Tri stvari su izvesne: antisemitizam je u porastu; sve je više mržnje prema muslimanima; svi mi – a posebno ljudi na univerzitetima koji imaju vremena za razmišljanje – treba da budemo veoma, veoma zabrinuti zbog toga. Ako nemamo u vidu ovu plimu mržnje, ne možemo razumeti zašto je jedan tako bezazlen čin kao što je podizanje šatora unutar kampusa odjednom postao tako presudno važan: da li se na taj način izražava želja da Izrael nestane? Ili je to legitiman način protesta protiv određenih politika Sjedinjenih Država (i univerziteta)?
Uprave univerziteta ne bi trebalo da zauzimaju stav prema sadržaju studentskog aktivizma, ali na mnogim univerzitetima takvi kampovi su proglašeni za nebezbedne, mada se čini da je bezbednost studenata (i profesora) mnogo više ugrožena brutalnošću policajaca koji dolaze da rasteruju miroljubive demonstrante.
Da ne bude zabune, današnji studentski kampovi nisu hipi festivali; ljudi se mogu pojaviti s gitarom, ali odmah pored gitare naći će se i zastava Hezbolaha. Da bismo shvatili da kampovi sami po sebi ne predstavljaju opasnost – i da zapravo mogu doprineti demokratskom procesu – treba da se prisetimo protesta 2010-ih: na trgovima od kairskog Tahrira do madridskog Puerta del Sol videli smo kampove koji su bili mirni, samoregulisani i pluralistički; veoma različiti ljudi su dobili priliku da grade solidarnost i raspravljaju jedni s drugima uprkos razlikama.
Svaki skup demonstranata mora pokazati svetu ono što je sociolog Charles Tilly označio akronimom „WUNC“: vrlinu, ujedinjenost, brojnost i posvećenost. Isto se može postići i demonstracijama, koje je Eric Hobsbawm jednom opisao kao aktivnost koja „slično seksu, sjedinjuje telesni doživljaj i intenzivne emocije u najvećoj mogućoj meri“. Kampovi otvaraju dodatne mogućnosti: doprinose izgradnji zajednice i označavaju mesto gde se mogu pronaći i upoznati ljudi određenih uverenja. Kampovi su takođe laboratorija u kojoj ljudi mogu istraživati kako žele da žive u zajednici; kao što su govorili progresivni filozofi, oni su „najava“ drugačije budućnosti.
Antropolog David Graeber, jedan od organizatora pokreta Occupy, govorio je da je smisao događaja u parku Zukoti bio da se svetu pokaže kako se navodno naivni anarhistički ideali slobodne saradnje između jednakih mogu pretvoriti u stvarnost.
Bilo je i besplatnih biblioteka, improvizovanih kuhinja, bubnjeva, skandiranja i ostalog komunitarijanskog kiča. Ali kampovi iz prošle decenije pokazali su se kao veoma žilavi. Za demonstrante na kijevskom Majdanu kamp je bio mesto gde je otvorena rasprava o novom društvenom ugovoru. To je bio slučaj i sa skupom na trgu Tahrir – mestu mirnog okupljanja vernika i sekularnih građana. Ti otvoreni i šaroliki skupovi razlikovali su se od tvrđava kakve grade antiglobalistički aktivisti tamo gde se organizuju sastanci Svetske trgovinske organizacije i G8 – obično nisu u centru grada, zatvoreni su čak i za novinare, i zapravo se njihova svrha svodi na sukobljavanje s policijom.
Kampovi na univerzitetima uglavnom slede primer iz „decenije trgova“. Svako ko se potrudio mogao je videti da kamp na Kolumbiji nije mesto „vladavine rulje“; da postoje stroge smernice, uključujući one o alkoholu i bacanju đubreta. Naravno, nema pravila koja mogu zasigurno sprečiti pojavu zlonamernih aktera (po toj logici, svake demonstracije treba zabraniti jer se mogu pojaviti „agitatori bezakonja“, kao što kaže Mike Johnson). Jedino pitanje je hoće li organizatori zatražiti da se zastava Hezbolaha odmah ukloni (kao što očigledno jesu) i iskoristiti trenutak da objasne mladim progresivcima da Iran, koji stoji iza Hezbolaha, nije najbolji izbor saveznika za one kojima je stalo do prava žena, života i slobode. Takođe, kampus se suštinski razlikuje od javnog trga po tome što univerziteti imaju pravo da ne dozvole pristup onima koji univerzitetu ne pripadaju, kao i da zabrane ponašanje koje ugrožava obrazovnu misiju.
U idealnoj situaciji, u jednom ili više kampova može doći do neočekivanih i produktivnih susreta koji imaju edukativni efekat (ili čak proizvode empatiju). Da ne bude zabune, takvi susreti isprva mogu izgledati nebezbedno; ali ako smo ozbiljni u nameri da sukobe razrešavamo zajedničkim snagama, moramo biti spremni da prihvatimo taj rizik. S druge strane, korišćenje kampova kao sredstva za polaganje isključivog prava na prostor kampusa čini da oni više liče na sredstvo prinude. „Smernice zajednice“ na Kolumbiji koje upućuju učesnike da ne komuniciraju sa „cionističkim kontrademonstrantima“ su problematične: ako samo želite da pokažete koliko vas ima, izađite na ulice; prednost boravka na jednom mestu je u tome što vas ljudi mogu pronaći i pokušati da razgovaraju s vama.
Reakcije mnogih univerzitetskih uprava bile su neodmerene; takođe, univerziteti su narušili temeljni imperativ vladavine prava: to je jasna i dosledna poruka o tome šta je dozvoljeno, a šta nije. Ipak, koliko god da su reakcije bile neprimerene, republikanci – rešeni da instrumentalizuju optužbe za antisemitizam – još nisu zadovoljni, čak ni kada rektori šalju policiju u opremi za razbijanje nereda (osim utoliko što na ovaj način dobijaju slike „haosa“ koje u izbornoj godini idu u prilog opoziciji). Umesto da brane pravo na protest, centristi pokazuju navodnu neutralnost tako što osuđuju Trumpove sledbenike dok istovremeno poriču legitimitet studentima. Ne moramo se sasvim slagati s agendom studentskih kampova (ja se ne slažem s nekim od ključnih tačaka) da bismo shvatili da su oni prvi pretnja demokratiji, dok ovi drugi imaju potencijal da je ojačaju.