„Zurio sam dok se rušila jedna – a onda i druga – kula bliznakinja. Zatim sam se osmehnuo. Da, koliko god to zvučalo odvratno, moja prva reakcija bila je zadovoljstvo.“ Mohsin Hamid, „Nevoljni fundamentalista“
Tako govori Čandžes, junak Hamidovog romana iz 2007, obrazovan na Prinstonu i fundamentalista protiv svoje volje. Po tom međunarodnom bestseleru Mira Nair je snimila film. Knjiga duguje svoj uspeh delom otvorenom izražavanju straha i mržnje koje američka imperija izaziva čak i među mnogim svojim revnosnim pristalicama. Kao i mnogi drugi muslimani iz srednje klase u Aziji i Africi, Čandžes je kopao rukama i nogama da se pridruži transnacionalnoj eliti koju je stvorio globalni kapitalizam predvođen Sjedinjenim Državama. Ipak, ni pripadnici te elite nisu uspevali da izbegnu rasističko omalovažavanje koje je u američkom životu institucionalizovao rat protiv terorizma – onu vrstu koja sad pljušti po Zoranu Mamdaniju (sinu Mire Nair i gradonačelniku Njujorka) iz Silicijumske doline i sa Volstrita i Foks njuza.
Sećam se da je moja reakcija na tu zluradost u Nevoljnom fundamentalisti bila da bi pakistanski musliman možda mogao tako da se oseća, ali da nijedan indijski vlasnik zelene karte ne bi. Globalna kultura antiamerikanizma dugo se napajala spoljnom politikom Sjedinjenih Država, njihovom društveno-ekonomskom manipulacijom drugih zemalja preko Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda i potpunom kontrolom globalne ekonomije koja je proizvela daleko više gubitnika nego dobitnika. Pakistan, tvrda klijentelistička država čiju su politiku i kulturu uništile aktivnosti islamista i vojnih diktatora koje je sponzorisala CIA, verovatno je patio i više nego one zemlje koje su Sjedinjene Države napale i bombardovale.
Ali Indija i njena dijaspora, koje se danas navodno uzdižu posle vekova obamrlosti, bile su imune na Čandžesovu zluradost prema američkom stradanju. Jedva godinu dana posle objavljivanja Hamidovog romana, tadašnji premijer Indije, Manmohan Sing rekao je zapanjenom Džordžu Bušu da ga narod Indije „duboko voli“. On je bio iskreniji i predstavljao je širi javni konsenzus nego generalni sekretar NATO-a kad je nedavno proglasio Donalda Trampa za „tatu“ Evrope.
Romansa Indije sa zemljom slobodnih ljudi prilično je odocnela – počela je više decenija posle 1945, kad su Evropljani, posle svojih razornih građanskih ratova, postali prvo veliko stanovništvo koje je počelo da se ugleda, kulturno i politički, na Sjedinjene Države. Ali naša amerikanofilija razbuktala se – sad je to jasno – u pogrešnom trenutku.
Sredinom prve decenije 21. veka, deindustrijalizujuća super sila, posvećena večitim ratovima u inostranstvu i ekstremnoj nejednakosti kod kuće, bila je zrela za trampizam. Duga zaljubljenost kineskih ambicioznih klasa u Ameriku već je počela da se hladi, delom i zbog američkog bombardovanja kineske ambasade u Beogradu 1999. godine. Bez obzira na to, sve više obrazovanih Indijaca duboko je verovalo u večni Američki mir (Pax Americana) i u ono što je rekao Tomas Fridman u „manifestu“ New York Timesa iz 1999: „Globalizacija, to su Sjedinjene Države“ i „Amerikanci su apostoli razvijenog sveta, proroci slobodnog tržišta i visoki sveštenici visoke tehnologije“.
Izbor Baraka Obame nagovestio je mnogim Indijcima da se Amerika kreće ka savršenijoj uniji i prijateljskijem post-rasnom dobu. Kad je on prigrlio Singovog naslednika Narendru Modija i pretvorio hinduskog nacionalistu – kom je nekad bio zabranjen ulazak u Sjedinjene Države – u bliskog saveznika, mnogi „dvaput rođeni“ Indijci (pripadnici visokih kasti koji su emigrirali u Ameriku) bili su oduševljeni izgledom da bi siromašna i izgubljena zemlja koju su morali da napuste sada mogla postati partner njihovoj izabranoj domovini. Današnja prevlast anglofonih bramana u Silicijumskoj dolini i na Volstritu, posrednika između indijskih vladajućih klasa i Sjedinjenih Država (od Sundaja Pičaja i Satija Nadela do Baladži Srinivasana) nije slučajna. Nije slučajna ni nepokolebljiva naklonost Indijaca prema Sjedinjenim Državama, o kojoj svedoče javne ankete, uprkos tome što je globalni status zemlje počeo da se survava za vreme Bajdenovog i Trampovog poništavanja „međunarodnog poretka zasnovanog na pravilima“.
