Mishra: Poremećaj sjećanja

U martu 1960. godine, u Njujorku su se sastali Konrad Adenauer, tada kancelar Zapadne Nemačke, i njegov izraelski kolega, David Ben-Gurion. Osam godina ranije, Nemačka je prihvatila da Izraelu isplati milione maraka odštete, mada dve zemlje još nisu imale uspostavljene diplomatske odnose. Adenauerova poruka prilikom susreta u Njujorku bila je jasna. Rekao je da je Izrael „tvrđava zapada“ i dodao: „Već sada mogu da potvrdim da smo spremni da vam pomognemo i da vas nećemo ostaviti na cedilu“. Šest decenija kasnije, bezbednost Izraela ostaje jednako važan Staatsräson (nacionalni interes) nemačke države, što je ponovila i Angela Merkel 2008. godine. U sedmicama posle 7. oktobra, nemački lideri su često ponavljali ovu reč, uz puno žestine i bez mnogo razumevanja. Solidarnost s jevrejskom državom učvršćuje predstavu Nemačke o sebi kao zemlji koja ima pravo da se ponosi kao jedina država koja je sećanje na zločinačku prošlost učinila temeljom sopstvenog kolektivnog identiteta. Ali u vreme susreta s Ben-Gurionom, 1960. godine, Adenauer je već radio na obrtanju procesa denacifikacije koji su zemlji nametnuli zapadni okupatori 1945. godine i potiskivanju sećanja na nečuvene užase judeocida. Nemački narod, po Adenauerovom mišljenju, i sam je bio žrtva Hitlerovog režima. Tvrdio je da je u doba nacizma većina Nemaca, zapravo, „spremno pomagala jevrejskim sugrađanima kad god im se za to pružila prilika“.

Iza naklonosti Zapadne Nemačke Izraelu krili su se motivi koji nadilaze nacionalnu sramotu ili osećaj dužnosti, pa čak i predrasude kancelara, koga je jedan biograf opisao kao tipičnog „kolonijalistu s kraja 19. veka“, koji nije podnosio arapski nacionalizam Gamala Abdela Nasera i bio je ushićen napadom Engleske, Francuske i Izraela na Egipat 1956. Sa intenziviranjem hladnog rata Adenauer je zaključio da je Nemačkoj potrebno više suvereniteta, kao i značajnija uloga u zapadnim ekonomskim i vojnim savezima; dugo putovanje Nemačke na zapad odvijalo se preko Izraela. Posle susreta 1960, Nemačka je postala najvažniji isporučilac vojne opreme izraelskoj državi i glavni pokretač njene ekonomske modernizacije. Posle odlaska u penziju, Adenauer je jednom izjavio da je upućivanje novca i oružja u Izrael bilo ključno za obnovu „međunarodnog statusa“ Nemačke i da se „moć Jevreja ni danas ne sme potcenjivati, naročito u Americi“.

Ova „neprincipijelna politička igra“ – kako ju je opisao Primo Levi – ubrzala je rehabilitaciju Nemačke, svega nekoliko godina nakon što je svet otkrio pune razmere njenog genocidnog antisemitizma. U posleratnoj Nemačkoj cvetao je strateški filosemitizam koji je parazitirao na istim starim antisemitskim stereotipima, ovog puta iskorišćenim za slikanje sentimentalnih prikaza života Jevreja. Među ljudima zgađenim takvim razvojem događaja bio je i pisac Manès Sperber. „Tvoj filosemitizam me deprimira“, pisao je jednom prijatelju, „degradira me, kao kompliment koji se upućuje na osnovu apsurdnog nerazumevanja… Način na koji nas precenjujete tvrdeći da volite čitav narod može biti opasan. Ne treba mi to i ne želim da moj – ili bilo koji drugi narod – bude voljen na taj način.“

