Odlomak iz nove knjige „The World After Gaza / Svet posle Gaze“, Fern Press, februar 2025.
Pokajanje i radikalno samopročišćenje Nemačke, odgovorne za smrt miliona Jevreja u Drugom svetskom ratu, provedeno je pod neumoljivim nadzorom savezničkih sila. Ali strmoglavi uspon od nulte tačke podrške Jevrejima 1945. do današnje nemačke bezuslovne podrške Izraelu – prevazišao je sva očekivanja.
Nemačka solidarnost s jevrejskom državom tokom prethodnih decenija učvrstila je ponosito samopoimanje Nemačke kao jedine zemlje koja je zvaničnu memorijalizaciju zločinačke prošlosti ugradila u temelje svog kolektivnog identiteta. Sećanje na Šou je bez ostataka institucionalizovano, posebno posle ujedinjenja dve Nemačke 1990. U školskim programima i kalendarima istaknuti su datumi kao što su 27. januar (sovjetsko oslobađanje Aušvica) i 8. maj (konačna predaja nacista). Spomenici, memorijalni kompleksi i muzeji širom zemlje održavaju živim sećanje na žrtve nemačkih zločina. Snažan simbol te kulture sećanja je Memorijalni kompleks za ubijene Jevreje Evrope u blizini Brandenburške kapije u Berlinu. To je verovatno jedini veliki nacionalni spomenik koji slavi sećanje na žrtve drugog, a ne svog naroda.
Godine 2008. tadašnja nemačka kancelarka Angela Merkel izjavila je pred Knesetom da je bezbednost Izraela nemački nacionalni interes (Staatsräson ili raison d’état). Tu frazu su uporno ponavljali, s više žestine nego razumevanja, mnogi nemački lideri posle 7. oktobra 2023. Manje od dva meseca pre Hamasovog napada Izrael je, uz američki blagoslov, sklopio do tada najveći ugovor o isporuci oružja iz Nemačke. Prodaja nemačkog oružja Izraelu udesetostručila se 2023. Velika većina tih ugovora odobrena je posle 7. oktobra, a nemački zvaničnici su insistirali da se dozvole za izvoz oružja Izraelu izdaju po posebnoj, ubrzanoj proceduri.
I kad je Izrael počeo da bombarduje civilne ciljeve, zgrade i kuće, izbegličke kampove, škole, bolnice, džamije i crkve u Gazi, i pošto je izraelska vlada obelodanila svoje planove za etničko čišćenje, nemački kancelar Olaf Šolc je i dalje deklamovao nacionalnu dogmu: „Izrael je zemlja posvećena ljudskim pravima i međunarodnom pravu i ona deluje u skladu s tim načelima“. Dok je Netanjahuova operacija neselektivnog ubijanja i razaranja uzimala maha, Ingo Gerharc, komandant nemačkih vazdušnih snaga (Luftwaffe), posetio je Tel Aviv, pohvalio „preciznost“ izraelskih pilota, a onda se slikao u uniformi dok daje krv za izraelske vojnike.
Nemački ministar zdravlja Karl Lauterbah na tviteru je objavio video u kome jedan engleski agitator s ekstremne desnice tvrdi da su pripadnici Hamasa gori od nacista. Die Welt je objavio da je „Slobodna Palestina novi Heil Hitler“, a Die Zeit je skrenuo pažnju nemačkim čitaocima na stravičnu činjenicu da „Greta Turnberg otvoreno podržava Palestince“. Kad je ministarka kulture Klaudija Rot snimljena kako aplaudira izraelskom filmskom reditelju Juvalu Abrahamu i njegovom palestinskom kolegi Baselu Adri na Berlinskom filmskom festivalu, to jest njihovom dokumentarcu koji je sada nominovan za Oskara – ogradila se izjavom da je njen aplauz bio namenjen samo „jevrejskom Izraelcu Abrahamu“.
