U novembru 2023. dok su izraelski političari i novinari bildovali fantazije o masovnom istrebljenju Jevreja, Jirgen Habermas je kao jedan od autora potpisao saopštenje „Principi solidarnosti“, u kome se kaže da je napad Izraela na Gazu „u načelu opravdan“. Dve godine kasnije, dok Izrael svakoga dana krši primirje u Gazi, najveći živi evropski mislilac i dalje ćuti, a sa njim se u senkama kriju i ostali stubovi posleratnog Zapada. Mnogo je dokaza za to u poslednjih nekoliko meseci.
Nakon što je Donald Tramp zatražio Nobelovu nagradu za mir, njeni norveški staratelji dodelili su je Mariji Korini Mačado, venecuelanskoj agitatorki koja je hvalila Trampove neovlašćene ubilačke napade na brodove u Karipskom moru i njegovu navodnu borbu za mir, slobodu i demokratiju širom sveta. Posle Trampove pretnje tužbom, BBC se izvinio zbog onoga što je američki predsednik opisao kao zlonamernu montažu njegovog govora pre napada na američki Kapitol 6. januara 2021, a dvojica viših rukovodilaca ove mreže podneli su ostavke (Trump posle svega ipak traži 10 milijardi dolara odštete). CBS News, još jedna žrtva njegovog zlostavljanja, zaposlio je kao glavnu urednicu Bari Vajs, bivšu urednicu u New York Timesu, poznatu po svojim proizraelskim stavovima. „Razbucaću sve ovo“, rekla je na prvom sastanku kolegijuma. Više od petsto pisaca i intelektualaca, među njima Sali Runi, Rašid Kalidi i Greta Tunberg, najavili su bojkot kolumni New York Timesa zbog stavova ovog lista o ratu u Gazi. U međuvremenu je londonski Times povukao članak o Zoranu Mamdaniju pošto je njegov prethodnik Bil de Blazio porekao citate koji su mu pripisani – u kojima je kritikovao održivost Mamdanijevih predloga za kampanju – kao „u potpunosti lažne i izmišljene“ (Times je greškom poslao pitanja uvozniku vina po imenu Bil DeBlazio).
Takva je učestalost i brzina skandaloznih informacija danas: ulaze na jedno uvo i izlaze na drugo. Većina nas koji pratimo vesti odustala je od traženja veze među pojedinačnim informacijama, a ni „tradicionalne“ novine i televizijske mreže nisu sposobne ili voljne da ih uklope u neki širi okvir i opreme smislenim kontekstom. Proizvodeći skandal za skandalom, nekad ugledni mediji postaju deo krize o kojoj bi trebalo da izveštavaju. Bez pouzdanih medijatora nemoćno i bez razumevanja posmatramo proces ubrzane delegitimizacije najuglednijih zapadnih institucija posle Drugog svetskog rata.
Uzmimo Habermasa, čijoj su se odbrani izraelskog etničkog čišćenja odmah suprotstavili istoričar Adam Tuz i filozofkinja Amija Srinivasan. On sada ima 96 godina, a kao mladić je mapirao put svoje zemlje ka ponovnom osvajanju poštovanja posle 1945. Njegove ideje „javne sfere“ i „komunikativne racionalnosti“, kao i zalaganje za evropske integracije doprineli su tome da Nemačka i Evropa – oslobođene demona fašizma i etnonacionalizma – postanu zastupnice liberalnih ideala ravnopravnosti, pravičnosti, racionalnosti, slobode i vladavine prava. I BBC je dugo bio medijska kuća koja je uživala veliko poverenje, a čak ni neke loše odluke nisu ugrozile ugled norveškog Nobelovog komiteta kao međunarodnog arbitra moralne hrabrosti.