U knjizi Nemačka i Izrael: izbeljivanje istorije i izgradnja države (2020), Daniel Marwecki opisuje kako su predstave o Izraelu kao novom otelovljenju jevrejske snage razbudile uspavane nemačke fantazije. Izveštaji zapadnonemačke delegacije sa suđenja Eichmannu u Jerusalimu 1961. puni su divljenja „novoj, naprednoj izraelskoj omladini“, ljudima koji su „visoki, često plave kose i plavih očiju, slobodnih i odlučnih pokreta, pravilnih crta lica“, ljudi koji ne pokazuju „gotovo nijednu od osobina koje su nekada smatrane tipično jevrejskim“. Komentarišući uspeh Izraela u ratu 1967, Die Welt izražava žaljenje zbog neosnovanih optužbi koje su Nemci u prošlosti upućivali na račun jevrejskog naroda: da „ne poseduju nikakav nacionalni osećaj; da za bitku nikada nisu spremni, ali uvek rado profitiraju na tuđim ratnim naporima“. Jevreji su, zapravo, „mali, srčani narod heroja i genija“. Kompanija Axel Springer, kojoj pripada Die Welt, bila je jedan od prvih posleratnih poslodavaca za mnoge penzionisane naciste.

Prikazivanje Izraelaca kao arijevskih ratnika – Moshe Dayan zapravo liči na Erwina Rommela, primećuje autor jednog članka u Bildu – nije protumačeno kao kontradiktorno. Štaviše, takvi prikazi su bili imperativ za mnoge od ljudi koji su imali najviše koristi od nemačkog ekonomskog čuda. Marwecki piše da je kreditima i isporukama vojne opreme Adenauer uspeo da „kontroliše tok postupka“ protiv Adolfa Eichmanna: bio je šokiran kada je saznao da ga je Mosad pronašao samo nekoliko sedmica posle susreta s Ben-Gurionom (nije znao da je jedan nemački tužilac Jevrejin u tajnosti obavestio Izraelce o Eichmannovoj lokaciji) i strahovao je od stvari koje bi se na suđenju mogle otkriti. Uložio je mnogo truda da njegov najbliži saradnik, Hans Globke, ne bude razotkriven kao inspirator nirnberških rasnih zakona. Mnogi prljavi detalji ostali su skriveni u poverljivim dosijeima nemačkog kancelara i nemačke obaveštajne službe. Ali Bettina Stangneth je u arhivima pronašla dovoljno materijala da u knjizi Eichmann pred Jerusalimom (2014) pokaže da je po Adenauerovom nalogu CIA uklonila reference na Globkea u jednom članku objavljenom u časopisu Life. Takođe je poznato da je novinar i fikser po imenu Rolf Vogel po Adenauerovim uputstvima ukrao potencijalno inkriminišući dosije o Globkeu od jednog istočnonemačkog advokata u hotelu King David u Jerusalimu.

Na veliko Adenauerovo olakšanje, izraelski saveznici su poštovali svoj deo dogovora i zaštitili su Globkea. Marwecki opisuje taj dogovor kao „oblik trgovine specifičan za nemačko-izraelske odnose“: moralni oprost još ne dovoljno denacifikovanoj i duboko antisemitskoj Nemačkoj u zamenu za novac i oružje. I jednoj i drugoj zemlji odgovaralo je da se arapski protivnici Izraela, pre svih Nasser („Hitler sa Nila“), prikažu kao istinsko otelovljenje nacizma. Ukorenjenost podrške nacistima u Nemačkoj bila je znatno potcenjena na suđenju Eichmannu, dok je prisustvo nacizma u arapskim zemljama preuveličano, što je izazvalo ogorčenost bar jednog od posmatrača: Hannah Arendt je napisala da „u istoriji stradanja Jevreja u rukama nacista Globke zaslužuje mnogo istaknutije mesto nego bivši jerusalimski muftija“. Takođe je primetila da je Ben-Gurion objavio oprost Nemcima opisujući ih kao „pristojan“ narod, a nijednom nije „pomenuo pristojne Arape“.

