„U početku beše štampa, a onda se pojavio svet“, pisao je Karl Kraus 1921. godine. Biblijska aluzija nije bila retorički ukras. Pošto je živeo u apokaliptičnom dobu, austrijski pisac i prvi kritičar medija imao je razloga za verovanje da novinarstvo više nije neutralan filter između narodne imaginacije i spoljašnjeg sveta.
Krausova kritika je postala oštrija tokom Prvog svetskog rata, kad je počeo da optužuje štampu da produbljuju krizu umesto da o njoj izveštava. „Kako se vlada svetom i kako je on odveden u rat?“, upitao je Kraus i sam odgovorio na svoje pitanje: poreklo najvećeg evropskog rata treba tražiti u propadanju saznajnih i imaginativnih sposobnosti širom kontinenta; štampa je pokrenula taj proces, a on je omogućio evropskim nacijama da zabasaju u rat koji nisu mogle ni da predvide ni da zaustave. „Tokom decenija prakse“, napisao je, „[reporter] je u čovečanstvu izazivao manjak imaginacije i tako mu omogućio da vodi rat do istrebljenja protiv samog sebe.“
Čini se da je s naše uzdignutije, udobne osmatračnice lako nipodaštavati parohijalni svet bečke štampe, koji je Kraus tako oštro osuđivao. Ali kako žestoki ratovi neprestano besne u Evropi i na Bliskom istoku, preteći širim požarima i cepajući društveno tkivo nekoliko društava, Krausova kritika štampe, takozvanog stuba demokratije, postaje još relevantnija i, štaviše, odzvanja kao šira analiza propadanja demokratskih institucija na Zapadu.
Njihova unutrašnja slabost odavno je bila očigledna azijskim i afričkim podanicima evropskih kolonijalista. Mohandas „Mahatma“ Gandhi, koji je demokratiju shvatao doslovno kao vladavinu naroda, uporno je govorio da je ona na Zapadu samo „nominalna“. Smatrao je da ona ne može biti stvarna sve dok postoji „veliki jaz između bogatih, na jednoj strani, i gladnih na drugoj“ i dok se birači „povode za onim što pročitaju u novinama, koje su često nepoštene“.
Ako bismo danas govorili jednako direktno, rekli bismo da je sistematski nepošten veliki deo digitalnih medija – svi oni koji žive od lažnih vesti i teorija zavere. Najuticajnije novine, često u vlasništvu poslovnih tajkuna, održavaju pretenzije na političku i etičku odgovornost i predstavljaju se kao svetionik u mraku u kom tobož umire demokratije. Ali tokom decenija koje sam proveo u novinarstvu dokazi o njihovoj neadekvatnosti, pa i korumpiranosti gomilali su se zlokobnom brzinom.
Moja karijera nefikcionalnog pisca zapravo je počela s ratom protiv terora, glavnim ratom ovog veka, koji je opustošio velike delove Azije i Afrike i ispraznio od sadržaja građanske slobode na Zapadu pre nego što se završio njegovim ponižavajućim povlačenjem iz Avganistana 2021. U prvom delu te godine putovao sam po Avganistanu i Pakistanu da bih pisao o tim zemljama za Granta i New York Review of Books. Dugački članci koji su bili plod tih putovanja objavljeni su ubrzo posle 11. septembra; zato su mnogi u američkim i evropskim medijima počeli da me smatraju „ekspertom za terorizam“.
Nažalost, nisam dovoljno odlučno odbacio tu besmislenu etiketu. U to vreme, u anglo-američkoj štampi bilo je vrlo malo pisaca nezapadnog porekla; kolumne su bile pune zatucanih komentara protiv islama. Mada sam se klonio detinjastog pitanja, „zašto nas mrze?“, želeo sam da učinim sve što je bilo u mojoj moći protiv daljeg brutalizovanja duboko oštećenih društava kao što su avganistansko i iračko, i daljnjeg demonizovanja manjina na Zapadu.
A mogao sam samo s nevericom da gledam dokumentarac o globalno blagotvornim efektima britanske imperije, koji je BBC emitovao u udarnom terminu. U svojim tekstovima za zapadne časopise osećao sam pritisak da se ne udaljavam suviše od glavnih tačaka njihovog konsenzusa: da je simultana invazija na mnoge zemlje bila pravedna, ispravna i nužna, da su njeni ciljevi bili oslobađanje stanovništva tih zemalja, posebno žena, od surovih ugnjetača i unapređivanje demokratije.