Okrutnost, bezobzirnost i nesposobnost američke bestidno suprematističke bele vladajuće klase tokom Trampovog drugog mandata šokirale su i prestravile čak i najvernije saveznike i epigone Sjedinjenih Država širom sveta. „U kancelarijama Delhija, obloženim knjigama, i u staklenim korporativnim kulama Mumbaija velikani pate od vrtoglavice“, izvestio je Economist u julu – dakle, pre nego što je Tramp opisao indijsku ekonomiju kao „mrtvu“ i kaznio je tarifama od 50%. Trampov napad na Iran, ohrabrenje izraelskim etničkim čistačima i pomešani signali Vladimiru Putinu, možda su zbunili samoamerikanizovane agitatore širom sveta, ali njegovi trgovinski ratovi, opaki nasrtaji na imigraciju, restrikcije viza H-1B, obračuni sa stranim studentima, ponižavanje svetskih lidera na televiziji i deportovanje tamnoputih ne-Amerikanaca s lisicama na rukama morali su im biti jasni. Uspešni Azijci i Afrikanci koje kuju u zvezde njihova tehnološka braća iz Silicijumske doline mogu sebi i dopustiti da budu ravnodušni prema slavopojkama Hitleru koje dolaze od Maskovog AI Chatbota, ali im je očigledno teže da progutaju ispade Šona Maguajera iz firme Sequoia Capital.
Po svemu sudeći, u Sjedinjenim Državama probudile su se decenijama latentne snage ideološkog rasizma i pohitale da ispune svoj prvobitni zadatak: stvaranje višeg statusa za jadne, neravnopravne belce. Istovremeno se potkopavaju oba temelja američkog eksperimenta u političkom pluralizmu – bajka o Sjedinjenim Državama kao zemlji imigranata i realnost nenarušivog globalnog primata. Završilo se Zlatno doba globalnog kapitalizma na američki način, koje je zavodilo gubitnike istorije svojim obećanjem mirne društvene mobilnosti i skladnog multikulturalizma, pa su amerikanizujuće snage sveta uronjene u krizu koja za njih nije samo geopolitička i ekonomska već i duhovna i egzistencijalna.
***
Ta kriza posebno teško pada onima koji su odbacili snažne tradicije nacionalne autonomije i samopoštovanja da bi prihvatili američko tutorstvo. Sredinom veka dva bratoubilačka rata uništila su samopouzdanje i ekonomsku moć Evrope i izložila bespomoćni kontinent produženoj kulturnoj amerikanizaciji i vojnom i ekonomskom parazitizmu. Zbog toga su mnogi današnji evropski lideri bedno servilni pred Trampom. Ali antikolonijalni pokreti Azije, Afrike i Latinske Amerike uvek su težili za moralnom, intelektualnom i političkom slobodom od belih gospodara sveta i decenijama su nastojali da formulišu sopstvene vizije dobrog života i pravednog društva.
Generacije postkolonijalnih Azijaca i Afrikanaca odrastale su s pretpostavkom, poduprtom školskim udžbenicima, štampanom kulturom i masovnim medijima, da su gospodari sopstvene sudbine. U Indiji, na primer, veliki deo patriotskog ponosa napajao se činjenicom da se prvi premijer zemlje Džavaharlal Nehru suprotstavio američkim herojima Hladnog rata (Džona Fostera Dalesa, najvatrenijeg među njima, zvao je „Dull, Duller, Dulles“1), kao i time što je Indira Gandi, koja je takođe dugo ostala na položaju premijera, aktivno izazivala mržnju Ričarda Niksona u vreme kad je Indija ratovala s Pakistanom (1971), koji je uživao podršku Sjedinjenih Država.