U knjizi Trgovina krivicom: sećanje na holokaust i muslimanska pripadnost u posleratnoj Nemačkoj, Esra Özyürek opisuje kako nemački političari, zvaničnici i novinari danas, kada je krajnja desnica u usponu, aktiviraju stare mehanizme sanitacije Nemačke demonizacijom muslimana. Nemačka policija je u decembru 2022. sprečila pokušaj puča Reichsbürgera, ekstremističke grupe s više od dvadeset hiljada članova koja je planirala napad na Bundestag. AfD, partija povezana s neonacistima, druga je najpopularnija stranka u zemlji, delom i zbog loših ekonomskih poteza koalicije koju predvodi Olaf Scholz. Ipak, uprkos neskrivenom antisemitizmu čak i među vodećim političarima poput Huberta Aiwangera, zamenika predsednika Bavarske, „beli Nemci hrišćanskog porekla“ još žive u uverenju „da su odavno stigli do konačnog odredišta iskupljenja i pune demokratizacije“, piše Özyürek. „Širi problem antisemitizma u nemačkom društvu“ projektuje se na manjinu arapskih imigranata koji se dodatno stigmatizuju kao „antisemiti najmanje spremni na pokajanje“, zbog čega im je potrebno „dodatno prevaspitavanje i disciplinovanje“.

I judeofobija i islamofobija su u porastu u Nemačkoj posle upada Hamasa u Izrael, izraelske invazije na Gazu, iza koje ostaje samo spržena zemlja, i oštrih reakcija nemačkih vlasti na pokušaje javnog izražavanja podrške Palestini. Predsednik Frank-Walter Steinmeier nedavno je pozvao Nemce „arapskog porekla“ da se odreknu mržnje prema Jevrejima i osude Hamas. Onda je vicekancelar Robert Habeck uputio muslimanima još eksplicitnije upozorenje: u Nemačkoj će biti tolerisani samo ako se odreknu antisemitizma. Aiwanger, političar koji inače ne može da odoli nacističkim pozdravima, pridružio se horu koji izvor nemačkog antisemitizma vidi pre svega u „nekontrolisanoj imigraciji“. Isticanjem nemačke muslimanske manjine kao „glavnog nosioca antisemitizma“, naglašava Özyürek, zanemaruje se činjenica da su gotovo „90 procenata antisemitskih zločina počinili nemački beli desničari“.

Netanyahu i sam traži inspiraciju u posleratnim pokušajima Nemačke da opere sopstvenu istoriju. Na primer, 2015. je tvrdio da čovek koji je ubedio Hitlera da Jevreje masovno ubija umesto da ih jednostavno protera nije bio niko drugi do jerusalimski veliki muftija. Tri godine kasnije, posle inicijalnih kritika odluke poljske stranke Pravo i pravda da kriminalizuje govor o kolaboracionističkoj prošlosti Poljske, i sam je podržao sličan zakon koji predviđa novčane kazne za nepoželjne izjave. Onda je podržao revizionistička tumačenja holokausta u Litvaniji i Mađarskoj, pohvalivši obe zemlje za hrabru borbu protiv antisemitizma. (Efraim Zuroff, istoričar koji je pomogao da se mnogi od bivših nacista nađu pred sudom, uporedio je to s „pohvalama Kju-kluks-klanu za doprinos poboljšanju rasnih odnosa na Jugu“.) Nedavno je zajedno s Elonom Muskom posetio jedan od kibuca koje je Hamas napao, samo nekoliko dana nakon što je Musk objavio tvit koji se mogao protumačiti kao podrška antisemitskim teorijama zavere. Njegovi istupi posle 7. oktobra ostavljaju kod slušalaca utisak da im čita zapisnik sa suđenja Eichmannu. Svakodnevno ponavlja da je u rat protiv „novih nacista“ u Gazi ušao da bi zaštitio „zapadnu civilizaciju“, a ostatak njegove kohorte jevrejskih supremacista mu tercira. Ljudi iz Gaze su „niža ljudska bića“, „životinje“, „nacisti“.

