Beč se redovno svrstava među najbolje svetske gradove za život. Duga tradicija socijaldemokratske gradske uprave doprinela je slavi pristupačnog stanovanja i funkcionalne infrastrukture. Nivo društvene raznolikosti priziva nostalgične slike tolerantnog utočišta Habzburškog carstva ili, po Jozefu Rotu, Ubernacije koja obuhvata mnoštvo nacija: 40 odsto stanovnika Beča rođeno je u inostranstvu. Ni ostatak alpske republike – većim delom znatno konzervativnije – nije tako loš. Anketa iz 2022. pokazala je da većina Austrijanaca ceni ukupni kvalitet života.
Pa ipak, na nedavnim parlamentarnim izborima, po prvi put u posleratnoj istoriji Austrije, pobedila je krajnja desnica. Međutim, pobednička Slobodarska partija (FPÖ) možda neće preuzeti vlast. Na ogorčenje krajnje desnice i njenih pristalica, austrijski predsednik Aleksander Van der Belen iz Zelene stranke zatražio je od najvećeg gubitnika izbora, aktuelnog kancelara Karla Nehamera iz Narodne stranke desnog centra (ÖVP), da formira novu vladu. Posle više nedelja „preliminarnih razgovora“, ÖVP je ušla u formalne koalicione pregovore sa Socijaldemokratama (SPÖ) – čiji su izborni rezultati u stagnaciji, iako su u Beču i dalje u vrhu – i jednom manjom strankom koja se uglavnom zalaže za klasični liberalizam. Nehamer nije isključio koaliciju sa krajnjom desnicom, ali je odbio saradnju sa liderom FPÖ, Herbertom Kiklom, demagogom koji, u Trampovom stilu, svojim protivnicima preti odmazdom.[1]
Neće biti lako isključiti krajnju desnicu iz vlasti. Kao i u drugim evropskim zemljama – Nemačkoj, pre svega – to zahteva saradnju sve većeg broja stranaka, što za rezultat ima malo koherentne politike, a mnogo međusobnih sukoba. To zauzvrat omogućava krajnjoj desnici da likuje nad „establišmentom“ koji se nelegitimno drži vlasti po svaku cenu. Prepirke su u Austriji već počele. Socijaldemokrate, na primer, insistiraju na oporezivanju bogatih, za šta njihovi potencijalni koalicioni partneri neće ni da čuju.
Ironično, uspon krajnje desnice u Austriji mnogo duguje suprotnoj strategiji. Tokom prve dve decenije 21. veka, ÖVP je bio u koaliciji sa FPÖ, nadajući se da će je ili učiniti umerenijom ili je konačno prokazati kao nesposobnu. Činjenica da se nije desilo ni jedno ni drugo predstavlja lekciju za čitavu Evropu.
***
Nakon Drugog svetskog rata, austrijsko društvo kao da je svoj istorijski narativ preuzelo iz filma Moje pesme, moji snovi: Austrijanci su bili prve Hitlerove žrtve. Anšlus – koji su mnogi u Austriji oduševljeno pozdravili – u zvaničnoj istoriji opisan je kao nemačka agresija. Napori za denacifikaciju bili su u najboljem slučaju mlaki. Birokratija je postavljala visoke prepreke za restituciju jevrejske imovine, državljanstvo da i ne pominjemo.
U posleratnim godinama, dve glavne stranke, ÖVP i SPÖ, težile su stabilnosti kroz široke koalicije i zamršen sistem međusobne kontrole. Podelili su državu i delove privrede po principu Proporz: od poslova na javnoj televiziji do državnih preduzeća, mesta su bila raspoređena proporcionalno između crvenih (SPÖ) i crnih (ÖVP, kojim dominiraju katolici). Kako se posprdno govorilo, za svako radno mesto bila su potrebna tri čoveka: demohrišćanin, socijalista i još jedan koji će da radi.
Bivšim nacistima je u početku bilo zabranjeno učešće u političkom životu, a onda su se organizovali u eufemistički nazvano „Udruženje nezavisnih“, iz kojeg je 1956. izrasla Slobodarska partija (FPÖ), koja je za sebe odabrala plavu boju. U početku je FPÖ zastupala pangermansku ideologiju koja tvrdi da Austrija nema pravi nacionalni identitet. Na kraju krajeva, Versajskim ugovorom, nasuprot vilsonovskoj retorici samoopredeljenja, zabranjeno joj je da se pripoji Nemačkoj, čime je stvorena nacija bez svojstava.
