Kada sam 90-ih godina počinjao da pišem o Carlu Schmittu, od američkih kolega sam često dobijao komentar da se ovaj nacistički pravnik izuzetnih sposobnosti može tretirati kao istorijska figura, ali ne i kao teoretičar na koga ćemo se pozivati u tekućim debatama. Nisam ni sanjao da će četvrt veka kasnije budući potpredsednik Sjedinjenih Država učiniti upravo to: J.D. Vance je prošlog leta optužio liberale da su od Schmitta učili kako da koriste pravosudnu fasadu za vođenje prikrivenog političkog rata.
Od onog vremena mnogo toga se promenilo. Kritičari druge Trumpove administracije često se pozivaju na Schmitta. Predsednika optužuju da koristi vanredno stanje da bi prigrabio više moći za sebe, pozivajući se na Schmittovu tezu da pravo proglašenja vanrednog stanja pokazuje ko je zapravo suveren. Schmitt je tvrdio da suveren može uzeti za sebe neograničenu moć – čak i proglasiti diktaturu – ako je to potrebno da bi se porazili neprijatelji političke zajednice. U eri populizma posebno je zanimljivo njegovo mišljenje da bi diktator kao što je Benito Mussolini, pod uslovom da uživa dovoljnu podršku javnosti, mogao tvrditi da je on otelovljenje demokratije, dok su pluralističke liberalne institucije koje teže kompromisu, poput parlamenta, zapravo njeni neprijatelji.
Trampizam se, naravno, ne može svesti na izgradnju autoritarnog poretka u zemlji. Schmittova razmišljanja o međunarodnom pravu i globalnom poretku iz nacističke ere osvetljavaju Trumpove postupke na način koji ne dobija ni približno dovoljno pažnje. Spoljna politika SAD-a danas pokazuje zabrinjavajuću bliskost ne samo sa Schmittovim zagovaranjem pluralističkog, multipolarnog sveta, već i s njegovim stavom da trajni pravni poreci doslovno moraju biti ukorenjeni u aproprijaciji teritorija. Schmitt nudi moguće pravno-teorijsko utemeljenje za Trumpovu posvećenost ideji o sferama uticaja kojima dominiraju velike sile.
Schmitt je tvrdio da bi tako izgrađeni „pluriverzum“ bio stabilniji i mirniji od poretka koji nastaje primenom liberalnog pristupa međunarodnim odnosima. Taj argument danas ponovo postaje privlačan, ne samo Trumpovim pristalicama, nego i nekim predstavnicima levice, uprkos tome što je opovrgnut nečuveno razornim okončanjem nacističke ere.
Svoju najvažniju knjigu o međunarodnom pravu Schmitt je završio tokom Drugog svetskog rata, ali je ona objavljena tek 1950. Iza pomalo misterioznog naslova, Nomos Zemlje u međunarodnom pravu Jus Publicum Europaeum, krije se traktat u kom Schmitt izlaže ideju o globalnom poretku usklađenu s opštim pravnim stavovima koje je zastupao. Zakoni zemlje, veruje Schmitt, nisu samo skup apstraktnih normi, već izraz nečega što on naziva „konkretnim poretkom“ koji uspostavlja suveren (kontrast je nabijen antisemitizmom: Jevreji bez korena, po njegovom mišljenju, zagovaraju apstraktni univerzalizam bez definisanog prostora). Takođe, svaki istinski međunarodni poredak, ili nomos, počinje prisvajanjem i raspodelom teritorija između velikih sila.