Nemački čelnici su se mesecima uporno protivili zajedničkom evropskom pozivu na primirje u Gazi. Nemačka predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajden bezrezervno je podržavala osvetničko nasilje Izraela, na žalost mnogih svojih kolega, i oglušivala se na ponavljane pozive zemalja članica EU, kao što su Španija i Irska, da se Izraelu uvedu sankcije. Oktobra 2024, kad je Izrael bombardovao bolnice i šatorske kampove u Gazi i uništavao cela sela u Libanu, nemačka ministarka spoljnih poslova Analena Berbok pravdala je ta kršenja međunarodnog prava i dodala da Palestinci ne zaslužuju zaštićeni status civila u ratnim sukobima.
Nemačke vlasti su pokrenule i nemilosrdnu represiju protiv javnog ispoljavanja podrške Palestini. Budžetske kulturne institucije dugo su kažnjavale umetnike i intelektualce nezapadnog porekla koji pokažu makar nagoveštaj saosećanja s Palestincima tako što su poništavale nagrade i pozive na gostovanja. Onda su nemačke vlasti počele da disciplinuju i jevrejske autore, umetnike i aktiviste koji se protive ratu. Posle 7. oktobra, Kendis Brajc, Debra Feldman, Maša Gesen i Nensi Frejzer pridružile su se spisku javnih intelektualaca koji su „izbrisani“ ili im je „održana lekcija“. Kao što je rekao Ejal Vajcman: „Deca i unuci onih koji su ubijali naše najbliže sad se usuđuju da nam kažu da smo mi antisemiti.“
***
Kad je posetila Nemačku posle rata, filozofkinja Hana Arent je primetila „tiraniju nekakve sveprisutne javne gluposti kojoj se ne može verovati da će ispravno suditi o najelementarnijim događajima… Kao da veliki broj Nemaca, posebno među obrazovanijima, više nije sposoban da govori istinu čak ni kad to želi.“
Oni koji u poslednje vreme prate razvoj događaja u nemačkoj javnosti dolaze do sličnog zaključka: da je samozadovoljna hipokrizija do te mere normalizovana da je postala vladajući način mišljenja. Ta hipokrizija prerasta u samoobmanu dok AfD dramatično preoblikuje politiku i kulturu u Nemačkoj. Teško je danas ne misliti o njenoj prošlosti i ne strahovati za budućnost najvažnije evropske zemlje.
„Za manje od šest godina“, čudila se Arent, „Nemačka je uništila moralnu strukturu zapadnog društva počinivši nezamislive zločine“. S prisnošću i otvorenošću bivšeg insajdera zapisala je da je „opšte odsustvo osećanja – ili barem ta pojavna bezdušnost ponekad prikrivena jeftinom sentimentalnošću – najupadljiviji vidljivi simptom duboko ukorenjenog, istrajnog i ponekad opakog odbijanja Nemaca da se suoče s onim što se stvarno dogodilo i da to postepeno prihvate.“
Taj mentalitet delimično se ispoljio i u postupanju nemačkih vlasti prema raseljenim Jevrejima. Oni su još tavorili u Zapadnoj Nemačkoj 1952, kad je bavarska granična policija započela napade na kampove raseljenih osoba. Prema Manchester Guardianu, taj događaj je imao sva „obeležja nekadašnjih nacističkih racija u berlinskom i frankfurtskom getou“. Navodeći izjave članova odbora kampa, taj list je izveštavao da su „policajci uzvikivali slogane poput ʼKrematorijumi su još tamoʽ, ʼGasne komore vas čekaju ʽ i ʼOvog puta ste stvarno nagrabusili, prokleti Jevrejiʽ“. U komunističkoj Istočnoj Nemačkoj antisemitizam je bio suptilniji, mada ne manje smrtonosan jer je podražavao Staljinove kampanje protiv „kosmopolita“, u kojima se sugerisalo da su svi Jevreji potencijalni špijuni.