Bespomoćno sam posmatrao kako najugledniji predstavnici zapadne štampe ne samo podstiču rat zasnovan na laži već i svesrdno doprinose njegovoj rasijalizaciji. U fantazijama današnjih nacionalista na ekstremnoj desnici, tamnoputi, ne baš sasvim ljudski neprijatelj, danas nabeđen da proždire kućne ljubimce, čeka ko zapeta puška da uništi bele zapadne civilizacije. Ali fantazije o nasilju nad tom crnpurastom nemesis godinama su cvetale među takozvanim tradicionalnim nedeljnicima i liberalnim intelektualcima. „Vreme je da se razmisli o mučenju“, izjavio je Newsweek nekoliko nedelja posle 11. septembra. „Fokusirana brutalnost“, savetovao je Time. Dok je invazija na Irak bila u toku, Atlantic je nabrajao prednosti „blage torture“ u članku na naslovnoj strani. U svom tekstu za New York Times Magazine, Michael Ignatieff nije samo podsticao Amerikance da prigrle svoju imperijalnu sudbinu i napadnu Irak: taj profesor ljudskih prava objašnjavao je i kako se crna i smeđa tela mogu podvrgnuti „nekim oblicima lišavanja sna“ i „dezorijentacije (na primer, pokrivanje glave zatvorenicima), koji izazivaju stres“. Taj članak se pojavio u nezgodan čas, baš kad i prve slike zatvorenika pokrivenih glava iz Abu Graiba.
Ubrzo posle 11. septembra zapadne sile su dozvolile da prođe nekažnjeno pogubljenje bezmalo dvesta pisaca, univerzitetskih profesora i novinara od strane izraelskih vlasti u Gazi, uz zabranu prisustva javnosti tim pogubljenjima. Godine 2002, pošto je Izrael bombardovao i uništio radiodifuzni centar na zapadnoj obali, Anne Applebaum, današnja istaknuta kritičarka „autokratije“ potvrdila je da su „zvanični palestinski mediji prava meta na koju Izrael treba da usmeri svoj gnev“. Trumpova „zabrana ulaska muslimanima“ i fantazije J. D. Vancea o nasilju čine se skandaloznim samo ako zaboravimo da je 2006. Martin Amis zaverenički poverio novinaru londonskog Timesa da „definitivno mora“ da kaže da će „muslimanska zajednica morati da pati dok ne dovede svoju kuću u red. Šta učiniti? Ne treba im dopustiti da putuju. Zatim deportacije. Smanjivanje sloboda. Pretresanje do gole kože svih ljudi koji izgledaju kao da su s Bliskog istoka ili iz Pakistana.“
Danas je široko prihvaćeno mišljenje da je rat protiv terora bio vojni i geopolitički promašaj. Ali on se još ne shvata kao masovni intelektualni i moralni fijasko, kao pokušaj zapadnih medija i političke klase da krivotvore samu stvarnost, koji je pretrpeo strahovit neuspeh, ali je ipak uveo, duboko i trajno, surovost i lažljivost u javni život. Delimično zbog toga što ta katastrofa nije priznata – urednici i pisci koji su plasirali lažne narative i pozdravljali nasilje velikih razmera ostali su na svojim mestima i čak bili unapređeni – ona se danas ponovo odigrava u načinu na koji zapadni mediji izveštavaju o ratu Izraela protiv Gaze, još jednom ratu koji je bacio na lomaču međunarodne pravne i moralne norme, i otupeo i izvitoperio savest mnogih ljudi.
***
Istoričar Omer Bartov istakao je da Izrael, pod izgovorom da samo odgovara na nečuveni teroristički napad Hamasa, od samog početka nastoji da „ceo Pojas Gaze pretvori u mesto koje nije podobno za život i da oslabi njegovo stanovništvo do te mere da će ono ili izumreti ili kopati i rukama i nogama da pobegne s te teritorije“. Danas, sa svim bombama od jedne tone koje su im isporučile Sjedinjene Države, izraelski čelnici s ekstremne desnice nastoje da dalje militarizuju okupaciju Zapadne obale i Gaze i terorističkim činovima isprovociraju svoje neprijatelje u Libanu i Iranu da započnu širi rat. A glavni zapadni mediji svakodnevno zamagljuju ili čak poriču očigledne činjenice, pa čak i uništenje Gaze, iako su sve to, za razliku od mnogih drugih zverstava, direktno prenosili i počinioci i žrtve.