Osvetnička retorika koja pristiže iz opsednute tvrđave zapada nailazi na dobar prijem u Evropi i Americi. Beli nacionalisti se već dugo poistovećuju s Izraelom: etno-nacionalnom državom koja krši sve međunarodne pravne, diplomatske i etičke kodekse jezikom etničke homogenosti, nepokolebljivom politikom teritorijalne ekspanzije, nezakonitim ubijanjem i razaranjem. Ta ekstremna verzija onoga što Alfred Kazin u privatnom dnevničkom zapisu iz 1988. opisuje kao „militantni, neustrašivi, ’ne može nam niko ništa’ Izrael“ danas ima i funkciju palijativa za egzistencijalne strepnje vladajućih klasa u Engleskoj i Americi. U knjizi Naš američki Izrael (2018) Amy Kaplan je opisala kako američke elite svoje strahove i fantazije projektuju na Izrael. Državni filosemitizam kakav praktikuje Nemačka, a koji praktično oblikuje odnose Nemačke i Izraela, mnogo je složenija i pogubnija pojava.

Izrael je još pre napada Hamasa i uz blagoslov Amerike ugovorio dosad najveću isporuku nemačkog oružja. Financial Times je početkom novembra izvestio da je prodaja nemačkog oružja Izraelu u porastu posle napada: količina uvezena 2023. uvećana je u odnosu na prošlu godinu više od deset puta. Dok je Izrael bombardovao stambene zgrade, izbegličke kampove, škole, bolnice, džamije i crkve u Gazi, a izraelski ministri objavljivali čitavom svetu planove za etničko čišćenje, Scholz je uporno ponavljao prihvaćenu državnu ortodoksiju: „Izrael je zemlja koja poštuje ljudska prava i međunarodne zakone i postupa u skladu s njima.“ Dok se Netanyahuova kampanja neselektivnog ubijanja i razaranja intenzivirala, zapovednik nemačkih vazdušnih snaga, Ingo Gerhartz, doputovao je u Tel Aviv da pohvali „preciznost“ izraelskih pilota; takođe je pozirao fotografima dok je u uniformi davao krv za izraelske vojnike.

Kao izraz posleratne nemačko-izraelske simbioze još više uznemirava postupak nemačkog ministra zdravlja, Karla Lauterbacha, koji je retvitovao video snimak na kom Douglas Murray, lider engleske krajnje desnice, objašnjava zašto su pripadnici Hamasa gori od nacista. „Gledajte i slušajte“, prokomentarisala je Karin Prien, zamenica predsednika CDU i ministarka obrazovanja za Šlezvig-Holštajn. „Ovo je sjajno“, napisao je Jan Fleischhauer, bivši pomoćnik urednika Spiegela. „Zaista sjajno“, složila se Veronika Grimm, članica nemačkog Saveta ekonomskih eksperata. List Süddeutsche Zeitung, koji je 2021. optužio pet libanskih i palestinskih novinara Deutsche Wellea za antisemitizam, sada s jednako klimavim argumentima kao antisemitu optužuje indijskog pesnika i istoričara umetnosti Ranjita Hoskotea zbog povlačenja paralela između cionizma i hindu nacionalizma. Die Zeit je skrenuo pažnju čitaocima na veliki skandal: „Greta Thunberg javno podržava Palestince“. Otvoreno pismo Adama Toozea, Samuela Moyna i drugih profesora koji su kritikovali izjavu Jürgena Habermasa kojom je podržao izraelske postupke inspirisalo je urednika Frankfurter Allgemeine Zeitung da zaključi da Jevreji imaju velikog „neprijatelja“ na univerzitetima, na odsecima za postkolonijalne studije. Der Spiegel je na naslovnoj strani objavio Scholzovu sliku i citat s izjavom da treba „vratiti masovne deportacije“.