Kao što je jedan američki oficir rekao fotoreporterki Margaret Berk-Vajt, mnogi Nemci su se ponašali „kao da su nacisti bili neka čudna eskimska rasa koja je sišla sa Severnog pola i nekako okupirala Nemačku“. Još 1949. filozof Teodor Adorno je pisao Tomasu Manu da pored „nekoliko totalnih i dirljivih zlikovaca, nalik na marionete“ još nije sreo nijednog nacistu, „ne samo u ironičnom smislu da građani ne priznaju da su bili nacisti već u daleko opasnijem smislu da veruju da to nikad nisu bili“.
U svojoj knjizi Adenauerova Nemačka i nacistička prošlost (Adenauer’s Germany and the Nazi Past, 2002) Norbert Fraj temeljno ispituje dubinu i širinu rasprostranjenog nemačkog protivljenja gonjenju zločinaca iz nacističkog doba ili uklanjanju diskreditovanih elita s položaja moći. Prema britanskoj istoričarki Meri Fulbruk, u Zapadnoj Nemačkoj, od bezmalo milion ljudi koji su „u ovom ili onom trenutku aktivno učestvovali u ubijanju jevrejskih civila“ (broj pomagača bio je daleko veći), „samo 6.656 osuđeno je za nacističke zločine… što je manje od broja zaposlenih u Aušvicu“. Do kraja 20. veka samo 164 pojedinca su osuđena za ubistvo – šest miliona Jevreja.
U članku za Dissent iz marta 2024. istoričar Hans Kundnani kaže: „Sredinom 50-ih godina 20. veka državne službe, sudstvo i akademska zajednica u velikoj meri su se vratili u stanje iz doba Trećeg rajha. Mnogi mladi ljudi koji su rasli u Zapadnoj Nemačkoj osećali su da su „okruženi nacistima“, kao što je rekla jedna osoba s kojom sam razgovarao. Sredinom 60-ih oni počinju da sagledavaju ne samo lične već i strukturne kontinuitete: prema njihovom mišljenju, savezna republika je bila fašistička ili barem „profašistička“ država. Studentski pokret se pojavio kao protest protiv tih stvarnih i zamišljenih kontinuiteta.“
***
U martu 1960, u vreme kad se nemački kancelar Konrad Adenauer sreo s izraelskim premijerom Davidom Ben-Gurionom u Njujorku, on nije samo upravljao sistematskim izokretanjem procesa denacifikacije, koji se sprovodio po nalogu zapadnih okupatora zemlje 1945, već je i doprinosio potiskivanju besprimernih užasa Holokausta iz sećanja. Prema Adenauerovom mišljenju, i Nemci su bili Hitlerove žrtve. Štaviše, on je bio uveren da je većina Nemaca tokom nacističke vladavine „rado pomagala jevrejskim sugrađanima kad god je to bilo moguće“.
U septembru 1952. Adenauer je prihvatio sporazum koji će obeštetiti državu Izrael svotom od približno tri i po milijarde nemačkih maraka. Taj sporazum nije bio popularan: 1951. godine samo 5% Nemaca je priznavalo nemačku krivicu za sudbinu Jevreja, a 21% je smatralo da su „sami Jevreji delimično odgovorni za ono što im se dogodilo tokom Trećeg rajha“. Štaviše, protiv sporazuma su glasali neki članovi Adenauerove stranke. U svakom slučaju, Adenauerova izjava posle sastanka s Ben-Gurionom bila je jasna. Izrael je „tvrđava Zapada“, rekao je on i dodao: „Već sad mogu da kažem da ćemo vam pomoći. Nećemo vas ostaviti same.“
Nemački kancelar imao je tipičan pogled na svet zapadnog kolonijaliste: kao nekadašnji predsednik Nemačkog kolonijalnog društva, smatrao je da nemački rajh mora imati kolonije da bi obezbedio veći životni prostor za nemački narod. Ali dok se Hladni rat zahuktavao, bio je ubeđen da „dugi put ka zapadu“ – naslov bestselera istoričara Hajnriha Vinklera o nemačkoj istoriji – vodi kroz Izrael. „Čak ni danas ne treba potcenjivati moć Jevreja, posebno u Americi“, rekao je po odlasku u penziju. Posle 1960. Zapadna Nemačka je ubrzano odmicala tim putem ka Zapadu i bila je ne samo glavni saveznik Izraela u ekonomskoj modernizaciji već i njegov glavni snabdevač oružjem.
