica društva koje pruža bezuslovnu podršku odmazdi nad Gazom.
Opozicija i stara elita pokazuju da su nedorasle političkom trenutku. Stepen uzbune koji u društvu izazivaju otkrića korupcije i lopovluka režimskih stranaka ostavlja gorak ukus. Stranački lideri polemišu o zaštiti izraelske demokratije i poštovanju procedura a da se nisu zapitali kakva je to demokratija bez moralnih principa i vrednosti. Da li je zloupotreba budžetskih sredstava veći zločin od masovnog ubijanja civilnog stanovništva u Gazi? Kada se govori o stanju u kom su nalaze oteti Izraelci, zašto se ništa ne kaže o uslovima u kojima se drže palestinski zatvorenici u pritvornim jedinicama?3 Da li diskusija o problemima evakuisanih stanovnika severa isključuje razmišljanje o užasnim životnim prilikama građana Pojasa Gaze? Priznaje se da je Gaza razorena do neprepoznatljivosti, ali se ne kaže da li je to bilo nužno.
Stavovi stare i nove elite se biračima predstavljaju kao nepomirljivi, ali među njima nema ideološke razlike. Militarizam režimskih stranaka vodi zemlju u propast, ali se ne može prevideti štetno delovanje druge, naizgled uglađenije grupe. Etička pitanja su ostala rezervisana isključivo za jevrejski sektor, a oni koji vide urušavanje društva su malobrojni. Na pitanje Instituta za demokratiju da li se identifikuju sa mirovnim protestima samo 10 posto ispitanika se izjasnilo protiv rata i pokazalo spremnost da izađe na ulicu, dok čak 59 posto njih mirovne proteste smatra štetnim. Trenutne demonstracije su po svom karakteru antivladine, ali ne i mirovne. Medijska indoktrinacija je normalizovala ratnu stvarnost iako neki rezervisti ovih dana dobijaju već treći vojni poziv.
Ne postoji velika verovatnoća da Izrael kroz nove izbore dobije vladu koja će prestati da ignoriše pitanje palestinske države. Pritisak međunarodne zajednice neće biti dovoljan da se tome stane na put, inicijativa bi morala doći iznutra. Takvu opoziciju Izrael nema: ozbiljan znak da se želi promena će biti kada cionističke stranke budu ponudile saradnju arapskoj koaliciji Hadaš Taal. I lideri na koje se u nedostatku boljih računa (Lapid, Golan, Ajzenkot) uvereni su da će moći da zaobiđu ispunjavanje obaveza prema palestinskoj strani. Ali ako se ne promene važeći obrazovni i kulturni obrasci Izrael je u opasnosti da završi u moralnoj kaljuzi u kakvoj je Srbija. Dok pratimo zbivanja u Jerusalimu teško je ne uočiti sličnost dva društva koja ne žele da iskorače iz nacionalističke matrice i pokažu iskreno kajanje zbog zla koje su naneli drugima.