Mnogi detalji nedavnog susreta ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog s Donaldom Trumpom na Floridi u najmanju ruku su uznemirujući, ako ne i deprimirajući. Pre svega, nijedan američki zvaničnik nije došao da dočeka ukrajinskog šefa države po prispeću u Majami, što je u oštrom kontrastu s protokolom i pompom kojom su obasuli ruskog predsednika Vladimira Putina kada je sleteo u Enkoridž na Aljasci prošlog avgusta.
Još više uznemirava potpuno odsustvo obučenih i iskusnih diplomata na američkoj strani pregovaračkog stola. Umesto njih, za stolom su se našli šefica kabineta Susie Wiles, njen zamenik, Steve Witkoff, građevinski preduzimač s dugogodišnjim poslovnim vezama u Rusiji, i predsednikov zet Jared Kushner.
Zbog velike štete koju je Trump već napravio u prvoj godini drugog mandata, uništavanje američke diplomatije prošlo je gotovo neprimećeno. Ali, uz rušenje sistema javnog zdravstva i nepromišljeno odustajanje od čiste energije, slom diplomatije će verovatno imati najdalekosežnije posledice.
Naravno, američki predsednici imaju pravo da postavljaju ambasadore po sopstvenom ukusu, i mnogi od njih su za takve funkcije birali svoje najvelikodušnije donatore. To su obično bila nameštenja u manje zahtevnim prestonicama, gde su novopostavljeni ambasadori mogli da opstanu i bez mnogo znanja o svom poslu (kao što je senator John McCain nezaboravno demonstrirao tokom predsedničkog mandata Baracka Obame).
Ali, kao što već znamo, Trumpovi postupci su kategorija za sebe. Nepotizam u njegovom drugom mandatu je besraman. Kushnerov otac, osuđivani kriminalac, završio je na mestu ambasadora u Francuskoj, dok je sinovljevu bivšu devojku poslao u Atinu (iako je stanovnike Grčke opisivala kao „neradnike i grebatore“).
Tu su zatim imenovanja potpuno nekvalifikovanih osoba za obavljanje veoma osetljivih zadataka, čak toliko nekvalifikovanih da je to uvredljivo. Na čelu Trumpove kampanje za „akviziciju“ Grenlanda, autonomne teritorije u okviru Kraljevine Danske, nalazi se guverner Luizijane, što je izbor kojim je dodao so na ranu nesrećnih NATO saveznika. Mnoga važna mesta ostala su upražnjena, Savet za nacionalnu bezbednost je prepolovljen, a očigledno odsustvo plana za dan posle hapšenja predsednika Venecuele Nicolasa Madura govori o slaboj pripremi, lošoj koordinaciji i manjku kvalifikovanog osoblja.
Raspad američke diplomatije delom je posledica ambicije da se demonstrira visoka efikasnost (tako je ponovljen neuspeh Trumpovog državnog sekretara u prvom mandatu, smetenog Rexa Tillersona, bivšeg rukovodioca Exxona). Ali to je i posledica prostog nemara, nedovoljne koordinacije i haosa koji podseća na prvi Trumpov mandat.
Sve to, naravno, nije promaklo protivnicima Amerike. Oni u tome vide dobru priliku, a neki čak i diktiraju sastav američkih diplomatskih timova. Kao što je istraga Wall Street Journala pokazala, Trumpova administracija je dozvolila da Steve Witkoff praktično istisne prvoimenovanog specijalnog izaslanika za Ukrajinu i Rusiju. (Saudijski prestolonaslednik Mohamed bin Salman je očigledno odigrao ključnu ulogu u ispunjavanju Putinove želje, u pokušaju da pokaže značaj Kraljevine na međunarodnoj sceni.)
Uvođenje novih aktera i neortodoksni pristup u načelu ne moraju biti loši. Ljudi neopterećeni konvencionalnom mudrošću mogu pronaći kompromise „razmišljanjem izvan postavljenih okvira“. Sam Trump očigledno veruje da što manje zna o nekom sukobu to ima bolje izglede da ga reši. Međutim, strategija koja govori da je neznanje moć još nije donela stabilne rezultate.
Nade da će Sjedinjene Države imati koristi od uvećane nepredvidljivosti sada su razbijene, između ostalog i zato što su Trump i njegovi lojalisti koje šalje u globalne misije sasvim predvidljivi. Otvoreno su objavili nameru da nastave sa finansijski unosnim „dogovorima“, što implicira da su geopolitičke ili strateške teme sada manje važne. Na svaki mogući način, počevši od „pauziranja“ u sprovođenju Zakona o korupciji s inostranim elementom, Trumpova administracija poručuje svetu da su Sjedinjene Države ne samo otvorene za biznis, nego i spremne za primanje mita.
Iz takve perspektive se čini da je put do trajnog mira popločan obostrano korisnim poslovnim prilikama. Iako su navodno posvećeni „neprijatelji liberalizma“, Trumpovi sledbenici pokazuju naivnu, kanonski liberalnu veru u ono što su mislioci osamnaestog veka nazivali doux commerce (slatka trgovina). Ali kao što je Nemačka na teži način izvukla pouke iz pokušaja da trgovinskim vezama promeni Rusiju nabolje, očekivane koristi od uzajamne zavisnosti ne mogu se materijalizovati ako jedna od strana ima neke druge prioritete.
Rat protiv diplomata od karijere deo je dugogodišnje kampanje protiv svih oblika profesionalizma. Trumpov MAGA pokret raspiruje ogorčenost protiv „elita“, ali ta oznaka ne obuhvata sve one koji poseduju moć. Pristalice MAGA pokreta nemaju ništa protiv milijardera koji dominiraju u Trumpovom kabinetu – problem su samo elite koje polažu pravo na autoritet na osnovu svoje posebne obuke i obrazovanja. Ukratko: birokrati koji nisu birani na izborima ništa ne valjaju; građevinski preduzimači, koji takođe nisu birani na izborima, dobri su i poželjni.
Tvrdeći da profesionalci s visine gledaju na običan svet i ne vide rešenja koja bi svako s malo zdravog razuma odmah uočio, MAGA pokret nastavlja dugu tradiciju antiintelektualizma u Americi. U tom procesu Trumpove Sjedinjene Države postaju sve siromašnije, sve slabije i podložnije manipulacijama na globalnoj sceni. Mada osnova za kritiku dosad hvaljenog „liberalnog međunarodnog poretka“ ne manjka, to je bar bio poredak koji je shvatao da na globalnoj sceni postoji stvarna tražnja za stabilnošću i zajedničkim pravilima ponašanja.
Trump, trenutno okupiran bezočno neoimperijalističkim projektom u Venecueli, pruža Kini sjajnu priliku da se predstavi kao garant takve stabilnosti. Kina može da se predstavi i kao zemlja koja nudi onu vrstu kompetentnosti koju Trump tako bezočno razara (mada njena meka moć nije ni približna onoj koju poseduju Sjedinjene Države). Kao i mnoga druga obeležja drugog mandata, rušenje američke diplomatije će navesti neke buduće istoričare da se zapitaju zašto su Sjedinjene Države našeg vremena odabrale da odbace tako mnogo toga, tako brzo i tako nepromišljeno.