Posleratna nemačko-izraelska simbioza bila je u središtu „neprincipijelne političke obmane“, kao što je s gorčinom rekao Primo Levi, što je ubrzalo i olakšalo rehabilitaciju Nemačke samo nekoliko godina nakon što su postale poznate razmere njenog genocidnog antisemitizma. Sredinom 60-ih, kad je austrijski pisac jevrejskog porekla Žan Ameri putovao kroz Nemačku, zemlja je uživala u takozvanom ekonomskom čudu, delom zahvaljujući američkim zajmovima, koji su podsticali evropski oporavak. U „industrijskom raju Nove Evrope“, Ameri se neočekivano obreo u društvu „prefinjenih“ nemačkih intelektualaca i s njima raspravljao o najnovijim evropskim i američkim romanima. Ali kao neko ko je preživeo Aušvic, nije mogao da se ne seća „kamenih lica“ Nemaca pred gomilom leševa na železničkom peronu ili flamanskog esesovca koji ga je tukao po glavi drškom lopate kad nije radio dovoljno brzo. Tako će on otkriti da u toj „naprednoj zemlji“ oseća novi „gnev“ prema Nemcima i njihovom visokom mestu u „veličanstvenim dvoranama zapada“.
Naličje zapadnonemačkog kompromisa s nacizmom je ono što Ameri naziva „nametljivi filosemitizam“. On u stvari parazitira na starim antisemitskim stereotipima, udružen sa sentimentalnim slikama Jevreja – i još uvek oblikuje odnose Nemačke s Izraelom. Godine 1965, Elinor Sterling, koja je preživela Šou i bila prva profesorka političkih nauka u Nemačkoj, opisala je kako je „funkcionalni filosemitski stav“ zamenio „pravi čin razumevanja, pokajanja i budućeg opreza“. Istoričar Piter Gej, koji je s porodicom pobegao iz nacističke Nemačke 1939, bio je među onim nemačkim Jevrejima koji su osećali „gađenje“ prema svojim nekadašnjim komšijama, prema njihovoj „podmazanoj delikatnosti, nametljivom divljenju za sve što bi Jevreji rekli, uradili ili u šta bi verovali“. Isto je osećao i romansijer Manes Šperber: „Vaš filosemitizam me uznemirava i zamara“, pisao je jednom kolegi, „degradira me kao kompliment zasnovan na apsurdnom nerazumevanju… Precenjujete nas Jevreje na opasan način i insistirate na ljubavi prema celom našem narodu. Ne tražim to, ne želim da mi – ili bilo koji drugi narod – budemo voljeni na taj način.“
Ali filosemitizam je bio strateški modus samopoštovanja. Pišući iz Jerusalima 1961, Hana Arent je izvestila da su Nemci prisutni na suđenju Adolfu Ajhmanu „ispoljavali neprijatan višak revnosti i nalazili da je apsolutno sve divno. Zaista da se ispovraćaš, ako smem tako da kažem. Jedan od njih mi se okačio oko vrata i briznuo u plač“. U tekstu o suđenju Ajhmanu, profesor Danijel Marvecki opisao je kako je viđenje Izraela kao novog otelovljenja jevrejske moći probudilo uspavane nemačke fantazije. Izveštaj zapadnonemačke delegacije na suđenju Ajhmanu iskazivao je divljenje „novoj i sjajnoj vrsti izraelskih omladinaca“, koji su „vrlo visoki, često plavi i plavooki, slobodnih i samostalnih pokreta, dobro definisanih lica“ i koji ne pokazuju „gotovo nijednu od crta koje smo nekad smatrali jevrejskim“. Sedmog juna 1967, posle šestodnevnog rata, Frankfurter Allgemeine Zeitung pozdravio je pobedu Izraela uvodnikom naslovljenim „Der Blitzkrieg Israels“ (Izraelski blickrig). Ta fraza, vezana za nacističko