Socijaldemokrata Bruno Krajski, centralna politička ličnost posleratnog perioda, bio je taj koji je postepeno uveo FPÖ u sistem. Jevrejin koji je tokom rata izbegao u Švedsku, Krajski je verovao da će ga antisemitizam sprečiti u usponu na vrh austrijske politike i da će zauvek biti na „najboljem drugom mestu“. Primetio je da veliki deo Austrijanaca oseća da njihova zemlja stagnira pod imperativom stabilnosti über alles. Početkom 1970-ih, u težnji da prekine eru velikih koalicija, formirao je manjinsku vladu, koju je Slobodarska partija tolerisala u zamenu za izbornu reformu koja je išla u prilog manjim strankama.
Mnogo veća kontroverza izbila je kada je Krajski stao u odbranu predsednika FPÖ-a, Fridriha Petera, pošto je istaknuti „lovac na naciste“ Simon Vizental otkrio njegovo verovatno učešće u zverstvima esesovaca. Novinar Paul Lendvaji, u svojoj knjizi „Austrija iza maske“ – najboljem vodiču za austrijsku posleratnu politiku na engleskom jeziku – konstatuje da je Krajski denacifikovao Petera, dok je, u očima određenih birača, Peter rasteretio Krajskog od jevrejstva.
Krajski je želeo da zadrži otvorenu opciju direktne koalicije sa plavima, što se ostvarilo početkom 1980-ih. U to vreme se na čelu FPÖ nalazio relativno liberalni vođa koji se trudio da pročisti stranku od takozvanih Kellernazi, „nacista iz podruma“ koji su krili svoja uverenja.
Ispostavilo se da članstvu FPÖ-a to ne odgovara. Harizmatični sin dvoje odanih nacista i u početku pristalica pangermanizma koji je Austriju zvao ideološki Missgeburt (nakazni porod), Jerg Hajder je 1986. izveo unutarstranački puč i poveo FPÖ oštro udesno. Napadao je međunarodne kritičare predsednika Kurta Valdhajma, bivšeg generalnog sekretara UN za kog se saznalo da je krio svoju ratnu službu u vojsci. Sam Hajder se besramno obraćao nostalgičarima Trećeg rajha. Hvalio je politiku zapošljavanja u rajhu kao „pametnu“, tvrdio da su pripadnici Vafen SS bili „pristojni“, a koncentracione logore je nazivao „kažnjeničkim logorima“.
Takve izjave su mu ujedno donosile i uskraćivale političku korist. Socijaldemokrate su 1999. pobedile na parlamentarnim izborima. U gubitničkom taboru, tadašnji lider ÖVP Volfgang Šisel ponudio je FPÖ-u sporazum o koaliciji, pod uslovom da Hajder – čija je stranka osvojila nešto više glasova od njegove – ne uđe u vladu (sam Šisel je postao kancelar). Dogovor je izazvao proteste i u Austriji i u inostranstvu: demonstracije ispred predsedničke palate Hofburg prinudile su ministre da na ceremoniju polaganja zakletve idu podzemnim tunelima. Četrnaest zemalja EU nakratko je uvelo (uglavnom simbolične) sankcije, koje je Šisel vešto iskoristio da izazove nacionalističku reakciju u zemlji. Austrija je opet bila žrtva velikih sila, posebno Nemačke, koja je zajedno sa Francuskom najglasnije kritikovala koaliciju. U jesen 2000. komitet evropskih političara preporučio je ukidanje sankcija.
Iz pozadine, kao guverner Koruške, Hajder nije mogao dugo da trpi isključenost iz centralne vlasti. Otvoreno je kritikovao članove vlade iz svoje stranke jer nisu ispunili obećanja biračima; zaista, FPÖ u velikoj meri nije uspela da sprovede svoju agendu i bila je rastrzana javnim sukobima. Jedan od najjačih aduta stranke – tvrdnja da Proporz proizvodi široko rasprostranjenu korupciju – diskreditovan je kada je otkriveno da su istaknute ličnosti, uključujući Hajdera i dugogodišnjeg ministra finansija Karla-Hajnca Grasera, upletene u niz finansijskih skandala. Šisel više nije ostavljao utisak političara koji iz oportunizma omogućava uspon krajnje desnice, već da je majstor veštine „destrukcije kroz inkluziju“.
Ipak, stranka se oporavila. Hajder je 2008. poginuo u saobraćajnoj nesreći u Koruškoj (gde zapanjujući kult „našeg Jerga“ još uvek živi). FPÖ se distancirala od bivšeg lidera, koji je tri godine pre smrti formirao otcepljenu stranku. Novi šef FPÖ-a, bivši zubni tehničar Hajnc-Kristijan Štrahe nije imao Hajderov intelekt i harizmu – ali se takođe kretao u neonacističkim krugovima. Štrahe je imao sreće: jedan zazorno mlad skorojević, Sebastijan Kurc, preuzeo je na sebe da okonča još jednu eru velikih centrističkih koalicija i vrati krajnju desnicu u igru.