Kako da objasnimo gubitak kredibiliteta i dostojanstva tradicionalnih uporišta našeg sveta? Mnogi evropski lideri dodvoravaju se Trampu, ali im to ne pomaže. Generalni sekretar NATO-a Mark Rute slao je Trampu privatne poruke kad je ovaj zahtevao da saveznici troše više novca na odbranu: „Evropa će MNOGO platiti, kao što i treba, i to će biti vaša pobeda.“ Za vreme sastanka u Beloj kući, britanski premijer Kir Starmer bojažljivo je uputio poziv kralja Čarlsa Trampu da poseti Vindzor. Možda je previše očekivati da svi budu imuni na poriv da umilostive novog ludog cara slobodnog sveta. Ipak, obim globalnog obrušavanja je širi od pravdanja Trampom.
Neki aspekti zapadnih slabosti jasno su dijagnostikovani: stagnacija ili opadanje realnih nadnica, sve veći jaz između bogatih i siromašnih, rast javnog duga, kult moćnika i porast političkog nasilja. Ali nije posvećeno dovoljno pažnje brzom i, u nekim slučajevima, presudnom gubitku legitimiteta – tom pseudomagijskom elementu koji održava stabilnost, izaziva poštovanje i sprečava neslogu među akterima.
Maks Veber je definisao legitimitet kao zbir dogovorenih uverenja. „Osnova svakog sistema vlasti, pa dakle i svake spremnosti na poslušnost“, napisao je, „jeste uverenje na osnovu koga osobe na vlasti zadobijaju prestiž.“ Danas je legitimitet, taj nevidljivi oslonac vlasti, ugrožen kao nikada ranije jer nepravedne hijerarhije postaju suviše vidljive da bi se ignorisale, a izabrani čuvari postojećeg stanja sami urušavaju svoj ugled.
Upadljiv primer je opadanje podrške britanskoj kraljevskoj porodici. Dugo se verovalo da će ova monarhija, štedro subvencionisana novcem poreskih obveznika, u zemlji rastrzanoj surovim klasnim podelama večno „izvoditi pozorišnu predstavu društva“, kao što je 1860-ih to opisao urednik lista The Economist Volter Badžet. Njena raskoš i sjaj navode „masu ljudi“ da se pokorava „nekolicini“ skandalozno privilegovanih. Badžeta bi užasnulo ponašanje princeze Dajane, Megan Markl i bivšeg princa Endrua koji su, svako na svoj način, skinuli auru nedodirivosti sa kraljevske porodice. Kao verni stražar britanske vladajuće klase (i mrzitelj radničke klase) on je upozoravao da ne treba suviše pomno zagledati glamurozne, distancirane institucije: „Ne smemo dozvoliti da dnevna svetlost rasprši čaroliju“, napisao je. Čak i 1977, u godini srebrnog jubileja kraljice Elizabete II, The Economist je bio uveren da „upravo stabilnost Britanije i zavodljivo blebetanje koje prati njene institucije, održavaju većinu njenih građana u transu prihvatanja“.
Kraljevska porodica i mnoge druge institucije zaštićene svojim mističnim položajem danas se suočavaju sa pitanjem može li nekolicina odabranih i često zaista degenerisanih ljudi i dalje navoditi masu ostalih da prihvati njihov autoritet. Badžet i druge pristalice apolitičnog zasenjivanja prostote ne bi mogli ni da zamisle scenario u kome su Endru, nekada drugi u redu za presto, i Lari Samers, bivši predsednik Ajvi lige, veličan kao jedan od vodećih američkih intelektualaca, upleteni u slučaj Epštajn. Reklo bi se da svetlost dana zaista razvejava čaroliju i da se nešto što nam je izgledalo kao prirodno ispostavlja kao društveni konstrukt. Pored toga, pod jarkim svetlom odjednom se vidi sve što je loše i slabo, a do sada je izmicalo našoj pažnji.
***
Kada sam nedavno na nekom skupu pomenuo Habermasov zahtev za bezuslovnom solidarnošću s Izraelom, jedan učesnik je to objasnio nemačkom krivicom zbog Holokausta. Habermas je zaista rekao da „nemački građanin moje generacije“ nema prava da procenjuje „sadašnju situaciju i politiku izraelske vlade“. To je neobičan stav za istaknutog branioca javne sfere i komunikativne racionalnosti. Ali njegova neosetljivost prema palestinskim žrtvama samo se delimično može pripisati nemačkoj uzdržanosti zbog izraelske moralne ucene. Njegova bezmalo potpuna ravnodušnost prema evropskom kolonijalizmu – da i ne pominjemo nasilni izraelski ekspanzionizam i mračniju istoriju kapitalizma – dugo je njegovu filozofiju činila istorijski naivnom. Način mišljenja koji je narcistički opsednut Nemačkom i Evropom oduvek ga je sprečavao da kritikuje bilo kog evropskog saveznika, ma šta on činio.