osvajanje Evrope, odjeknula je na naslovnoj strani listova Die Zeit i Der Spiegel (uz komentar o nemačkoj donaciji krvi za Izrael: „Arijevska krv potekla za Jevreje“). Die Welt je žalio zbog nemačkih „sramotnih“ stavova o Jevrejima: da oni „nemaju nacionalno osećanje“ i da nikad nisu spremni da se bore, već samo profitiraju od nečijih ratnih napora“. Jevreji su, zapravo „mali, hrabar, junačan, genijalan narod“. Aksel Špringer, čija istoimena kompanija poseduje Die Welt i koji je bio među glavnim posleratnim poslodavcima bivših nacista, hvalio se posle šestodnevnog rata da je svih šest dana objavljivao izraelske novine u Nemačkoj. Nemačka Nova levica, koja se u to vreme okrenula protiv Izraela i time od sebe udaljila mnoge, pa i Amerija, delimično je reagovala na Špringerovu agresivnu propagandu, na prisustvo nacista u državnoj službi, pravosuđu i akademskoj zajednici i na „glasnu podršku zapadnonemačkih političkih partija američkoj vojnoj intervenciji u Vijetnamu“, kao što je napisao istoričar Kvin Slobodian. Mnogi studenti, među njima i budući teroristi poput Ulrike Majnhof, idealizovali su Sjedinjene Države kao branioca slobode i demokratije: uznemirili su ih izveštaji o tepih bombardovanju Vijetnama, korišćenju napalma koji je spaljivao ljudsku kožu i kasetnim bombama napravljenim da eksplodiraju u vazduhu i šrapnelima pobiju sve oko sebe. Nervirale su ih i maliciozne karikature njihovog idealizma u Špringerovoj tabloidnoj štampi, kao i nemačka politička klasa. Prema jednom aktivisti koga citira Slobodian, „borba za odbranu zapadne slobode tepih bombardovanjem“ nije vređala samo „moralna osećanja“ mnogih mladih Nemaca: „Doveden je u pitanje ceo postojeći okvir za razumevanje sveta.“
Zamišljajući izraelske Jevreje kao arijevske ratnike, nemačka štampa je dalje podrivala taj okvir. U svakom slučaju, kad je Bild uporedio izraelskog vojnog zapovednika i političara Mošea Dajana s nacističkim feldmaršalom Ervinom Romelom, niko se nije pobunio. Takva poređenja su bila imperativ za neke uživaoce nemačkog ekonomskog čuda. Marvecki piše da je Adenauer veliki zajam i snabdevanje vojnom opremom uslovio „izraelskim suđenjem“ Adolfu Ajhmanu.
Mnogo godina pošto je Ajhman bio obešen, izraelski filozof Išajahu Lebovic napomenuo je da je to suđenje bilo „potpuni promašaj jer je Ajhman zapravo bio mali i beznačajan točkić u velikoj mašini. Mislim da su se Adenauer i Ben-Gurion dogovorili da na taj način skinu ljagu s nemačkog naroda. Za to suđenje su nam isplatili milijarde“. Marvecki podastire zakasnele dokaze za ovu skandaloznu tvrdnju dok opisuje „razmensku strukturu specifičnu za nemačko-izraelske odnose“: moralno razrešenje nedovoljno denacifikovane i još duboko antisemitske Nemačke u zamenu za novac i oružje.
***
Jeftino oslobađanje od krivice bilo je jedan motiv. Ali početkom 60-ih godina 20. veka i Nemačkoj i Izraelu veoma je odgovaralo da opisuju arapske neprijatelje Izraela, među njima i Nasera (koga je Daily Mail nazvao „Hitler na Nilu“), kao istinsko otelovljenje nacizma. Suđenje Ajhmanu je ublažilo istrajnost podrške nacistima u Nemačkoj, ali je prekomerno uvećalo navodno prisustvo nacizma u arapskim zemljama.