Nije samo Nehru-Gandi aristokratija videla američke političare i novinare kao uobražene neznalice i skorojeviće. Dela R.K. Narajana, indijskog pisca koji je među prvima pisao na engleskom, odišu duhovnom snobovštinom kakva je uobičajena među mnogim evropskim intelektualcima. Na primer, Ivlin Vo, Grejem Grin i Alber Kami videli su Ameriku kao „veštačko čudovište“ koje se, kao što je rekao Sioran, „podbočilo ispred sveta kao razmetljiva praznina“.
Ovakvo javno mnjenje je oblikovala i pretežno levo usmerena inteligencija, koju je iznedrila duga nacionalna borba protiv evropskog imperijalizma. Pisci, novinari, likovni umetnici i filmski stvaraoci bili su skloni da reaguju na proširenu ulogu Amerike u svetu – od nuklearnog spaljivanja Hirošime i Nagasakija 1945. do svrgavanja iranskog premijera 1953, neselektivnog bombardovanja Vijetnama, naoružavanja pakistanskog genocidnog režima 1971. i državnog udara u Čileu 1973, koji je organizovala CIA – žestokom kritikom rasizma i neoimperijalizma.
***
Mlade i često nedovoljno promišljene elite Azije i Afrike borile su se sa izazovima izgradnje države i održavanja ekonomskog rasta. U tom istom dobu grčevite dekolonizacije, koje je počelo krajem četrdesetih, moć starih gospodara sveta rasla je neviđenom brzinom. Kapitalizam se oporavio od svog sunovrata u tridesetim godinama 20. veka i u Sjedinjenim Državama našao svoj centar, neokrnjen i čak ojačan ratom. Otad se globalno razvijao složenim putevima proizvodnje i cirkulacije, potpomognut modernizacijom transporta i komunikacija, kao i širenjem vojno-industrijskog kompleksa.
Za Indijce iz devedesetih, koji su izlazili iz doba sukoba i ekonomske stagnacije, Sjedinjene Države su predstavljale neodoljiv estetski i moralni stil, posebno ono što se moglo videti na novim Mardokovim televizijskim kanalima koji su u prvi plan isturali silikone Pamele Anderson i testosteron glumaca kao što je Silvester Stalone. Američke ikone i proizvodi – Rambo u Avganistanu, Boginja demokratije nalik na Kip slobode na Trgu Tjenanmen, a Makdonald i CNN svuda – bili su zavodljivo sveprisutni. Evropa je svojom bogatom prošlošću fascinirala mnoge od svojih kolonijalnih subjekata. Sjedinjene Države, međutim, koje su navodno stvorene da bi oslobodile građane bremena istorije i tradicije i usmerile ih prema sve boljoj i boljoj budućnosti, nudile su mnoštvo privlačno različitih iskušenja.
Malo je neameričkih populacija koje su svesrdnije od Indijaca prihvatale sve ono što je Don DeLilo, nastojeći da objasni napade od 11. septembra na ovim stranicama, video kao stvari koje džihadisti preziru: „moć američke kulture da prodre kroz svaki zid, u svaku kuću, u svaki život i um“. Govoreći na događaju čiji je domaćin bio Manhattan Institute, desničarska tink-tank organizacija, 1990, V.S. Najpol je najavio kraj rasizma i pozdravio američku ideju sreće kao „ogromnu ljudsku ideju“ koja će oduvati sve ideološke fanatizme. Na drugom kraju kulturnog spektra, Bal Tekeri, karikaturista i osnivač militantne hinduske organizacije Šiv Sena u Mumbaiju, ugostio je Majkla Džeksona u svom domu 1996. i kasnije se hvalio da je pop zvezda upotrebila njegovu klozetsku šolju i ostavila na njoj svoj autogram.