Schmitt je lamentirao nad činjenicom da su nas svetski ratovi približili kraju jednog osobenog sistema međunarodnog prava. Vekovima je evropsko javno pravo (jus publicum Europeaum) doprinosilo obuzdavanju ratova unutar Evrope: nacionalne države su priznavale jedna drugu kao legitimne zaraćene strane; ratovi koji su bili slični duelima suverena, uz puno uzajamno uvažavanje, potisnuli su užase verskih građanskih ratova iz prošlih vremena. Ali takav sistem podrazumeva jasnu podelu na sfere unutrašnjeg i spoljašnjeg. Unutra – to jest, u Evropi – ratovi su postali civilizovaniji. Istovremeno, „s druge strane linije razgraničenja“, kako je govorio Schmitt, dakle u kolonijama, sukobi su se odvijali bez uzdržavanja.
Taj sistem je doveden u pitanje kada su se bivše kolonije odvažile da iscrtaju sopstvene granice: jedna od velikih Schmittovih opsesija bilo je američko proglašenje Monroeove doktrine 1823. godine. Gora od gubitka evropske moći bila je zamena nekada vrednosno neutralne predstave o ratu novim „diskriminišućim“ i moralističkim konceptom nasilnog sukoba – koji je po Schmittovom mišljenju tipičan za liberalizam – u kom se druga strana vidi kao zločinac koga treba podvrgnuti „disciplinskom bombardovanju“.
Kao alternativu licemernom liberalizmu Schmitt nudi shemu koju je prvi put razradio 1939. godine (što je podstaklo sumnje da je samo pokušao da pruži utemeljenje i privid učenosti nacističkoj ekspanziji). Zagovarao je pluriverzum „velikih prostora“, s dominantnim Rajhom u središtu, uz zabranu intervencija spoljašnjih sila (raumfremde Mächte) – sila koje ne pripadaju datom velikom prostoru.
Kritičari su optužili Schmitta da je jednostavno preradio Monroeovu doktrinu za potrebe nacista; takođe su isticali da je Schmittovo insistiranje na suštinskoj razlici između njegovih ideja i nacističke rasno utemeljene koncepcije životnog prostora (Lebensraum) neodrživo. Ipak, Schmitt je i posle rata ostao dosledan svojoj viziji; u knjizi iz 1963, Teorija partizana, pohvalno je citirao Mao Ce Tungovu ideju da će mir biti osiguran onda kada Sjedinjene Države, Evropa i Kina steknu jednaku moć.
Nije slučajnost to što su Schmittove ideje o međunarodnim odnosima ponovno privukle pažnju posle završetka Hladnog rata. Retorika dominantna u unipolarnom svetu činila se previše sličnom liberalnim sloganima iz međuratnog perioda. Liberali su, tvrdio je Schmitt, obećali da će sve sukobe prevesti na jezik ekonomije, da bi ih postavili kao probleme o kojima se može racionalno pregovarati na osnovu materijalnih interesa, kao i jezik etike, koji dopušta racionalno razmatranje pitanja morala. Međutim, u suočavanju sa stvarnim izazovima, liberalizam se pokazivao ili kao nemoćan ili kao neodmereno agresivan.
Iza suvoparnog govora o ljudskim pravima i globalizaciji, tvrdili su oni koji su se vratili Schmittu 90-ih godina, stoji samo sirova snaga Sjedinjenih Država. Kada je to izvodljivo, sila će potražiti pokriće u rezolucijama Ujedinjenih nacija, ali izostajanje takve podrške nije prepreka „disciplinskom bombardovanju“ u ime humanitarnog morala, za šta je najpoznatiji primer bombardovanje Beograda pod vođstvom NATO snaga 1999. godine. Nije ni čudo što su neki levičarski antiliberali zaključili da bi multipolarni poredak nadahnut Schmittom proizveo mirniji svet nego onaj koji nastaje primenom licemernih načela liberalnog univerzalizma.
Ne možemo prevideti ironiju u tome što se Trump izgleda upravo kreće u smeru podele sveta na velike prostore ili, poznatijim jezikom rečeno, sfere uticaja. Trump je još u prvom mandatu hvalio Monroeovu doktrinu; nedavno je njegov državni sekretar, Marco Rubio, nazvao zapadnu hemisferu našom „zajedničkom kućom“. Kritičari „večnih ratova“ vođenih u ime liberalnog humanizma mogu pronaći ponešto pozitivno i u njegovim pokušajima da međunarodne odnose utemelji na transakcionim politikama (više nego na moralu).
