Štapovi su loši, ali su šargarepe kao sredstvo korupcije ponekad još gore. Trampova administracija – nakon što je ranije ove godine surovo srezala federalna sredstva za visoko obrazovanje – sada pokušava da privoli devet univerziteta da prihvate ponudu koja se navodno ne odbija. U zamenu za povlastice u finansiranju i bonuse kakvi su „pozivnice za događaje u Beloj kući“ – kao kada u ponudi za kreditnu karticu dobijete i pristup muzičarima iza bine – od univerziteta se očekuje da potpišu „sporazum“ (compact) sa vladom. Svih devet institucija bi to morale odbiti, jer je u pitanju slabo prikriveni napad na akademske slobode i poziv na potpisivanje izjava o lojalnosti trampistima. Ova ponuda prekoračuje predsednikova ovlašćenja, a rezultat usvajanja sporazuma bi bio suprotan njegovom navodnom cilju: „akademskoj izvrsnosti u višem obrazovanju“ (koja druga vrsta izvrsnosti u obrazovanju uopšte postoji).
Na prvi pogled, neke stavke sporazuma deluju razumno. Svi se slažu da su školarine previsoke (mada Republikanska partija istovremeno smanjuje savezne programe kreditiranja studenata i lopatama dobacuje novac skupim privatnim kreditorima). Nekima se možda dopada „umerena“ ksenofobija Stivena Milera: smanjenje broja stranih studenata na 15% i zahtev da svi oni polože američko „građansko vaspitanje“ (još ne znamo sadržaj lekcije o tome „kako da Ameriku učinimo ponovo velikom“).
Ponuđeni dokument je i neka vrsta kriminalnog dosijea univerziteta opisanih kao institucije usmerene na diskriminaciju belih muškaraca. Formulacije kao što je „potpisnici će usvojiti politike koje zabranjuju podsticanje na nasilje“ mogle bi nekog navesti na pomisao da su univerziteti dosad podsticali terorističke agitatore na divljanje po kampusu. Zahtev da se „promene ili ukinu institucionalne jedinice koje tendenciozno kažnjavaju i omalovažavaju konzervativne ideje, pa čak i podstiču nasilničko ponašanje prema njima“ sugeriše da su dosad progresivni „stražari“ premlaćivali svakog ko kaže nešto u odbranu abortusa (tu se postavlja i pitanje šta bi bilo „nasilničko ponašanje“ prema ideji kao takvoj).
Ironično je to što Mej Mejlman, jedna od stratega napada na više obrazovanje, optužuje univerzitete za negovanje „kulture žrtve“ u razgovoru sa kolumnistom New York Timesa Rosom Dautedom. Očigledno je da upravo Trampova industrija za masovnu proizvodnju besa širi resantiman prema visokom obrazovanju među „pravim Amerikancima“, kojima zlobne liberalne elite ne daju da dignu glavu. Uprkos svim pozivima na otvorenu raspravu, čini se da je cilj ovog sporazuma zaštita Maga studenata čiji osetljivi ego može biti ugrožen navodnom kulturom „negacije“ na američkim univerzitetima.
Najočigledniji napad na akademske slobode je zahtev da se obezbedi „širok spektar stanovišta u svakoj disciplini, na svakom odseku i nastavnoj jedinici“. Studenti i „osoblje na svim nivoima“ moraće da prođu ideološki test, a posle „empirijske procene“ napraviće se nacrt poželjnog diverziteta stanovišta. Tim zadatkom će se baviti birokratija fakulteta, koja će takođe garantovati doslednost jednom iskazanih stavova (jer šta ako naš konzervativni kolega promeni mišljenje). U teoriji, rezultat bi bio ne samo afirmativna akcija za desnicu, već i prisiljavanje odseka za ekonomiju da zapošljava marksiste.
Mnogi trampisti smatraju da vlada ne treba da se bavi mikro menadžmentom političkih stavova na univerzitetima. Ali njihov motiv nije briga za očuvanje akademskih sloboda. Radi se o bojazni da bi takva, kako sami priznaju, „policijska“ kontrola stavova uspostavila presedan koji bi jednog lepog dana Demokrate iskoristile da preplave univerzitete sa levičarima.
Kao i kad su u pitanju drugi aspekti mafijaške države Donalda Trampa u nastajanju, nema garancija da oni koji mu se pokore neće biti maltretirani. Vlada uvek može iznova da optuži univerzitete da su prekršili sporazum (time što još uvek ima kurseve koji se bave žrtvama sistema ili neguje „nasilničko ponašanje“ prema konzervativnim idejama). Vlada takođe može uticati na donatore da povuku svoju finansijsku podršku određenim univerzitetima. Mada, budući da su kriterijumi sporazuma krajnje neodređeni, oni koji prihvate ponudu verovatno će biti skloni da preteruju u ispunjenju zahteva.
Po cenu da zvučim kao jedna od mnogih samozvanih žrtava, tvrdim da su univerziteti osetljive institucije. Mnogi američki univerziteti su odlični upravo zato što ljudi veruju jedni drugima i uspešno sarađuju bez preterane regulative (neki Evropljani vam mogu ispričati kako izgleda biti izlagan neprestanim procenama i kako birokratija sovjetskog tipa neprestano ometa istraživanje i nastavu). Naravno, uvek ima dosta akademskih sukoba, ali trampisti se svesno trude da proizvedu podele postavljajući potencijalne saradnike Trampove administracije protiv onih koji tome pružaju otpor. Kao što je bilo očigledno u napadima drugih autokrata na univerzitete, čak i ako institucije izbegnu najgore (ponekad doslovno „izbegnu“, jer moraju da se presele u druge zemlje), pričinjena šteta bude velika. Zato bi devet univerziteta moralo ne samo da odbije sporazum već i da javno objasni šta s njim nije u redu (inače će odmah biti optuženi da štite svoj profit od školarina, pomažu strancima i „uvoze radikalizam“ da bi potkopali američku izuzetnost).
Upravo zato što su gubili sudske sporove u vezi sa slobodom govora ili vizama za strane studente, trampisti sad nastoje da vežu univerzitete sporazumom koji uklanja zaštite saveznog zakona i daje administraciji arbitrarnu moć nad njima. Šargarepe su tu da namame institucije višeg obrazovanja u mračne sokake gde ih vlast ne čeka s velikim štapom, već s pištoljem koji svakog časa može da im prisloni uz glavu.