„Nemački zvaničnici“, izveštava New York Times, „pretresaju stare peticije i objave na društvenim mrežama, uključujući one starije od deset godina“. Kulturne institucije na državnom budžetu kažnjavaju umetnike i intelektualce poreklom s globalnog juga za svako izražavanje podrške Palestincima, oduzimaju im nagrade i povlače pozive; nemačke vlasti pokušavaju da disciplinuju čak i jevrejske pisce, umetnike i aktiviste. Candice Breitz, Deborah Feldman i Masha Gessen samo su poslednje u nizu javnih ličnosti koje sad moraju da slušaju „predavanja“, kako je to jednom rekao Eyal Weizman, „dece i unuka ubica naših roditelja koji se usuđuju da nas optuže za antisemitizam“.

Šta se dogodilo s toliko hvaljenom kulturom istorijskog pamćenja u Nemačkoj? U knjizi Učiti od Nemaca (2020) Susan Neiman je s divljenjem pisala o konceptu Vergangenheitsbewältigung (suočavanje s prošlošću), ali sada kaže da više nije tako sigurna. „Proces svođenja istorijskih računa u Nemačkoj oteo se kontroli“, napisala je u oktobru. „Ovaj isti bes… stajao je iza napada na Jevreje u prošlosti“. U knjizi Nikada više: Nemci i genocid posle holokausta, koja istražuje reakcije Nemačke na masovna ubistva u Kambodži, Ruandi i na Balkanu, Andrew Port tvrdi da je moguće da je „inače divljenja dostojno razračunavanje s prošlošću holokausta na neki način desenzibilizovalo Nemce. Čvrstina uverenja da je rasizam predaka zauvek ostavljen u dalekoj prošlosti paradoksalno je otvorila vrata bestidnom ispoljavanju nekih novih oblika rasizma.“

To donekle objašnjava ravnodušnost prema sudbini Palestinaca i prihvaćen stav da je svaki pokušaj kritike Izraela izraz bigoterije (što je inače u suprotnosti s istorijskom podrškom Nemačke brojnim rezolucijama kojima su ispadi Izraela bili osuđivani). Port je mogao dopuniti argument i analizom nesposobnosti Nemačke da prizna – da ne govorimo o plaćanju odštete – prvi genocid 20. veka: masovna ubistva koja su počinili nemački kolonisti u jugozapadnoj Africi od 1904. do 1908. Port takođe precenjuje zasluge nemačke kulture sećanja koja je uspela da održi privid uspešnosti samo zahvaljujući tome što nemačka vladajuća klasa donedavno nije imala tako mnogo prilika da čitavom svetu pokazuje svoje istorijske zablude, svakako manje nego zagovornici brexita koji nisu ni pokušavali da sakriju snove o moći i samodovoljnosti iz vremena imperije.

***

Pokušaji države da popravi imidž savremene Nemačke osuđivanjem događaja iz prošlosti neretko su izazivali unutrašnji otpor. Rudolf Augstein, osnivač i urednik Der Spiegela, jedan od prvih mentora bivših nacista, primetio je 1998. da je berlinski Memorijal holokausta napravljen po ukusu pripadnika američkih elita s „istočne obale“. Istorijsko sećanje je previše nepostojano da bi ga političke i kulturne institucije uspešno držale pod kontrolom; malo je verovatno da kolektivno moralno obrazovanje može proizvesti stabilan i homogen stav koji će trajati kroz generacije. Na delu je mnogo drugih faktora od kojih zavisi šta će se na kraju zapamtiti, a šta zaboraviti, a nemačko nacionalno nesvesno već je opterećeno vekovima tajnovitosti, zločina i zataškavanja. Govoreći u Vajmaru 1994, Jurek Becker, jedan od retkih jevrejskih pisaca koji su bili u prilici da žive i u Istočnoj i u Zapadnoj Nemačkoj, zaključio je da su za oživljavanje militantnog neonacizma u ujedinjenoj Nemačkoj krivi nacisti koji su sve ovo vreme uspevali da održe prisustvo u Zapadnoj Nemačkoj zahvaljujući podršci predvodnika Hladnog rata:

