U Otkriću Indije Džavaharlal Nehru je napisao: „Među mnogim narodima i rasama koji su došli u dodir sa Indijcima i uticali na život i kulturu Indije, Iranci su bili najstariji i najuporniji.“ Tu istorijsku činjenicu uverljivo potvrđuje obično iskustvo. Moj deda je tečnije govorio persijski nego bilo koji drugi jezik; ja sam odrastao koristeći persijske reči u svakodnevnom govoru, jedući hranu poreklom iz Persije i slušajući muziku čije je najrasprostranjenije i najtrajnije forme – kavali i gazal – oplemenio srednjovekovni pesnik na persijskom.
Bezmalo hiljadu godina persijski je bio lingua franca Azije: koristili su ga političari i intelektualni mandarini, a bio je neophodan putnicima kakvi su bili Marko Polo i Ibn Batuta, koji su taj jezik širili u Kini. Persijski nacionalizam očuvao je duboko osećanje istorijskog kontinuiteta u raznim političkim režimima upravo zbog toga što je bio ukorenjen u dostignućima ekspanzivne i dugotrajne persijske civilizacije ili ekumene. Poezija i filozofija Firdusija, Atara, Rumija, Hafiza, Sadija, Nizamija, Ibn Sine i Nizama al-Mulka, prevedene na razne jezike, stekle su kanonski autoritet širom Azije. Vladari, bilo muslimanski, hinduistički ili budistički, usvajali su persijske ideologije državnog umeća, koje su, kao što piše Ričard Iton u knjizi Indija u doba persijskog uticaja: 1000-1765 (Richard Eaton, India in the Persianate Age: 1000-1765, 2019), u prvi plan isticale „pojam pravde i povezivale ekonomiju, moral i politiku“.
Protok ideja i ideologija ubrzao se zbog šokova i trauma zapadnjačkog pokoravanja Azije u 19. i 20. veku. Tokom svoje posete Iranu 1932, Rabindranat Tagore, koji je odrastao slušajući oca kako recituje Hafiza, angažovao se u nastojanju te zemlje da izgradi nacionalni identitet zasnovan na preislamskom i panazijskom nasleđu. Modernista Sadek Hedajat objavio je novelu Slepa sova (Sadegh Hedayat, The Blind Owl), remek-delo iranske književnosti, u Mumbaju (tada Bombaj) 1936. godine. Mislilac i pesnik Muhamed Ikbal, elokventan na persijskom kao i mnogi Indijci njegove generacije, izvršio je veliki uticaj na iranske islamiste, pa i na Alija Hamneija, koji je koautor knjige o njemu; Gandijeva antikolonijalna borba nadahnula je Muhameda Mosadeka, prvog izabranog premijera Irana.
Ti zajednički, često koordinirani odgovori na egzistencijalni izazov zapadne moći definisali su šta znači biti Indijac ili Iranac u modernom svetu i jasno pokazali šta bi bili ideali i interesi društva slobodnog od zapadnih gospodara sveta. Ali postojale su različite ideje o načinu ostvarivanja tih ideala – od političkog suvereniteta do društvene pravde – i nacionalne putanje su se mogle i te kako razlikovati. Živeći u Indiji, nisam osećao nikakvo poštovanje ni prema pokvarenom iranskom šahu ni prema iranskom revolucionarnom režimu, koji je od samog početka bio netolerantan prema političkim protivnicima i pravima žena, i čija se tiranija pojačala tokom dugog i žestokog rata sa Sadamom Huseinom, koji je tada sarađivao sa Zapadom.
U isto vreme, bio sam svestan mnogih izazova, nedostataka i velikih stranputica u postkolonijalnoj izgradnji nacije tokom hladnog rata, pa nisam usvojio zapadni stav prema Iranu – stav ispunjen strahom i prezirom koji su počivali na neznanju. U jednom trenutku, otišao sam na hodočašće do Hafizove grobnice u Širazu. Dok sam putovao po Iranu, svuda sam nailazio na toplo gostoprimstvo, najplemenitiju tradiciju persijskog sveta. Možda sam zbog toga bio tako očajan i postiđen kad sam čitao o američkom torpedovanju Dene, iranske fregate, koja je smatrala da joj ništa ne preti u međunarodnim vodama dok se vraćala sa međunarodne pomorske vežbe u istočnoindijskoj luci Visakapatnam.
Nekoliko dana pre početka operacije „Epski gnev“, ljudima s tog broda klicalo se na indijskim ulicama. Posetili su Tadž Mahal i slikali se s radoznalim posmatračima. Ipak, ni njihova „tiha smrt“, kao što je zlurado rekao Pit Hegset – smrt od američke rakete teške 1.500 kilograma u Indijskom okeanu (u kom navodno indijska vlada obezbeđuje „potpunu bezbednost“) – ni kršenje međunarodnog zakona koji od zaraćenih strana zahteva da pomognu mornarima ranjenim u borbi nisu bili dovoljno važni da se američkoj ambasadi u Nju Delhiju uputi zvanični protest. U saopštenju Indijske mornarice čak se i ne pominje napad kojim je potopljen brod, a koji je Tramp na republikanskom skupu opisao kao „zabavan“ i time izazvao mnogo smeha. Niti se izražava žaljenje zbog ubistva blizu sto nenaoružanih mornara.