Palestinci i Arapi decenijama su poznavali mnoge skrivene crvene linije koje su sprečavale raspravu o izraelskoj putanji. Moji nekadašnji povremeni pokušaji da pišem o toj temi otvorili su mi oči za podmukli zapadni režim represija i zabrana. Nisu, međutim, bile suzbijane i ignorisane samo nezapadne perspektive kao što je moja.U poslednje vreme postalo je jasnije da su glavni urednici na Zapadu nametnuli širu zabranu u nastojanju da sačuvaju svoju izopačen logiku, po kojoj je, kao što kaže Gideon Rachman, glavni spoljnopolitički komentator Financial Timesa, „podrška Izraelu najbolji način da se spreči humanitarna katastrofa u Gazi.“
U oštroj suprotnosti prema jasnoj identifikaciji ruskog varvarstva u Ukrajini, kad se na Zapadu izveštava o izraelskoj okrutnosti, obično se koristi pasiv, što još više otežava da se vidi ko kome šta radi i u kojim okolnostima. („Usamljena smrt Gazanca s Daunovim sindromom“, glasio je prvobitni naslov jednog BBC izveštaja o tome kako izraelski vojnici nahuškali psa dresiranog da napada ljude na palestinskog invalida koga su zatim ostavili da umre.) Izveštaj New York Timesa povodom jednog strašnog okruglog broja – trideset hiljada ubijenih Palestinaca, pretežno žena i dece – objavljen je pod naslovom „Životi okončani u Gazi“. Noviji izveštaj Associated Pressa o izraelskoj taktici izgladnjivanja naslovljen je „Desetomesečna palestinska beba prestala je da puzi. Poliomijelitis je pogodio Gazu“. S druge strane, i novinari i američki predsednik mahali su neproverenim izveštajem o obezglavljenim izraelskim bebama, koji je kasnije raskrinkan kao lažan. Isto tako, zajednički su pokrili velom ćutanja dokumentovane izveštaje o silovanju i mučenju u izraelskim zatvorima. Jedan članak u Atlanticu, čiji je sadašnji glavni urednik operativac Izraelskih odbrambenih snagai trgovac notorno lažnim izveštajima o Iraku, usudio se da tvrdi, čak i posle ubistva više hiljada dece u Gazi, da je „moguće legalno ubijati decu“.
Naravno, izveštavanje zapadnih medija o izraelskoj „samoodbrani“ pokazuje radikalan raskorak između onog što govore novinari najuticajnijih medija na Zapadu i onog što mi ostali vidimo da se događa u svetu. Ne mogu da izbegnem osećaj déjà vu, kao ni staro pitanje: da li je i dalje moguće povećati kognitivnu sposobnost u okviru sve manjeg kraljevstva zapadnog novinarstva – začaranog sveta u kom sam profitabilno proveo veći deo svog života?
Najzad, mi živimo u mnogo većem svetu od onog u kom je živeo Karl Kraus početkom 20. veka u Beču, s beskrajno većom raznovrsnošću iskustava i perspektiva. Danas ima mnogo više diverziteta u izdavaštvu i medijskim kućama nego u vreme kad sam ja počinjao da pišem. Da li se kontinuirani intelektualni i moralni krah novinarstva mogao izbeći manje konformističkom klimom mnjenja i otvorenošću prema različitim iskustvima i gledištima?
***
Verovatno, ali prvi korak u tom pravcu je priznanje da su pred nama strahovite prepreke: živimo u vremenu koje je vrlo zbunjujuće, posebno za stariju generaciju zapadnih novinara i komentatora. Oni su sazreli posle kraja Hladnog rata i pada komunizma, kada se činilo da su zapadni stil demokratije i kapitalizam definisali budućnost celog sveta.