U svojoj nedavnoj knjizi Podugovarači krivice (Subcontractors of Guilt), Esra Ezirek opisuje način na koji su nemački političari, zvaničnici i novinari, sada kad je ekstremna desnica u usponu, ponovo pustili u pogon stari mehanizam sanitizacije Nemačke demonizovanjem muslimana. Ohrabrena podrškom Ilona Maska, koji Nemcima poručuje da je vreme da se oslobode „krivice“ zbog Holokausta i da treba da slave hiljadugodišnju „nemačku kulturu“, kao i izbornim trijumfom ekstremno desne partije u Austriji, Hitlerovom zavičaju, Alternativa za Nemačku, čiji je osnivač bivši esesovac, zauzela je u Nemačkoj drugo mesto po popularnosti. Sumnja da neki istaknuti navijači Izraela projektuju svoj dugo potiskivani nacionalizam na drugu državu produbljena je nedvosmislenim motom „Cionizam iznad svega“ (Zionismus über alles) Matijasa Depfnera, današnjeg izvršnog direktora kompanije Aksel Špringer. Ta fraza aludira na nekadašnji prvi stih nemačke himne, Nemačka iznad svega (Deutschland Über Alles), koji je izbrisan zato što je asocirao na nacističku Nemačku.
Ipak, prema Esri Ezirek, „beli Nemci s hrišćanskim nasleđem“ smatraju da su „dovršili svoje iskupljenje i ponovnu demokratizaciju“: „Antisemitizam kao opšti nemački društveni problem“ projektovan je na manjinu bliskoistočnih imigranata i oni su stigmatizovani kao „najokoreliji antisemiti“ koji se moraju „dodatno edukovati i disciplinovati“. Proglasiti muslimansku manjinu u Nemačkoj „glavnim nosiocem antisemitizma“ znači, kaže Ezirek, potisnuti činjenicu da su bezmalo 90% antisemitskih zločina počinili beli Nemci iz redova desnice.
U svojoj nedavnoj knjizi Nikad više (Never Again) istoričar Endru I. Port sugeriše da je uverenje Nemaca da su „ostavili fanatični rasizam svojih predaka daleko iza sebe možda – paradoksalno – krivo za to što oni bez zazora izražavaju drukčije oblike rasizma“. Time se delimično može objasniti izvanredna neosetljivost Nemaca prema sudbini Palestinaca, koja se graniči s rasnim prezirom. Sve više se ima utisak da se mnogo hvaljena nemačka kultura istorijskog pamćenja i dalje čini uspešna samo zbog toga što je donedavno nemačka vladajuća klasa imala manje prilika da pokaže svoje istorijske zablude nego što su ih, na primer, imale pristalice brexita koje su sanjale o snazi i samodovoljnosti Britanije iz imperijalnih vremena. Kao da je Nemačka, svojim tvrđenjem da je upravo njena kultura najposvećenija čuvanju sećanja na Šou, uspela da izbegne obračun sa zločinima koji su nametnuli potrebu za takvom kulturom. Godine 1975. književni kritičar Hans Majer, koji se 1963. preselio iz Zapadne u Istočnu Nemačku, ismevao je „duboko nezdrav odnos prosečnog Nemca prema fenomenu Jevreja i izraelske države“. To se sada ispoljava na više načina, između ostalog brojem Nemaca koji lažno tvrde da su Jevreji, kao što to jedan članak u Baffleru iz maja 2024. opisuje na mučno podroban način. Kao što je to istoričar Frank Štern bespoštedno dijagnostikovao u Izbeljivanju žute zvezde (The Whitewashing of the Yellow Badge), nemački filosemitizam je pre svega „politički instrument“, koji se koristi ne samo za „pravdanje opcija u spoljnoj politici“ već i za „evociranje i projektovanje moralnog stava u vremenima kada je mir u zemlji ugrožen antisemitskim, antidemokratskim i ekstremno desnim pojavama“. Na taj način nemačka izraelofilija i filosemitizam dostižu vrhunac upravo u trenutku kad u zemlji ponovo izbija destruktivni gnev ekstremne desnice.