„Pobrinuli su se da osvrti na nacističku prošlost uvek budu blagi, bez strogih sudova, ili da ih ni ne bude, ako je to moguće… Podržavali su jedni druge i jačali uticaj svoje grupe. Sprečavali su napredovanje ljudi koji su ih prozreli. Govorili su da u prokazanoj prošlosti nije baš sve bilo tako crno i da s prljavom vodom ne treba izbaciti i dete. Onda su stigli do ideje da je fašizam, zapravo, samo reakcija na istinski zločin našeg doba, a to je boljševizam.“

Mnogo ljudi na visokim položajima radilo je na demontiranju uobičajene predstave zapadnih Nemaca o sopstvenoj ulozi u Trećem rajhu. Franz Josef Strauss, veteran Wehrmachta na „krvavim poljima“ istočne Evrope, Adenauerov ministar odbrane i kasnije premijer Bavarske, mislio je da se „zadatak ostavljanja prošlosti iza nas“ može najefikasnije obaviti kroz vojnu saradnju s Izraelom. Ralf Vogel, poznat po izjavi da je „uzi u ruci nemačkog vojnika najbolja brošura protiv antisemitizma“, bio je jedan od prvih zagovornika takvog pristupa – onoga što je Eleonore Sterling, bivša logorašica i prva profesorka političkih nauka u Nemačkoj, 1965. godine opisala kao „instrumentalni filosemitizam“ koji potiskuje „istinsko razumevanje, kajanje i oprez“. Nemilosrdna dijagnoza Franka Sterna iz knjige Izbeljivanje žute zvezde (1992) aktuelna je i danas: nemački filosemitizam, pisao je on, primarno je „politički instrument“ koji se koristi ne samo za „pravdanje određenih opcija u spoljnoj politici“, nego i za „prizivanje i projektovanje moralnog stava u trenucima kada je unutrašnja stabilnost zemlje ugrožena antisemitskim, antidemokratskim i ekstremno desničarskim silama“.

Ovo nije prvi put da se demokratski deficiti prikrivaju pozivanjem na Staatsräson. Na primer, u nastojanjima da isposluje nove ugovore s Izraelom, Nemačka je 2021. osporila pravo Međunarodnog krivičnog suda da istražuje ratne zločine na okupiranim teritorijima. Polovinom decembra, nakon što je ubijeno dvadeset hiljada Palestinaca i dok milionima raseljenih preti epidemija, Die Welt ne odustaje od stava da je „parola ’Sloboda za Palestinu’ nova verzija pozdrava ’Heil Hitler’“. Nemački čelnici blokiraju zajedničke evropske pozive na prekid vatre. Može nam se učiniti da Weizman preteruje kada kaže da se „pod okriljem podrške izraelskom nacionalizmu rehabilituje i oživljava nemački nacionalizam“. Ali jedino evropsko društvo koje je pokušalo da izvuče pouke iz svoje mračne prošlosti očigledno ima teškoća u sećanju na glavne naučene lekcije. Izražavajući bezuslovnu solidarnost s Netanyahuom, Smotrichom, Gallantom i Ben Gvirom nemački političari i kreatori javnog mnjenja ne ispunjavaju istorijsku obavezu koju imaju prema Izraelu. Daljim jačanjem autoritarnog völkisch rasizma unutar zemlje dovode u pitanje i obavezu koju imaju pred ostatkom sveta: da nikada više ne budu saučesnici u izlivima ubilačkog etno-nacionalizma.

Pankaj Mishra