U poslednje tri decenije uzdrmana je i srušena svaka pretpostavka na kojoj su počivali zapadna politika i novinarstvo. Živimo u svetu u kom budućnost demokratije nije osigurana ni u Evropi i Americi, a kamoli u Indiji. Zapadni kapitalizam izrodio je suviše nejednakosti, što sada izaziva žestoku reakciju. Demagoški i despotski lideri su u usponu. Još više uznemirava činjenica da je nacionalizam, posle dugog zastoja, opet postao izričita ideologija najuticajnijih političkih partija na obe strane Atlantika.
U vreme opšte ekonomske nelagode, etnonacionaliste u Sjedinjenim Državama i Velikoj Britaniji, kao i u Nemačkoj, Francuskoj, Mađarskoj, Poljskoj i Italiji, ujedinili su antipatija prema imigrantima i napadi na institucije koje oni smatraju nedovoljno patriotskim ili suviše popustljivim prema seksualnim, etničkim i rasnim manjinama. Taj turobni scenario može se dalje elaborirati. Glavne ekonomske ideologije beskrajnog rasta i globalnog prosperiteta suočile su se s ekološkim ograničenjima i tehnološkim inovacijama, kao i ugrađenim granicama, i po svoj prilici su neodržive.
Urednici i pisci uglednih časopisa nikad nisu bili mentalno pripremljeni za krah svoje ideologije kapitalističke globalizacije i za brzo opadanje zapadne moći, legitimiteta i ugleda. Zahvaljujući svom nacionalnom i klasnom poreklu i obrazovanju bili su odveć privrženi intelektualnim pretpostavkama razvijenim u vreme nesporne hegemonije Zapada. Pošto su lično suviše upleteni u samrtničke agonije starog sveta, sada ne mogu da osete porođajne bolove novog. Oni se, zapravo, bore da shvate društva koja se drastično menjaju oko njih; opsesivno se bave pukim simptomima pocepanog društvenog konsenzusa kao što su „kulturni ratovi“ i na kraju cede smisao iz apstrakcija kao što su „populizam“, „nazadovanje demokratije“ i „kriza liberalizma“.
***
Veći problem je to što intelektualne i političke elite na Zapadu nemaju dovoljna sredstva ni za razumevanje, a kamoli za objašnjavanje ostatka sveta. Uticajni novinari pokušavaju da uhvate korak s brzinom i razmerama tekućeg svetsko-istorijskog preobražaja – uspona Globalnog Juga – služeći se kvantitativnom analizom i podastirući nam statistike o sve većem udelu kineske spoljne trgovine i o sve većem obimu indijske, brazilske i indonezijske ekonomije.
Ali te činjenice i brojevi su puki talasići na poplavi globalne promene koja sa sobom odnosi sve za što smo nekad znali da je istina.
Živimo u svetu koji se radikalno razlikuje – kako po svojim političkim mentalitetima i emocionalnim perspektivama, tako i po ekonomskim strukturama – od sveta koji je postojao pre samo dve decenije. Istorija je uvek bila sudar između narativa u kojima ljudi teže da se prepoznaju. Naša omiljena priča o prošlosti usmerava nas ka svetu kakav jeste, daje nam mesto i identitet i u širokim crtama opisuje naše osećanje mogućnosti. Najčešće korišćen okvir zapadnog novinarstva izgrađen je na zapadnim trijumfima – porazima totalitarnih režima u dva svetska rata, posleratnom pripitomljavanju Nemačke, Italije i Japana i pobedi nad komunizmom u Hladnom ratu, praćenoj širenjem kapitalizma i demokratije u celom svetu. Retko iskustvo napredovanja posleratne Nemačke omogućilo je optimističke generalizacije o promenama u ostalim delovima sveta i o sposobnosti Zapada da njima upravlja.
Ali ta priča u kojoj se samozadovoljno prepoznavalo nekoliko generacija zapadnog novinarstva sada se sudara s drugom, mnogo većom, zvučnijom i ubedljivijom pričom: onom o dekolonizaciji, središnjem događaju 20. veka za veliku većinu ljudske populacije. Reč „dekolonizacija“ prvi put je upotrebljena da opiše istorijski proces koji je počeo 1940-ih, kada su „tamniji ljudi“ (izraz koji je koristio W. E. B. Du Bois) Azije i Afrike počeli da se oslobađaju od direktne i indirektne zapadne vladavine. Ali ona danas ne označava samo pomake političke i ekonomske moći. Dekolonizacija služi kao skraćenica za opisivanje načina na koji su se mnogi nebeli ljudi, među njima i mnogi Afroamerikanci i imigrantske populacije na Zapadu, postavili u duži istorijski kontinuum – načina na koji oni vide svoju prošlost i mere svoj potencijal u budućnosti.