Ta perverzna dijalektika nam pomaže da objasnimo zašto Nemačka, dok čuva sećanje na Šou i iskazuje svoju beskrajnu podršku Izraelu, zanemaruje strahote koje su Nemci počinili nad Azijcima i Afrikancima za vreme kratkih nastupa mahnitosti nemačkog kolonijalizma. U Kini 1900-1901. nemačke trupe su verno sledile kajzerovo uputstvo da se ponašaju kao „Huni“ u nastojanju da satru „žutu pretnju“. Zatim je 1904. u nemačkoj Jugozapadnoj Africi (današnja Namibija) nemačka imperijalna vojska ubila 65.000 od ukupno oko 80.000 pripadnika naroda Herero. Gušeći drugi ustanak u istočnoj Africi, nemački kolonijalisti su 1905-1907. ubijali mitraljezom na desetine ljudi u svakom napadu – sve u svemu, 80.000 Afrikanaca poginulo je u borbi, a još 200.000 je umrlo od gladi koja je usledila.
Mnogo više Afrikanaca, po jednoj proceni 350.000, ubijeno je između 1914. i 1918, kad je Nemačka, pokušavajući da zadrži svoje kolonije, pretvorila starosedeoce pod svojom kontrolom u topovsko meso za klanicu Prvog svetskog rata. Nobelovac Abdulrazak Gurna, čijeg je dedu u Zanzibaru nemačka vojska regrutovala kao nosača, jedan je od mnogih koji se pitaju „zašto su istorija i iskustvo nemačkog kolonijalizma u Africi bili tako zverski surovi“. Po mnogo čemu, brutalnost prema Azijcima i Afrikancima najavila je strahote koje je Nemačka počinila u Istočnoj Evropi: 2006. Rafael Šek je u Hitlerovim afričkim žrtvama (Hitler’s African Victims) opisao kako su kasnije orgije ubijanja – streljanje ljudi na ivici masovnih grobnica koje su same žrtve morale da iskopaju – najavljene pokoljima nad hiljadama francuskih afričkih vojnika u maju i junu 1940. Ali kad su posredi crni Afrikanci, nema podsticaja da se osude zločini nad njima, a pogotovo ne da se njihovo blagostanje proglasi državnim interesom u vreme kad mir u Nemačkoj ponovo ugrožavaju antisemitske, antidemokratske i ekstremno desne pojave.
***
Političke i moralne deformacije i intelektualna bespomoćnost Nemačke danas su opasnije nego u bilo kom trenutku posle 1945. AfD nije slučajno zastranjivanje. Ta stranka se koristi sve širim skretanjem uticajnih političara i novinara prema ekstremnoj desnici. Frederik Merc, vođa Hrišćanskih demokrata (stranke desnog centra) i verovatno budući kancelar, nedavno je srušio većinski „zaštitni zid“ postavljen ka Alternativi za Nemačku obećavši da će sarađivati s političarima koji koriste nacističke parole. U međuvremenu, nemački sudovi sude jednoj grupi s ekstremne desnice zbog planiranja nasilnog rušenja vlade. Zemlja koja je razorila moralnu strukturu zapadnog društva opet pokazuje slabost u ekonomskoj krizi i društvenim lomovima kapitalizma, koji su nekad proizveli fašizam.