Čitao sam da su u Šri Lanki, čija je mornarica našla neka od tela tih mornara, civili donirali novac za rashladnu jedinicu da bi se tela sačuvala do njihovog vraćanja u Iran. Pažljivo sam pratio indijsku i međunarodnu štampu u jalovoj nadi da ću naći neku misao ili emociju koja bi bila dostojna reakcija na to zlodelo ili makar odavala žaljenje zbog tihe smrti onog što je Tagore nazvao „indo-iranskom civilizacijom“. Možda sam tražio na pogrešnim mestima. Danas je preveliki deo mejnstrim novinarstva srozan i ogrubeo od neprestanog laganja i izbegavanja da kaže da se u Palestini zbivaju grozote iako su one uživo prenošene. Ne čudi što reporteri, voditelji i kolumnisti pokazuju beskrajnu hladnokrvnost ne samo kada se radi o hemijskom spaljivanju Teherana već i o pogubljenju, i to sa dva projektila, skoro dvesta iranskih učenica.
Nije dovoljno da se zgražavamo nad moralnom bedom „tradicionalnih“ institucija. Danas se uništavaju daleko dragocenije tradicije. Sudbina nam je dodelila da posmatramo „zabavne“ spektakle „smrti, ognja i besa“ koje priređuju vođe slobodnog sveta u saradnji sa svojim genocidnim štićenikom na Bliskom istoku i odumiranje nekada moćne persijske imaginacije.
Tokom više od jednog veka, politička i moralna imaginacija u velikom delu persijske ekumene oblikovana je revnosnim traganjem za alternativama nemilosrdnim eksploatatorskim režimima kapitalističkog imperijalizma. Istorijsko iskustvo koje je počelo u kasnom 19. veku u Južnoj Africi navelo je Gandija da fašizam i imperijalizam vidi kao neizbežne osobine kapitalističkih država, koje su u prevelikoj meri zavisne od nasilja – prikrivenog i ublaženog kod kuće, ekstremnog i izričitog u inostranstvu. Sudbina kasnijih posmatrača poput Džalala Al-e-Ahmada, romanopisca i esejiste iz 20. veka, bila je da izdrže podmuklost neoimperijalizma koji su analizirali: ekonomsku modernizaciju pod patronatom Zapada, koja je osudila postkolonijalne države na večnu nerazvijenost.
Tokom tog gorkog obrazovanja u stvaranju modernog sveta, i Gandi i El Ahmad shvatili su da težnja za bogatstvom i moći može gurnuti narode nezapadnog porekla ne samo u geopolitičku već i u intelektualnu i duhovnu potčinjenost Zapadu. Suočen s njenim punim, grotesknim otelovljenjem kod kuće – sa iranskim šahom, njegovim faraonskim fantazijama o modernizaciji odozgo i tajnom policijom koju je CIA obučavala u torturi – El Ahmad je definisao tu patologiju preciznije nego što su to uradili drugi azijski mislioci: gharbzadegi, „intoksikacija zapadom“, ili doslovnije „zaslepljenost zapadom“ (što podrazumeva i očaranost i bolest). Bila je to bolest jednog naroda, napisao je, „koji nema podršku tradicije, istorijskog kontinuiteta i brze transformacije“.
Danas nepodnošljiva lakoća tog istorijskog bića pokazuje stepen gluposti američkih i evropskih građana iranskog porekla koji se nadaju da će im promenu režima na tanjiru isporučiti autentična osovina zla: lojalni član Epštajnove klase, međunarodno traženi pristalica genocida i klovnovski sin osramoćenog bivšeg iranskog moćnika. Što je još strašnije, na najvišem nivou kreiranja politike Indija pokazuje nedostatak poznavanja tradicija i istorijskog pamćenja na koje bi se mogla osloniti.
Za sve to samo delimično treba kriviti lične odluke hinduističkog suprematističkog premijera – Narendra Modi je posetio Izrael dva dana pre izraelskog napada na Iran da bi pokazao svoje drugarstvo sa Bibijem i primio priznanje, jednako slavno kao FIFA nagrada za mir uručena Trampu. Principijelno suprotstavljanje rasizmu i imperijalizmu, koje je nekada Indiju činilo moralnim svetionikom Azije, iščilelo je mnogo pre nego što su se pojavili Modi i njegovi čankolisci da svojim porukama na WhatsAppu ismevaju ideale Gandija i Nehrua. Taj prekid istorijskog sećanja još je neobičniji i, po svemu sudeći, još razorniji kad imamo u vidu u kojoj meri zauvek zapamćeni „vek poniženja“ motiviše kineske vođe da provode brzu nacionalnu homogenizaciju na tom najdaljem kraju persijske ekumene.
„Uspešni“ Indijci i imućni Iranci, pripadnici amerikanizovane globalne klase, bili su uvereni u trijumf američkog ideala ekonomske, intelektualne i političke slobode. Bili su ubeđeni da njihov lični uspeh zavisi od revnosnog slaganja sa globalnim hegemonom. Takve zablude su bile manje važne u vreme kada su politički akteri i intelektualni predstavnici zapadnog suprematizma još uvek nosili masku liberalizma i tvrdili da predvode dobroćudnu globalizaciju čije će blagodeti uživati svi narodi sveta.
Danas hvalospevi Marka Rubija zapadnoj civilizaciji i Hegsetove pornografske fantazije o „celodnevnom ubijanju i razaranju s neba“ odaju sadistički nagon da se ponovo nametnu rasne hijerarhije 19. veka. Upravo u tom starom novom svetu, nekadašnji nesporni predvodnik nezapadnog sveta sveden je na piona. Izložen rutinskom Trampovom kinjenju, nesposoban je čak i da ožali svoje ubijene goste iz Irana, a kamoli da protestuje zbog njihovog ubistva. Nasilna istorijska drama zapadnog suprematizma imaće u svojim mahnitim poslednjim činovima mnogo više žrtava, ali malo ko će biti tako jadan i izazivati takav užas i sažaljenje kao žrtve „zaslepljenosti Zapadom“.