Ako postoji analitički okvir koji može da objasni širok raspon domaćih i međunarodnih pojava – od jačanja kineskog nacionalizma i uspona ekstremne desnice na Zapadu do kulturnih ratova u Evropi i Severnoj Americi, protesta zbog Gaze na američkim univerzitetima, raskola u američkom PEN-u ili činjenice da je Kylie Jenner izgubila bezmalo milion pratilaca na Instagramu – taj okvir je izvesno dekolonizacija.
***
Zato zapadni lideri i komentatori, posebno oni koji su suviše zaokupljeni fantazijom o kraju istorije, nisu samo pozvani da reaguju na ključnu istorijsku dinamiku – rebalansiranje zapadne moći koja je prvobitno bila izgrađena na imperijalizmu. Oni moraju da shvate i mnoge druge kulturne i psihološke načine na koje taj proces ispoljava. To je, naravno, težak zadatak. Naime, čak ni neke elementarne činjenice globalne istorije – imperijalizam, dekolonizacija – nije bilo lako otkriti: one čame u mraku iza monumentalnih narativa o zapadnoj civilizaciji u stilu „od Platona do NATO-a“. Kad sam 1990-ih počeo da objavljujem u Evropi i Americi, pisci i novinari obično su opisivali svoje zemlje kao duhovne naslednice atinske demokratije, renesansnog individualizma i racionalnosti prosvetiteljstva.
Mogli bismo pročitati milione reči o zaslugama zapadne demokratije i liberalizma i zlu istočnog totalitarizma koje su ispisali anglo-američki intelektualni lumeni kao što su Michael Ignatieff, Timothy Gordon Ash, Martin Amis, Thomas Friedman i Anne Applebaum, a da ne naiđemo ni na jedan pasus o posledicama ropstva, imperijalizma i dekolonizacije. Reklo bi se da su takozvani liberalni internacionalisti fiksirani na zločine koje su počinili Hitler, Staljin i Mao, ali jedva pokazuju da su svesni moderne zapadne istorije ropstva, kolonijalne pljačke i genocidnih ratova protiv starosedelačkih naroda.
Takvo neznanje, koje je nekad bilo pristupačan luksuz, moglo bi biti kobno za mlađu generaciju novinara i komentatora: oni se suočavaju s globalnim poretkom u kom se više ne podrazumevaju ni demokratija ni liberalizam, pa čak ni obična politička stabilnost. Od njih se traži da vide svet onakav kakav jeste; ne moraju da ulepšavaju svoju stranu kao za vreme Hladnog rata. Oni su u izvesnom smislu prisiljeni da tačno opisuju naš rascepkani geopolitički i kulturni krajolik i da priznaju njegove mnogostruke istorije i geografije, kao i nove konstelacije snaga.
***
To bi pre svega značilo priznati da je ono što je ujedinilo različite borbe prezrenih na svetu – i što je opstalo uprkos postkolonijalnim neuspesima mnogih nacionalnih država – bilo zajedničko uverenje da globalni poredak više ne sme počivati na rasnoj privilegiji. Danas asertivne, čak agresivne, istorije i pogledi na svet azijskih, afričkih, latinoameričkih zemalja radikalno menjaju vladajuće zapadne pretpostavke. Smatralo se da je trijumf zapadnog liberalizma i kapitalizma stavio tačku na istoriju. Danas, međutim, pripadnici nezapadne inteligencije – arhitekta u Džakarti, lekar u Kuala Lumpuru, advokat u Mumbaju, sociolog u Istambulu, ekonomista u Dohi, profesor u Lahoreu, student u Kejptaunu – nastoje da artikulišu sopstvena iskustva i istraže sopstvene istorije i tradicije.
Oni vide da lideri, političari i novinari koji su odgovorni za katastrofalne ratove Zapada do danas nisu pozvani da polože račune. Oni takođe vide veliki kontrast između velikodušnog gostoprimstva koje Zapad ukazuje ukrajinskim izbeglicama i zidova i ograda koje podižu evropske zemlje i Sjedinjene Države da bi onemogućile ulazak tamnoputijih žrtava njihovih sopstvenih ratova.