Lomovi BBC-a su takođe dugo pripremani, mada je neposredno objašnjenje za njih tačno: naime, ta medijska mreža je verovatno žrtva međunarodnog puča koji su organizovali mnogi njeni desničarski neprijatelji. Robija Giba, koji je optužen za podrivanje BBC-a iznutra, oba puta je imenovala britanska Konzervativna stranka – sve bliža ekstremnoj desnici – tokom svojih četrnaest godina na vlasti. Potpuni prikaz njegove prošlosti i smicalica u članku Alena Rasbridžera (bivšeg glavnog urednika Guardiana) za magazin Prospect pruža uznemirujući uvid u brzu trampizaciju britanske političke i medijske kulture. Gib, čovek od koga se očekivalo da obezbedi nepristrasnost BBC-a, dobio je taj posao preko svog starog drugara Dagija Smita, člana Konzervativne stranke i pripadnika londonske scene porno žurki. Dok se pripremao da uđe u odbor BBC-a (gde će obećati, baš kao i Vajs, da će „sve razbucati“), Gib je dodatno radio kao jedini imenovani direktor tajnog konzorcijuma anonimnih investitora koji su 2020. kupili najstariji britanski jevrejski list, Jewish Chronicle, i pretvorili ga u glasilo Benjamina Netanjahua i neumornog progonitelja BBC-a. Gibov urednik je bio primoran da ode sa te funkcije 2025, posle skandala s izmišljotinama o Gazi gde je BBC papagajski ponavljao laži iz Netanjahuove kuhinje. Gib je ipak i dalje ostao u BBC-u, gde je iskorenjivao „levičarsku pristrasnost“. Upravo on je pomogao da se umanji Trampova odgovornost za upad u Kapitol.
Rasbridžerov prikaz, međutim, ne pominje da je BBC još od svog osnivanja u ranom 20. veku reprodukovao predrasude uzastopnih britanskih establišmenta, od propagande protiv radnika za vreme generalnog štrajka 1925. do osude antiratnih protesta 2003. Džon Rajt, njegov osnivač i prvi generalni direktor, rekao je: „Da sam više razmišljao ili više znao, možda bih pokušao da izbegnem da BBC postane deo establišmenta, ali možda i ne bih. Štošta se može reći u prilog establišmentu.“
Za američke anglofile londonski Times je oduvek znak prefinjenosti, što je donekle komično. Desničarski guru Džordž F. Vil voli da se slika sa presavijenim primerkom tog lista ispod miške. Times je, međutim, izgubio ugled pre više decenija, kad je ušao u žestoke kulturne ratove u Britaniji kao vlasništvo Ruperta Merdoka. Širenju teorije zavere o velikoj zameni (evropskog stanovništva imigrantima) i usponu otvoreno rasističke Reformske stranke u Britaniji doprineli su naslovi u ovim novinama koje su nekad uživale poštovanje, na primer: HRIŠĆANSKO DETE NA SILU DATO MUSLIMANSKOJ HRANITELJSKOJ PORODICI.
„Zar to nije napredak?“, pita se T. DŽ. Klark u London Review of Books u vezi s Trampom koji „otvoreno pokazuje svoje oduševljenje masovnim ubistvom“. Zar nije dobro imati „politiku u kojoj ništa nije skriveno (ili ništa od onoga što se nekada krilo)?“ Odgovor liberalnih institucija koje su saučesnice u nasilju i lažima i dalje bi trebalo da bude odlučno „ne“. One bi još mogle da popune svoje niske zalihe legitimiteta. Mnogo šta će zavisiti od njihove sposobnosti da odlučno raskinu sa poretkom o kome je sve teže reći išta dobro. Znaci, međutim, nisu ohrabrujući.