Sećam se kako su 90-ih godina, nakon što su se socijalistički režimi urušili širom Evrope, političari, poslovni ljudi i kreatori javnog mnjenja u Indiji najednom počeli da predstavljaju školovanje u Americi kao najbrži put ka „sastanku sa sudbinom“ koji je nekad obećavao Nehru – decenijama odlaganom, po mišljenju mnogih nezadovoljnih Indijaca, jalovim angažovanjem u geopolitičkoj nesvrstanosti, afirmativnom akcijom u korist Hindusa iz nižih kasta i socijalističkom ekonomijom. U nacionalnim državama Azije i Afrike bilo je mnogo onih koji su podlegli američkoj ideologiji individualnog samoveličanja i samoljublja. Indar, junak Najpolovog romana Rečna okuka iz 1979, poreklom iz Istočne Afrike ili Indije, sažima hiperindivindualističku etiku koja je počela da zamenjuje oslabljeni postkolonijalni etos kolektivnog blagostanja čak i pre reganskih i tačerskih revolucija. „Svet je bogato mesto“, kaže on. „Sve zavisi od toga šta u njemu izabereš. Možeš biti sentimentalan i prigrliti ideju o sopstvenom porazu… Ali ja sad želim da pobeđujem, pobeđujem i pobeđujem.“
Pobeđivanje je bilo lakše onima koji su relativno dobro govorili engleski: pokazalo se da su anglofoni Azijci i Afrikanci u mnogo boljem položaju da uživaju blagodeti neoliberalne globalizacije pod američkim pokroviteljstvom nego što su to pripadnici velike kineske dijaspore. Politički i društveno-ekonomski interesi transnacionalne klase govornika engleskog u Indiji i elite u Sjedinjenim Državama uklopili su se jedni u druge jednako lako kao i oni na kojima počiva „specijalni odnos“ između Velike Britanije i Sjedinjenih Država. Sredinom prve decenije 21. veka pripadnici indijske inteligencije u dijaspori služili su kao predstavnici američkog establišmenta koji ističu vrline američke vrste kapitalizma oduševljenoj publici u Delhiju, Hajderabadu i Bangaloru, kao i na stranicama najvećih američkih dnevnih listova.
Oštar ideološki raskid s prošlošću bio je očigledan u žučnoj raspravi između dvojice istaknutih zapadnih ekonomista indijskog porekla: Amartje Sena, traumatizovanog glađu u Bengalu koju su 1943. izazvali Britanci i doživotno odanog socijaldemokratiji, i Džagdiša Bagvatija, samozvanog „najvećeg svetskog slobodnog trgovca“. Sen se zalagao za nužnu ulogu države u stvaranju zdravog i obrazovanog stanovništva; Bagvati je sa svojih položaja na Univerzitetu Kolumbija i u Savetu za spoljne odnose preporučivao deregulisana tržišta kao model za celo čovečanstvo.
Još 2008, s velikom recesijom na vidiku i militarizmom i ksenofobijom uvreženim u američkom životu, Farid Zakarija, sin uglednog indijskog borca za slobodu i proučavaoca islama, insistirao je na tome da „svet ide američkim putem“, da zemlje „postaju otvorenije, naklonjenije tržištu i demokratskije“. Koliko god bila pogrešna, takva tvrđenja su danas korisna utoliko što jasno pokazuju da su mnogi ambiciozni imigranti postizali uspeh zahvaljujući tačnoj reprodukciji običaja i stavova američke vladajuće klase. Način na koji je Zoran Mamdani – sin indijsko-ugandskog muslimanskog stručnjaka za Afriku – odbacio te vrednosti, kao i njegova privrženost kosmopolitskoj viziji mira i pravde – garantuje ekstremno neprijateljstvo establišmenta prema njemu. Ne iznenađuje ni to što je Zakarija – koji je na Jejlu 1985, u doba vrhunca Reganove moći, javno iskazao prezir prema idealizmu i zalagao se da univerzitet ne prekine veze sa aparthejdskom Južnom Afrikom – 2017. tvrdio da je Tramp pokazao predsedničke kvalitete bombardovanjem Sirije, a ovog leta na festivalu Aspen Ideas rekao da Benjamin Netanjahu, ako se izuzme „pitanje Gaze“, radi svoj posao „izvanredno dobro“.
U svakom slučaju, vešta mimikrija današnje američke elite verovatno neće donositi onako visoke prinose kao nekad. Istrebljenje zveri na Bliskom istoku, koje su predvodili Obamini naslednici, praćeno je trampovskim dekretom kojim je po kratkom postupku ukinuto post-rasno doba. Malo je verovatno da će Ameriku ponovo učiniti velikom demagozi belog nacionalizma, koji ne mogu a da ne usmere svoj gnev zbog nepovratnog pada na one koji su vredno radili na tome da postanu Amerikanci, tako što su doslovno ili samo duhovno imigrirali.
A sad su ti amerikanizovani ili amerikanizujući pojedinci optuženi da globalizuju intifadu, ako ne i džihad. Suočeni s teškim zadatkom da nađu novi identitet i zamene svoj odumrli sistem verovanja, mnogi od njih rade isto što i Čandžes – protiv svoje volje skreću u sopstveni fundamentalizam.