Oni pamte da Zapad nije samo uskraćivao siromašnijim zemljama tehnologiju koja bi im omogućila da prave sopstvene vakcine tokom duge i razorne pandemije, već je i gomilao vakcine kojima je istekao rok trajanja. Takav „vakcinski aparthejd“ odneo je milione života u Aziji, Africi i Latinskoj Americi i mnogima još jednom potvrdio da Zapad uvek nastoji da zaštiti sopstvene interese prikrivajući to univerzalističkom retorikom demokratije i ljudskih prava.
Tu izoštrenu svest danas vrlo jasno vidimo u gnevnom odbijanju nezapadnog sveta da prihvati nasilje Izraela i Zapada na Bliskom istoku. Naizgled nepomirljivi antagonizam između Izraelaca i Palestinaca počiva na jednoj od najpodmuklijih razdelnica moderne istorije: na „liniji boje“ koju je W. E. B. Du Bois opisao kao središnji problem međunarodne politike, na „pitanju dokle će rasne razlike biti osnova za to da se većem delu sveta uskrati pravo da deli, koliko je u njegovoj moći, mogućnosti i privilegije moderne civilizacije“. Među globalnom manjinom eksplozivno raste gnev dok predstavnik Zapada na Bliskom istoku pokazuje s kakvom lakoćom crna i smeđa tela i danas mogu biti zatvarana, lomljena i uništavana uprkos ratnim normama i zakonima.
***
Mnogo pre nego što je izbio rat i izveštavanje o njemu postalo bestidno lažljivo, ljudi nezapadnog porekla zahtevali su hitnu dekolonizaciju zapadnih sistema znanja i promenu slike bivših imperija o samima sebi jer ta slika povlači belu suprematiju. To podrazumeva brižljiv remont javnih kultura, od menjanja geografskih i drugih imena, statua i muzejskih fondova, do promena u akademskim programima, novinarstvu i političkoj retorici.
Naravno, mnogima na Zapadu taj zahtev je neprihvatljiv. Oni odgovaraju tako što udvostručuju privrženost promašenim idejama i srušenim pretpostavkama i svim snagama podupiru strukture nejednakosti koje su im donosile korist. Beli nacionalizam u politici danas ima svoj opaki pandan u domenu kulture, gde se zatire kulturna raznovrsnost dok se licemerno hvali demografski pluralizam.
Videli smo kako funkcioniše ta despotska moć u pokušajima mnogih pripadnika političkih, korporativnih i medijskih klasa da suzbiju naučna i umetnička istraživanja rasizma i imperijalizma. Vidimo to i sada u napadima na obično političko neslaganje. Trebalo je da održim predavanje o Izraelu, Gazi i Zapadu za London Review of Books, ali mi je domaćin, londonski Barbiken Centar, preventivno uskratio gostoprimstvo. Kad sam došao u Kanadu, otkrio sam još slučajeva izopštavanja ljudi koji pokušavaju da se odupru nametnutoj depolitizaciji književnosti i umetnosti.
Godine 2018, New York Times je nazvao Wandu Nanibush „jednim od najmoćnijih glasova koji predstavljaju starosedelačke kulture u umetničkom svetu Severne Amerike“. Onda je prošle godine ona najednom nestala posle postavljanja postova o Palestini na Instagramu, što zlokobno podseća na način na koji su u totalitarnim društvima čak i moćnici bivali preko noći izbrisani iz javnog života.
Naomi Klein piše da „neobične racije, hapšenja i zaplene imovine Indiga 11 predstavljaju napad na politički govor kakav nikad nisam videla u Kanadi“. Da li je Globe and Mail slučajno izbrisao svako pominjanje Izraela iz ovog govora kad je predložio da objavi jedan njegov deo?
Južnoafrička spisateljica Kagiso Lesego Molope rekla je na gala svečanosti organizacije Writerʼs Trust, održanoj u Torontu pre nekoliko meseci: „Dolazi vreme kad će svet početi da se izvinjava za ono što se događa – a kad ono dođe, pitaće nas: kako ste iskoristili moć koju imate?“ To pitanje treba da postave sebi svi pojedinci i institucije. Ali mnogi od njih se, u najboljem slučaju, ponašaju kao oni demokratski delegati u Čikagu koji su zapušili uši da ne bi slušali imena ubijene palestinske dece dok su izlazili iz kongresnog centra.