Pošto je uhvaćen u širenju laži Bušove administracije o oružju za masovno uništenje u Iraku i o tome da je irački režim sklon padu, uzorni list Sjedinjenih Država New York Times javno je priznao krivicu 2004. Ali čini se da su u doba Trampa te novine izgubile sklonost preispitivanju. Neobjašnjivo odbijanje da se podrže standardi intelektualne odgovornosti najočiglednije je u tekstu pod naslovom U PRILOG RUŠENJU MADURA. To je tekst kolumniste Breta Stivensa – vojnog eksperta koji uvek brani neuspele američke intervencije – koga je New York Times angažovao u isto vreme kad i Vajs.
Ova pošast besprimerne uredničke popustljivosti delimično se može pripisati ukidanju čvrstog moralnog konsenzusa, to jest spone između vladajuće klase i njenih podanika koji su izgubili poverenje u čitav sistem. Približno dve decenije posle debakla u Iraku, jasnije nego ikada se vide subjektivne preferencije vodećeg novinarstva. Kao što pokazuje urušavanje Washington Posta, vlasnici medijskih kuća sve agresivnije zastupaju sopstvene interese. Društvene mreže se za to vreme uglavnom bave izmišljanjem. Sve je više čitalaca koji vide vezu između najuticajnijih medija i raznih moćnika zbog kojih često izostavljaju ključne informacije – propustili su na primer da izveste o ulozi Džefrija Epštajna kao globalnog mešetara moći, tesno povezanog s izraelskom obaveštajnom službom. Drugim rečima, vekovni trans prihvatanja statusa kvo je prekinut i odjednom se pojavilo previše preduzetnika koji zavode nezadovoljnu publiku optužbama tradicionalnih institucija za korupciju i kukavičluk.
Širenje novih kognitivnih okvira preko društvenih mreža i dolazak korumpiranih i amoralnih ljudi na visoke položaje uplašili su stare elite i naterali ih da užurbano preispitaju svoje ideje o tome šta je moralno prihvatljivo. Poznati zajednički svet nestaje i mnogi pripadnici starog poretka koji su služili istini, poštenju i pravdi danas žele kontrolu nad novim sistemom čiji mehanizmi krše etičke tabue. Rezultat takvih nepromišljenih manevara može biti opšte srozavanje standarda. Suviše radikalan prekid sa proverenim, davno proklamovanim principima ubrzava proces podrivanja uzajamno povezanih institucija liberalnog poretka.
I BBC i New York Times omogućavaju zlonamernim mediokritetima da iznutra podrivaju ove velike organizacije. Ne čudi to što su i Gib u BBC-u i Vajs u CBS-u drsko priznali svoju želju da ih rasture. Time što u svoje redove primaju takve otvorene sabotere, te institucije gube najverniji deo svoje publike.
Ovaj podmukli proces onemogućuje jačanje i razvoj, to jest angažovanje istinskih, prepoznatljivih talenata i izgradnju ugleda na osnovu sposobnosti i moralnih načela koje institucijama obezbeđuju njihov autoritet. Ubrzano propadanje kompromituje i sve koji su u njegovoj blizini. Četvoro istaknutih kolumnista koji su istupili iz lista Jewish Chronicle kada je otkriveno da je objavljivao izmišljotine možda će ostati upamćeni kao saučesnici genocidnog režima. Da bi izbegli takvu sudbinu, Harvard i Centar za američki razvoj pod hitno su se distancirali od Samersa čim je otkriveno da je on s Epštajnom razmenjivao prisne budalaste mejlove.
Biće potrebno mnogo truda da se zaustavi sve brža delegitimizacija zapadnih institucija da bi teškom mukom došlo do obnove malih garancija istine i dostojanstva u javnom životu čiji nosiocu su obično tradicionalne institucije. Na mestu legitimiteta koji nestaje, jasno se ukazuje alternativa: bestidnost udružena sa brutalnom prinudom – zaštitni znak ne samo Donalda Trampa već i mnogih pripadnika elite, saučesnika u zločinima pedofilije i genocida.