Pošto je odustao od studija prava, Kurc se pridružio podmlatku ÖVP-a, da bi se na nacionalnom nivou „proslavio“ 2010. kao autor slogana (neuspešne) kampanje u Beču – „crno te pali“. Imenovan je za ministra spoljnih poslova kada mu je bilo 27 godina. Čini se da ga je samo lična ambicija motivisala da iza kulisa radi na svrgavanju lidera svoje partije i okončanju koalicije sa socijalistima. Okružen grupom mladih, lojalnih i medijski veštih ljudi, transformisao je jednu od najstarijih konzervativnih partija u Evropi u svoju privatnu mašineriju: ÖVP je 2017. izabrala novu boju, tirkiznu, i rebrendirala se kao „Lista Sebastijana Kurca“.
Iste godine, Kurc je trijumfovao na izborima i ušao u koaliciju sa Štraheom kao mlađim partnerom. Nije bilo negodovanja austrijskih ili evropskih elita, koje dotad već beleže neuspeh u zadržavanju krajnje desnice van vlasti u Mađarskoj i Poljskoj. Ovog puta, FPÖ nije bila očigledno nesposobna, već je zapravo odviše kompetentno koristila moć protiv svojih neprijatelja. Kikl, tadašnji ministar unutrašnjih poslova, poslao je policijsku jedinicu, inače zaduženu za borbu protiv uličnog kriminala, da pretrese sedište centralne obaveštajne agencije koja je istraživala „identitarijanski“ pokret – grupu mladih ekstremno desnih aktivista kojima je često davao podršku. Nakon toga, nekoliko stranih obaveštajnih agencija prestalo je da deli informacije sa Austrijom.
Usledio je udarac za koji su mnogi verovali da će biti fatalan po FPÖ. Jedan samoproglašeni „savetnik za bezbednost“, koga je finansirao bečki advokat navodno na svoju ruku, 2017. tajno je snimao Štrahea i još jednog partijskog lidera u vili na Ibici. Tamo su dvojica političara obećali državne ugovore u zamenu za nezakonite donacije žene za koju su mislili da je rođaka ruskog oligarha; takođe su se razdragano dogovarali da te pare potroše na preuzimanje najvećeg austrijskog tabloida, vrlo uticajnog Kronen Zeitunga. Štrahe je podneo ostavku, koalicija se raspala, a njegova partija je propala na vanrednim izborima. Kurc se vratio na vlast pošto je sklopio savez sa strankom Zelenih; ta koalicija se održala do ovogodišnjih izbora. (Autor tajnog snimka kasnije je uhapšen zbog prodaje kokaina. Prema navodima uglednog nemačkog istraživačkog sajta Correctiv, iza afere su možda stajali delovi austrijske birokratije lojalne Štraheu.)
Afera na Ibici sustigla je 2021. i vunderkinda austrijske politike, kome su se divili konzervativci širom Evrope. Parlamentarni komitet koji je istraživao aferu optužio je Kurca za krivično delo obmanjivanja poslanika. Zvaničnici su zaplenili mobilni telefon jednog od njegovih saveznika na visokom nivou, sa oko 300.000 poruka iz kojih je otkriveno kako su on i njegov politički krug postavljali svoje drugare na unosne pozicije u državnim kompanijama, praktično kupovali naklonost medija iz javnih fondova i manipulisali anketama. Izgledalo je da je Austrija u opasnosti da postane blaža verzija Orbanove Mađarske.
Kurc je osuđen na osam meseci uslovne kazne (njegova žalba je u toku) i na kraju je napustio politiku. Sada je „globalni strateg“ u privatnoj investicionoj firmi Pitera Tila.
***
Opšte je mesto da Kremlj u velikoj meri podržava evropsku krajnju desnicu. Jedna ruska banka je 2014. dala zajam Nacionalnom frontu Marin Le Pen za pomoć u kampanji; tri godine kasnije, FPÖ je potpisala sporazum o saradnji sa putinističkom partijom Jedinstvena Rusija. U Austriji, međutim, svoje usluge Rusiji prodaju i političari različitih ideoloških opredeljenja. Bivši socijaldemokratski kancelar Alfred Guzenbauer navodno je bio deo „habzburške grupe“ lobista Pola Manaforta koji su pomagali proputinovskom moćniku Viktoru Janukoviču u Ukrajini. Kurcov neposredni prethodnik, Kristijan Kern, kasnije je radio za Ruske državne železnice. Jedan saradnik ruskog oligarha Olega Deripaske, koji živi u Beču i nalazi se pod američkim sankcijama, tražio je od Kurca da lobira za Deripasku. Nejasno je da li je Kurc pristao; u jednom trenutku je rekao, bez daljeg objašnjenja, da je putovanje u SAD bilo „veoma, veoma dobro“.