U najgorem slučaju, neke zapadne institucije – od Ivy League univerziteta do javnih emitera – pribegle su izrazito antidemokratskim merama prekršivši time sopstvene principe slobode savesti i govora. Juče je Univerzitet Kalifornije postavio na svoju internet stranicu spisak vojnog oružja koje mu je potrebno da bi vodio rat protiv sopstvenih studenata: na njemu se nalazi tri hiljade projektila biber-spreja, petsto metaka od 40 mm za nesmrtonosno oružje, 12 dronova i devet bacača granata.
U februaru sam napisao da gledamo neku vrstu kolapsa slobodnog sveta. Otad se svedočanstvo u prilog te tvrdnje gomila zlokobnom brzinom. Možda to ne bi trebalo da nas čudi. Tačna dijagnoza intelektualne nekompetentnosti i nemorala četvrtog staleža postavljena je u vreme kad je Kraus upozoravao na „intelektualno samouništenje čovečanstva pomoću štampe“. U nama bližem vremenu, Gandi je predvideo da će čak i „države koje su danas nominalno demokratske“ verovatno postati „otvoreno totalitarne“ pošto režim u kom „najslabiji propadaju“, a „nekolicina kapitalističkih vlasnika se sve više bogati“ može da se „održava samo nasiljem, skrivenim ako ne otvorenim“. Vaclav Havel, na Zapadu slavljen kao antikomunistički „disident“, tvrdi u svom eseju „Politika i savest“ (1984) da totalitarni sistemi u Sovjetskom Savezu i Istočnoj Evropi predstavljaju budućnost zapadnog sveta i upozorio na opasnost koju donosi moć što deluje „bez ikakve savesti, moć utemeljena na sveprisutnoj ideološkoj fikciji koja može da racionalizuje bilo šta a da nikad ne dotakne istinu“.
Naša sudbina je da bespomoćno posmatramo kako moć koja deluje bez ikakve savesti, moć utemeljena na ideološkim fikcijama, može da racionalizuje čak i genocid koji se prenosi uživo. Posle Gaze izvesno manje verujem u mogućnost da ćemo se oporaviti od doba post-istine. Ono što sam lično doprineo književnom i intelektualnom novinarstvu tokom više od tri decenije rada sad mi izgleda beznačajno, nesrazmerno priznanju i materijalnim nagradama koje sam dobio.
Ne mogu da ne vidim koliko su nam hitno potrebne nove ideje o tome kako da iznova promislimo svoju prošlost i iscrtamo put iz sadašnjosti u budućnost podobnu za život. Čvrsto verujem da će te ideje doći od mlađe generacije pisaca, umetnika i novinara. Znam i to da produbljivanje naše višestruke krize – neizbežni ratovi, klimatske katastrofe i politički potresi – pojačava našu želju za poštenim opisom sveta i da će mnogi od nas osetiti potrebu da tu želju zadovolje.
Ima mnogo pisaca i novinara koji nam se neće pridružiti na tom važnom zadatku. To su pisci, profesori i novinari koje su ubile Izraelske odbrambene snage. Ne mogu da se pomirim s činjenicom da književne, akademske i novinarske zajednice na Zapadu još uglavnom ne priznaju vansudska pogubljenja naših kolega i uništavanje škola, univerziteta i biblioteka u Gazi.
Sve više se čini da je Arundathi Roy bila u pravu kad je rekla: „Jedina moralna stvar koju palestinski civili mogu da urade jeste da umru. Jedina legalna stvar koju mi ostali možemo da uradimo jeste da ih gledamo kako umiru. I da ćutimo. Inače ćemo dovesti u opasnost svoje stipendije, grantove, honorare za predavanja i sredstva za život.“
Danas moram da se pridružim onima koji pokušavaju da raskinu neljudske lance kojima su okovane naše duše i umovi. Posvećujem ovu nagradu sećanju na pisce ubijene u Gazi. Dobar deo novca koji s njom dolazi već sam dao piscima i novinarima u Palestini, a daću im i ostatak. Hvala vam.
Predavanje održano 16. septembra posle dobijanja nagrade Weston International za 2024. u muzeju Royal Ontario.