Još gore od toga: dugi put Nemačke prema Zapadu sad vodi ka Donaldu Trampu i Ilonu Masku. Istaknuti nemački filozof Jirgen Habermas jednom je pozdravio „bezuslovno otvaranje savezne republike prema političkoj kulturi Zapada“ kao najvažnije postignuće posleratne Nemačke. Taj argument glasi ovako: Nemačka je suviše skrenula s puta ka Zapadu i završila kao počinilac čudovišnih zločina. Tako je Habermas hvalio uzornu „zapadnu civilizaciju“ od koje su se Nemci nerazborito udaljili. Po toj logici, Nemci bi opet mogli postati deo nadmoćnog Zapada ako postave Šou i privrženost Izraelu u središte svog kolektivnog identiteta i ako odbace etnonacionalizam.
Poslednjih godina, međutim, uzdrman je ceo okvir za razumevanje sveta i mesta Nemačke u njemu. Habermas i drugi ubedili su sami sebe da je njihova zemlja bezbedno prešla u liberalizam na svom putu ka Zapadu preko Izraela. Ima se utisak da oni nisu svesni činjenice da stara slika Zapada nikad nije izgledala tako nesuvisla i neubedljiva kao danas.
Razvijena tokom Hladnog rata, ta koncepcija Zapada sadržala je veliku, laskavu anglo-američku komponentu koja je, za razliku od totalitarnih režima, podrazumevala izbornu demokratiju, slobodno tržište i individualne slobode. Ali Sjedinjene Države su u poslednjoj deceniji prešle put od katastrofalno neuspešnih ratova do desničarske demagogije, a Britanija, koju su raspomamljeni pokvarenjaci odmamili u brexit, verovatno se neće uskoro oporaviti od tog ekstremnog čina samopovređivanja. Danas „politička kultura Zapada“ ne izaziva veliko divljenje čak ni na Zapadu.
Indikativno, suprotnost između prosvećenog Zapada i neprosvećenog Istoka – nekad korišćena da opravda nacističko traganje za „životnim prostorom“ (Lebensraum) na Istoku, a potom prilagođena političkim potrebama Hladnog rata – danas je moneta nacionalista ekstremne desnice širom Izraela, Evrope i Amerike. Tokom izraelskog napada na Gazu, Netanjahu je objavio da se bori protiv tamošnjih „novih nacista“ da bi spasao „zapadnu civilizaciju“. Drugi članovi njegove kohorte jevrejskih suprematista podržavali su ga složno deklamujući da su stanovnici Gaze „pod-ljudska stvorenja“, „životinje“ i „nacisti“. U vreme kad su Jevreji proglašavani pod-ljudskim stvorenjima i životinjama, Hitler je bio uveren da sudbina zapadne civilizacije počiva na njegovim ramenima. I tada se mnogo govorilo o zapadnim demokratijama – posebno o njihovoj zasnovanosti na beloj suprematiji i kulturama rasizma i antisemitizma – zbog čega je Hitler poverovao da će one blagonaklono prihvatiti njegovo istrebljenje Jevreja.
Posleratno traganje Nemačke za normalizacijom – bilo pomoću filosemitizma i ljubavi prema Zapadu ili pomoću Staatsräson i gordog i razmetljivog samoprekorevanja – dospelo je u ćorsokak. Uvek se činilo neuverljivim da bi kolektivno moralno vaspitanje moglo proizvesti čvrst, homogen stav u više generacija. Ima suviše drugih činilaca koji diktiraju šta će se pamtiti, a šta zaboraviti, a nacionalna podsvest Nemačke opterećena je stolećem ćutanja, zločina i zataškavanja. Zato ne treba da nas čudi što ona, dok völkisch-autoritarni rasizam izbija kod kuće, opet učestvuje u ubilačkom etnonacionalizmu, ovog puta s Netanjahuom, Smotričem, Galantom i Ben-Gvirom. Kao što je napisao Ginter Gras u svojoj noveli Hodom raka: „Istorija ili, da budemo precizniji, istorija koju smo mi Nemci više puta upropastili, liči na zapušenu klozetsku šolju. Ispiramo i ispiramo, a govna se ipak stalno vraćaju.“
Prilagođeni odlomak iz autorove nove knjige „The World After Gaza / Svet posle Gaze“, Fern Press, februar 2025.