Ruski predsednik Vladimir Putin je blagoslovio moguću američku aneksiju Grenlanda; Trump bi mogao završiti mandat predajući Ukrajinu Rusiji. Ljudima naklonjenim Schmittovim teorijama još je zanimljivije to što se čini da Trumpovo polaganje prava na Kanadu, Grenland i Panamski kanal ukazuje na mogućnost da prisvajanje teritorija zaista pripremi teren za jedan nov, trajan i čvrst prostorni poredak. Propali investitor u nekretnine možda ne liči na Solona i druge velike zakonodavce iz prošlosti, ali očigledno je da ne može da se oslobodi svoje opsednutosti nepokretnom imovinom.
Ključni liberalni prigovor sistemu koji je Schmitt gradio nije teško formulisati: potpuno zanemarivanje čak i minimalne ideje o samoodređenju moralno je neprihvatljivo, a upitno je i da li bi politike kao što je otimanja Grenlanda ili primoravanja Kanade da postane 51. država SAD donele mirniji svet. Čak i ako bi se nekako formirali predloženi veliki prostori, nadmetanje velikih sila ne bi tek tako prestalo.
Schmittovi poklonici imaju problem i sa idejom da civilizovanje rata između država podrazumeva postojanje „spoljašnje“ sfere, jasno lociranog područja sukobljavanja bez uzdržavanja i izrabljivanja bez milosti. Gde bi tačno bila ta spoljašnja sfera danas je neugodno pitanje. I sam Schmitt je u predgovoru svoje najvažnije knjige spekulisao o „novom, neidentifikovanom objektu“ koji bi čovečanstvo moglo otkriti na putu do Meseca – da bi ga onda eksploatisalo i pretvorilo u mesto sukobljavanja. Naravno, bilo je mnogo rasprava o astropolitici i svemirskom ratovanju (što je Trumpova opsesija) od 40-ih godina 20. veka. Ali teško je razumeti kako bi se Schmittov koncept „mira na zemlji, rata na nebu“ ostvario (ne ulazeći sad u pitanje treba li uopšte da se ostvari); zašto se jedno ne bi prelilo u drugo?
Šire posmatrano, Schmittovo prihvatanje sukoba oslobođenih ideološke potke očigledno je licemerno po sebi. Teorijski, velike sile koje kontrolišu sfere uticaja mogu doživljavati sebe kao branu pred totalitarnim levičarskim potopom woke kulture. Ali zar polaganje prava na civilizacijsku misiju ne uvećava njihovu ratobornost? Ruski filozof Aleksandar Dugin pravdao je imperijalističku agresiju svoje zemlje potrebom da se spreči navodno „kolektivna transrodna tranzicija“ u Ukrajini. Da li bi Putin odustao od napada da je društvo u Ukrajini ostalo duboko konzervativno i da je samo odbilo da se povinuje zahtevima Moskve?
Pristalice Schmitta na levici treba da se zapitaju da li odustajanjem od podrške ljudima koji se bore za ljudska prava i demokratiju u navodno spoljašnjim velikim prostorima zaista doprinose ostvarivanju ideala do kojih im je navodno stalo. Isto važi za konzervativce koji se nadaju da će transakcioni trampizam, koji svet deli na sfere uticaja, doneti više tolerancije za navodne civilizacijske razlike. Iako je u Saudijskoj Arabiji propovedao politiku „živi i pusti druge da žive“, Trump se osetio pozvanim da u Beloj kući održi predavanje južnoafričkom predsedniku. Schmitt je i sam priznavao – možda imajući u vidu istoriju nacističkog režima – da oni koji teže obuzdavanju sukoba mogu pogrešiti u izboru kandidata za pružanje te usluge.