Desni centar i krajnja desnica su se spojili i na druge načine. U početku se činilo da je Šisel bio antipopulistički Makijaveli (uzgred, i on je završio s unosnim ruskim angažmanom). Danas je jasno da njegova stranka želi da zadrži krajnju desnicu u političkoj igri, bez obzira na česte skandale koje izaziva FPÖ. Na primer, 2018. austrijski nedeljnik Falter otkrio je da je jedan vodeći član FPÖ bio u studentskom bratstvu – u Austriji ljudi ostaju u takvim organizacijama i posle studija – u čijim se omiljenim „pesmaricama“ nalazio i stih: „Nagazi gas, drevni germanski rode, doteraćemo i do sedmog miliona“. Početkom ove godine, kandidati FPÖ-a snimljeni su kako pevaju SS pesmu na nekoj sahrani.
Normalizacija delimično objašnjava ishod nedavnih izbora, na kojima je Slobodarska partija vodila naizgled šizofrenu kampanju. S jedne strane, program stranke je nazvan „Tvrđava Austrija“. Pozivi na „remigraciju“ i podrška teoriji zavere o velikoj zameni – po kojoj podli „globalisti“ pozivaju muslimane da zamene „prave Evropljane“ – bili su sveprisutni na predizbornim skupovima. Kikl je više puta govorio o spisku od dve hiljade osumnjičenih na koje će se FPÖ obrušiti kada dođu na vlast. Posebno je upečatljivo da se predstavljao kao Volkskanzler, što je izraz koji su nacisti koristili za Hitlera, sugerišući da drugi zapravo ne predstavljaju narod. Ako ÖVP i druge stranke formiraju novu koaliciju koja isključuje FPÖ, Kikl će bez sumnje pojačati takvu retoriku.
S druge strane, neki od slogana stranke bili su neobično neutralni i lišeni političke suštine: „Neka bude volja tvoja“, „Tvoje srce kaže da“ i „Pet dobrih godina“. Te poruke ne znače ništa, a ipak se mogu čitati kao da obećavaju sve, uključujući, naravno, sprovođenje stvarne volje naroda. U oktobru su mi profesionalni posmatrači u Beču rekli da se kampanja efikasno obraća građanima nezadovoljnim glavnom vladajućom strankom, ÖVP. Čini se da je Kikl, nekadašnji zagovornik uzimanja leka protiv parazita ivermektina za lečenje korona virusa, imao koristi od opšteg utiska da se vlada pokazala nesposobnom tokom pandemije. Za razliku od lidera drugih krajnje desničarskih partija u Evropi, on je takođe značajno suzio rodni jaz. Jedno od objašnjenja bi moglo biti to da su žene bile posebno teško pogođene pandemijom (FPÖ je najbolje prošla kod žena od 35-59 godina starosti). U međuvremenu, socijaldemokrate su svojim neprestanim međusobnim sukobima razočarale glasače.
Šta su pouke za savremenu evropsku politiku? Ne mora svaka demokratija koja teži konsenzusu i stabilnosti završiti u kronizmu (niti svi putevi političke karijere moraju da vode u Rusiju). Ali kada se za navodno odgovornu političku klasu ispostavi da je željna bogaćenja, skandali otvaraju prostor za samoproglašene „antisistemske stranke“.
U svojoj nedavnoj knjizi Demokratija propada od vrha, američki politikolog Lari Bartels tvrdi da je pogrešno pretpostaviti da se nezaustavljivi „populistički talas“ kotrlja Zapadom.
Ljudi se ne okreću odjednom populističkoj krajnjoj desnici. Radije, u pojedinim zemljama – recimo u Nemačkoj, Španiji i Portugaliji – građani koji su već imali krajnje desničarske stavove, ali dosad ih ništa nije pokretalo, sada pronalaze nešto za sebe u ponudi. Kada se jednom posvete krajnjoj desnici, ta identifikacija se ne menja lako. Ali, što je još važnije, desni centar uči svoje tradicionalno biračko telo da su ekstremistički stavovi sasvim normalni. Umesto fiksacije na „populistički talas“, trebalo bi da pažljivo pratimo konzervativne elite. Kao što nas film Moje pesme, moji snovi odavno uči, izbor saradnika je presudan za uspeh.